Opšte je poznato da ne pratim vesti. Jednostavno, ne verujem im. Zapravo, provuku se tu i tamo pričice koje mi baš onako odzvone, ali obično budu kratke i šture, bez obzira što mislimo da nam daju dovoljno informacija. Jednostavno, želim srediti svoj život, pa ne mislim o tuđim, ukoliko nisam direktno umešana. Nekad se desi da poletim, da uradim ono što mi uvek srce kaže da je ispravno, ali ga ignorišem, pa učestvujem u kojekakvim humanitarnim ili nazovi humanitarnim stvarima, o kojima se puno priča, a malo kaže. Nije to tema sada... Tema je, tema.. uhhh
Ljuta sam na sebe već nekoliko dana, jer sam negde, na nekom postu sa puno komentara čitala o tome kako mnogi kupuju sebi cipele za dvesta eura! Ja se mislim: " e Marija, kako ti to bedno živiš, kad sebi nisi nikad priuštila skuplje od najjeftinijih!" I lepo sebi zacrtam cilj da jednom, nekad tamo i ja sebi kupim tako neke skupe cipele. Moje cure nose skuplje, nije ovo o njima. Malo skuplje, ali ja sebi, ni pored toliko poslova koje sam radila, nikad nisam mogla priuštiti više od onoga što imam. Ne sećam se kad me je tako opalilo po nosu nešto, bilo šta što ima veze sa tim tuđim životima, jer ih baš retko ispratim. Pogotovo u toj meri, kao eto, neki dan. I tako, drži mene želja da jednom imam dobre cipele i bes što ih nikad nisam ni probala. I živim tako u nekom glupavom osećaju još većeg bespomoćnog stanja, nego onda, kad sam sva sretna sebi kupovala one od po hiljadu i nešto..
Danas je neki lep dan bio, u principu. Moj sin i ja smo se celi dan izmazili, izigrali, šetali. Komšije su prodale kuću i zamolili nas da stvari koje ne mogu da nose u novi, mali stan, pregledamo i ostavimo nama što god želimo. Ostatak će dati nekome drugome. Iznenadila sam se kad se mojoj V. dopalo toliko stvari žene koja joj može biti baba po godinama, ali se uvek lepo nosi. Dobili smo more stvari sa etiketom. Kvalitetno, nikad nošeno. Ko zna koliko stoje tamo čekajući nekoga da ih pogleda. Obradovali smo se, naravno. Svaki takav čin nas čini i srećnim i setnim. I mi volimo nekog da obradujemo. Valjda je to neki ciklus koji se nastavlja dok god ima onih koji žele da daju i koji žele ili moraju da prime.
Danas je baš bio lep dan. SZ je otvorio firmu. Kreće u novi početak. Nekad je imao, bio "svoj", zatvorio. Sad kreće ispočetka. I on je danas i srećan i setan. Radovali smo se firmi koja u imenu sadrži početna slova njegova tri sina. Lepo je sve to uklopljeno, zaista. Lepo izgleda, lepo zvuči. U svakom slučaju, jako je lepo kad neko ko je jednom bio "svoj", ponovo krene u ostvarivanje svojih snova. I zaista, on dokazuje da nikad nije kasno, ukoliko imate volju, želju i snagu da uradite ono što mislite da je potrebno da te snove pretvorite u javu. Sedimo tako, u vremenu između večere i kupanja sina i spremanja za spavanje. Zove moja J. Ona je sada u Beogradu, radi i živi tamo od pre nekoliko nedelja. Bože, pomislih, koju će još životnu priču da pokupi negde usput, dok šeta kroz našu prestonicu...
Ovo je njena priča: šetala je i krenula u Maxi da kupi sebi nešto. Imala je slušalice u ušima i pred ulazom ih skine i čuje muški glas:" Molim vas za malo hrane! Danas nisam ništa jeo!" I ženski koji mu odgovara grubo:" Marš u pičku materinu!!!!". Moja J. stane, okrene se i kaže mu da je sačeka. Ode unutra, kupi što je htela, vrati se i odvede momka u pekaru. Neljubazna prodavačica, kad je videla da je on sav prljav, da su mu nokti crni, da mu je prst iz prljave patike izvirio... Moja J. ga pita šta će da jede. Rol viršlu, odgovara. Kupi mu to i sendvič, koji je jedva prihvatio uz silna izvinjenja. Moja J. ga odvede u kafić u kome često popije kafu, da se ugrije. On joj se bezbroj puta izvinio, hvatajući tuđe poglede na neuglednog njega. A ona, htela je da ga ugreje, bar malo. Dok su sedeli tamo, ispričao joj je svoju priču. Oca nikad nije upoznao, jer je prokockao kuću i sve što su imali ili dok mu je majka bila trudna sa njim ili kad je bio jako mali. Ne seća ga se, nikad ga nije video. Majka je sa njim došla u Beograd, radila i školovala ga, sama na svetu. Pre šest godina, razbolela se i umrla. Od tada, on je na ulici. Da ne pričam detalje, i ovo je strašno, završio je osnovnu školu, ali je od devete godine prepušten sam sebi. Danas ima petnaest! Zbog papiroloških gluposti, ne primaju ga u prihvatilišta. Nema naše državljanstvo! Ponekad, kad to prilike dopuste, prespava u nekom manastiru u nekom selu kraj Beograda. Tu dobije doručak, kako kaže, najčešće neku supu i to je sve. Probao je da radi, da se zaposli, da napravi ličnu kartu, da uradi nešto od svog života, ali ima samo petnaest godina.
Dok sam ja bila ljuta zbog svojih cipela, dok smo brojali dobijene košulje, tamo negde postoji dete koje nema nikoga na ovom svetu. Koje ne želi da prosi novac, već samo ono što mu je najpotrebnije, hrana. Ne možemo da ćutimo. Znamo da nam nije lako. Mi smo podstanari, mnogo dece... Da imamo, ne bih ja razmišljala o cipelama od dvesta eura, zbog kojih me je sada sramota! Tražimo ga. Naći ćemo ga. Dogovorili smo se da ćemo ga primiti u naš dom. Dati mu ovo što imamo. Ili nemamo. Bar nam je toplo, imamo hranu na stolu. Košulje ćemo podeliti. Sve ćemo podeliti. Toliku potrebu imamo da pomognemo tom malom biću koji se sam bori protiv gladi. Hladnoće. Života. Zvali smo televiziju Pink, pošto je kratka reportaža snimljena o njemu pre nekih mesec dana. Ne prozivam ih sve, samo spodobu koja mi se javila na telefon. Zamolila sam da mi kaže koga da kontaktiram, da bi tog petnaestogodišnjaka sklonili sa ovog vetra i sutrašnjeg snega. Odgovorio mi je da oni na televiziji ne znaju ni šta je juče bilo, a kamoli o reportaži od pre mesec dana! Da zovem sutra posle devet i pitam, ali da će mi reći isto! Ne verujem da će mi reći isto. Ako ga ne nađemo pre toga, naći ćemo nekoga ko zna nešto o njemu. Ali baš taj odgovor je ono što je istina. Čujemo mi, al zaboravimo. Pogodi nas priča, isplačemo se, isperemo gorak ukus u ustima i...zaboravimo! Moja kuća koju ostavih za sobom je prazna! Mogla je neka porodica koja nema gde da živi tamo pune tri godine, koliko smo mi u Novom Sadu. I ma koliko ja planirala da uradim to, bar dok se kuća ne proda, nisam to uradila! A poenta je uraditi, ne planirati. Koliko imamo majica, košulja, svega nepotrebnog u našim regalima? A to može da ugrije toliko ljudi koji nemaju dom. Ili grejanje! Ili... Koliko ima nas koji imamo prazne kuće, a nekome je preko potreban smeštaj? Ne iz luksuza, već iz potrebe! Ne mogu sada... ne mogu pričati. Moja V. je upravo pronašla i neke video snimke dece koja su srela tog istog dečaka. Svima je pričao svoju priču i svi su ga nahranili ili mu dali nešto novca, da kupi hleb, jer je gladan. Niko nije uradio ništa više od toga. A da, naravno... svi su plakali. Plakao je i on. Samo.... on ne može da zaboravi. Možda nikad neće moći. Naći ćemo te, sine, samo izdrži ovaj vetar još malo. Još samo malo.....
Ljuta sam na sebe već nekoliko dana, jer sam negde, na nekom postu sa puno komentara čitala o tome kako mnogi kupuju sebi cipele za dvesta eura! Ja se mislim: " e Marija, kako ti to bedno živiš, kad sebi nisi nikad priuštila skuplje od najjeftinijih!" I lepo sebi zacrtam cilj da jednom, nekad tamo i ja sebi kupim tako neke skupe cipele. Moje cure nose skuplje, nije ovo o njima. Malo skuplje, ali ja sebi, ni pored toliko poslova koje sam radila, nikad nisam mogla priuštiti više od onoga što imam. Ne sećam se kad me je tako opalilo po nosu nešto, bilo šta što ima veze sa tim tuđim životima, jer ih baš retko ispratim. Pogotovo u toj meri, kao eto, neki dan. I tako, drži mene želja da jednom imam dobre cipele i bes što ih nikad nisam ni probala. I živim tako u nekom glupavom osećaju još većeg bespomoćnog stanja, nego onda, kad sam sva sretna sebi kupovala one od po hiljadu i nešto..
Danas je neki lep dan bio, u principu. Moj sin i ja smo se celi dan izmazili, izigrali, šetali. Komšije su prodale kuću i zamolili nas da stvari koje ne mogu da nose u novi, mali stan, pregledamo i ostavimo nama što god želimo. Ostatak će dati nekome drugome. Iznenadila sam se kad se mojoj V. dopalo toliko stvari žene koja joj može biti baba po godinama, ali se uvek lepo nosi. Dobili smo more stvari sa etiketom. Kvalitetno, nikad nošeno. Ko zna koliko stoje tamo čekajući nekoga da ih pogleda. Obradovali smo se, naravno. Svaki takav čin nas čini i srećnim i setnim. I mi volimo nekog da obradujemo. Valjda je to neki ciklus koji se nastavlja dok god ima onih koji žele da daju i koji žele ili moraju da prime.
Danas je baš bio lep dan. SZ je otvorio firmu. Kreće u novi početak. Nekad je imao, bio "svoj", zatvorio. Sad kreće ispočetka. I on je danas i srećan i setan. Radovali smo se firmi koja u imenu sadrži početna slova njegova tri sina. Lepo je sve to uklopljeno, zaista. Lepo izgleda, lepo zvuči. U svakom slučaju, jako je lepo kad neko ko je jednom bio "svoj", ponovo krene u ostvarivanje svojih snova. I zaista, on dokazuje da nikad nije kasno, ukoliko imate volju, želju i snagu da uradite ono što mislite da je potrebno da te snove pretvorite u javu. Sedimo tako, u vremenu između večere i kupanja sina i spremanja za spavanje. Zove moja J. Ona je sada u Beogradu, radi i živi tamo od pre nekoliko nedelja. Bože, pomislih, koju će još životnu priču da pokupi negde usput, dok šeta kroz našu prestonicu...
Ovo je njena priča: šetala je i krenula u Maxi da kupi sebi nešto. Imala je slušalice u ušima i pred ulazom ih skine i čuje muški glas:" Molim vas za malo hrane! Danas nisam ništa jeo!" I ženski koji mu odgovara grubo:" Marš u pičku materinu!!!!". Moja J. stane, okrene se i kaže mu da je sačeka. Ode unutra, kupi što je htela, vrati se i odvede momka u pekaru. Neljubazna prodavačica, kad je videla da je on sav prljav, da su mu nokti crni, da mu je prst iz prljave patike izvirio... Moja J. ga pita šta će da jede. Rol viršlu, odgovara. Kupi mu to i sendvič, koji je jedva prihvatio uz silna izvinjenja. Moja J. ga odvede u kafić u kome često popije kafu, da se ugrije. On joj se bezbroj puta izvinio, hvatajući tuđe poglede na neuglednog njega. A ona, htela je da ga ugreje, bar malo. Dok su sedeli tamo, ispričao joj je svoju priču. Oca nikad nije upoznao, jer je prokockao kuću i sve što su imali ili dok mu je majka bila trudna sa njim ili kad je bio jako mali. Ne seća ga se, nikad ga nije video. Majka je sa njim došla u Beograd, radila i školovala ga, sama na svetu. Pre šest godina, razbolela se i umrla. Od tada, on je na ulici. Da ne pričam detalje, i ovo je strašno, završio je osnovnu školu, ali je od devete godine prepušten sam sebi. Danas ima petnaest! Zbog papiroloških gluposti, ne primaju ga u prihvatilišta. Nema naše državljanstvo! Ponekad, kad to prilike dopuste, prespava u nekom manastiru u nekom selu kraj Beograda. Tu dobije doručak, kako kaže, najčešće neku supu i to je sve. Probao je da radi, da se zaposli, da napravi ličnu kartu, da uradi nešto od svog života, ali ima samo petnaest godina.
Dok sam ja bila ljuta zbog svojih cipela, dok smo brojali dobijene košulje, tamo negde postoji dete koje nema nikoga na ovom svetu. Koje ne želi da prosi novac, već samo ono što mu je najpotrebnije, hrana. Ne možemo da ćutimo. Znamo da nam nije lako. Mi smo podstanari, mnogo dece... Da imamo, ne bih ja razmišljala o cipelama od dvesta eura, zbog kojih me je sada sramota! Tražimo ga. Naći ćemo ga. Dogovorili smo se da ćemo ga primiti u naš dom. Dati mu ovo što imamo. Ili nemamo. Bar nam je toplo, imamo hranu na stolu. Košulje ćemo podeliti. Sve ćemo podeliti. Toliku potrebu imamo da pomognemo tom malom biću koji se sam bori protiv gladi. Hladnoće. Života. Zvali smo televiziju Pink, pošto je kratka reportaža snimljena o njemu pre nekih mesec dana. Ne prozivam ih sve, samo spodobu koja mi se javila na telefon. Zamolila sam da mi kaže koga da kontaktiram, da bi tog petnaestogodišnjaka sklonili sa ovog vetra i sutrašnjeg snega. Odgovorio mi je da oni na televiziji ne znaju ni šta je juče bilo, a kamoli o reportaži od pre mesec dana! Da zovem sutra posle devet i pitam, ali da će mi reći isto! Ne verujem da će mi reći isto. Ako ga ne nađemo pre toga, naći ćemo nekoga ko zna nešto o njemu. Ali baš taj odgovor je ono što je istina. Čujemo mi, al zaboravimo. Pogodi nas priča, isplačemo se, isperemo gorak ukus u ustima i...zaboravimo! Moja kuća koju ostavih za sobom je prazna! Mogla je neka porodica koja nema gde da živi tamo pune tri godine, koliko smo mi u Novom Sadu. I ma koliko ja planirala da uradim to, bar dok se kuća ne proda, nisam to uradila! A poenta je uraditi, ne planirati. Koliko imamo majica, košulja, svega nepotrebnog u našim regalima? A to može da ugrije toliko ljudi koji nemaju dom. Ili grejanje! Ili... Koliko ima nas koji imamo prazne kuće, a nekome je preko potreban smeštaj? Ne iz luksuza, već iz potrebe! Ne mogu sada... ne mogu pričati. Moja V. je upravo pronašla i neke video snimke dece koja su srela tog istog dečaka. Svima je pričao svoju priču i svi su ga nahranili ili mu dali nešto novca, da kupi hleb, jer je gladan. Niko nije uradio ništa više od toga. A da, naravno... svi su plakali. Plakao je i on. Samo.... on ne može da zaboravi. Možda nikad neće moći. Naći ćemo te, sine, samo izdrži ovaj vetar još malo. Još samo malo.....
Comments
Post a Comment