Kao majka četvoro dece, nekako se desilo da je sa svakim bilo sve drugačije. Od onih normalnih stvari tipa menjanja vaspitačica kroz grupe kroz koje su prolazile, do menjanja samog školskog programa. Ono što mi je interesantno je i činjenica da je moja J., najstarija ćerka matematiku učila po onim starim, nama dobro poznatim principima, dok druge dve uče po promenjenim programima, koje ja ne razumem. Jasno mi je da svaki prosvetni radnik, pored obaveznog programa po kome radi, ima svoj individualni pristup i to je nešto što mi, kao roditelji, moramo prihvatiti. Ili ne, ukoliko se to kosi sa nekim merilima, koja bi trebala da budu za sve ista. Isto mi je jasno da moramo naći tu neku granicu, jer nije u redu da tridesetak roditelja vrši pritisak iz svog individualizma i zahtevaju postupanja prema svom detetu iz tog ugla.
Moja J. je prošla fantastično i sa vaspitačicom i učiteljicom. Pošto je prva, nekako mi je postavila parametre za ono što je "normalno" u interakciji sa prosvetnim kadrom, verovatno iz razloga što je saradnja sa njima bila fantastična. Vaspitačica nas je poznavala i privatno, te nismo imali potrebe da joj objašnjavamo situaciju u kući. Moja J. je dete bez oca, živela sa očuhom i dve polusestre ( kod nas se ovaj izraz upotrebljava samo kad objašnjavamo nekome istoriju naše porodice). Porodica kao porodica je spolja izgledala normalno, a unutrašnje uređenje se nije odmah pokazalo u pravom svetlu. Dakle, moja J. je imala sasvim normalan odnos i prema prosvetnim radnicima i drugarima, kao i oni prema njoj. Njena učiteljica je zamolila mene i još jednu ženu, da ostanemo posle prvog roditeljskog sastanka, da joj objasnimo kako se naša deca, kao jedina bez oca, ponašaju u kući i van kuće, u meri u kojoj smo sa tim upoznate, te je prema tome uskladila ponašanje prema našoj deci tako da je svima bilo dobro. Ne, nisu bile povlašćene po bilo kom osnovu, naprotiv, od njih dve je tražila da istraju i onda kad nisu bile sigurne u svoje odgovore i to je zaista pomoglo svima.
U vreme kad je moja J. bila treći razred osnovne škole, moja V. je krenula u zabavište, Imala je pet godina tada. Onog dana kad je krenula, njen otac je prvi put otišao od kuće na teren, u Nemačku i baš taj, prvi dan zabavišta, naveče nam se javio da je stigao. Kad je moja V. došla do telefona, da priča sa njim, plakala je, a on je prvi put u životu počeo da galami na nju iz daleke Nemačke! Kakav je to utisak na nju ostavio? Užasan! Osećala se odbačenom, povređenom, neshvaćenom.... Ono što mi nismo znali u tom trenutku je, da je to bio samo okidač za nešto što se dešavalo već neko vreme na ulici, ispred naše kuće. Naime, moja V. je bila dete koje je sve držala u sebi. Mnogo vremena bi prošlo dok ona ne izgovori ono što je muči. Nekad i po mesec- dva. I džaba su bili svi moji pokušaji i objašnjavanja da to treba da izgleda drugačije. Mnoge probleme je bilo kasno rešavati tada. Makar i posavetovati je kako da se ponaša u tim situacijama. No, bilo je tako i sa tim smo morali živeti. A šta se dešavalo na ulici? U ulici pored naše, stanovao je jedan dečak, kome se moja V. dopadala. A u komšiluk, nekoliko kuća od nas, se doselio dečak, koji je inače bio problematičan i kome se takođe moja V. dopala. Iako je napolju znalo biti i tridesetoro dece, moja V. je postala meta njih dvojice, još tad, kad je bila jako mala. Pošto nije pričala o dešavanjima, povlačila se u kuću i igrala sa drugaricama u našem dvorištu ili u dvorištu kod drugarica. Kako smo mi tada bili prilično aktivni, te mnogo slobodnog vremena provodili ili u prirodi ili u druženju sa rodbinom i prijateljima, nekako je život same žene sa troje dece, mužem koji je otišao na pogrešnu stranu u beli svet, bio težak za praćenje detalja i promena raspoloženja dece u svakom trenutku. Dakle, tada još nisam znala za tu dvojicu dečaka koji su dobacivali mojoj V svašta, presretali je na putu do drugarice, pretili joj kad pomoli glavu iz kapije i slično. Mislila sam da je okidač za drastičnu promenu ponašanja, bio onaj razgovor telefonom sa njenim ocem.
Posledica toga je da je moja V. toliko vrištala u zabavištu, da sam ja morala da sačekam napolju nekoliko minuta. Ako se smiri, onda mi vaspitačica da znak da mogu da idem kući. Ako ne, onda sam je morala vratiti kući. Ni za to nisam znala da nije normalno, zapravo. Ali, prva neobična iskustva sa decom su prilagođavanje i nas roditelja na novonastale situacije, a ja sam još uvek slušala "sistem", tj verovala da ljudi od profesije rade ispravno. Tako smo proveli celu tu prvu godinu zabavišta. Tek sledeće godine, kad je uletela druga vaspitačica u njihovu sobu i pripretila mojoj V. da je dosta njenog ometanja rada celog objekta od četiri sobe, i da neće moći upisati školu ako ne završi ovu godinu u zabavištu, jer ništa neće naučiti i ko zna šta još.. moja V. se smirila. Inače, baš kod te vaspitačice sam i htela da prebacim moju V. jer sam je smatrala adekvatnom osobom za smirivanje svake situacije vezanom i za decu i roditelje, kao što se ispostavilo da jeste. Ali je ona, iz zdravstvenih razloga, bila odsutna upravo to vreme koliko sam se ja borila sa svojom V. i slušala savete vaspitačice. Ono što sam saznala tek krajem te godine je, da su ona dva dečaka što su maltretirala moju V. u ulici, dolazili i do ograde zabavišta kad je grupa moje V. bila napolju i tamo joj takođe, svašta dobacivali.
Moja V. je dete koje je bilo povučeno oduvek. Ona je u tom periodu imala mnogo ispada, ne samo u vrtiću, već i u kući, kao revolt na sve što se dešavalo. U šetnji, recimo, nas četiri idemo do odredišta i nazad. Ona je ljuta ili do tamo, ili na putu nazad. Ona ide ili ispred nas ili iza nas. Ona uvek ima nešto posebno da uradi, ali iz svega njenog vrišti nezadovoljstvo koje je bezbroj puta prenela na nas, ostale. Mnogo puta sam, kao majka, pokušavala da joj slikovito objasnim na sve moguće načine kako njeno ponašanje utiče i na nju i na nas, bezuspešno. Probala sam da je prigrlim sebi, iako je bila mnogo divlja u tom periodu, na prvu loptu. Recimo, vi sedite kod nas i pijemo kafu. Moja V. mi priđe i osetim da želi moju pažnju, ali ona samo sedne kraj mene. Ja krenem da je mazim, ali se ona kao divlja zver otima, vrišti, plače... Vi pomislite da je terorišem, u bukvalnom smislu. A ja, kad uspem da je obuzdam, obgrlim joj i ruke i smirim je, što ne traje predugo, dobijem dete koje se mazi, koje stavi glavu u moje krilo, priđe mi, zagrli me, ljubi i sve ono što "normalna" deca inače rade sa mamama. Ne verujem ni da je to bilo normalno ponašanje mene, kao roditelja, ali prosto.... kako drugačije? Njena najčešća rečenica godinama u pokušajima bilo kakve interakcije sa njom je bila:" nemoj me!". Nemoj pričati sa njom, nemoj je gledati, nemoj se igrati, nemoj je maziti, nemoj ....ništa! A želi! Vidi se da želi, samo ....nemoj je! I onda, kad probiješ barijeru nekako, dobiješ jagnje umiljato. I nikad, ali nikad nije pričala šta joj se dešava do kraja. Ali baš nikad, nikad, nikad!
Iz malog objekta u kome je uspešno okončala tu školsku godinu, prešla je u centralnu osnovnu školu od dve i po hiljade dece. Zastrašujuća razlika, za nju. Naravno da sam je pripremala dugo za taj prelazak, naravno da sam je vodila sa sobom kad sam trebala zbog moje J. da budem unutar škole. Naravno da sam uradila sve što je u mojoj moći da joj ublažim taj prelazak. I naravno, dospeli smo u situaciju kojoj se nimalo nismo nadali. Naime, dospela je kod učiteljice koja takođe nije bila "na visini zadatka". To mogu da tvrdim ne iz samo iz ličnog iskustva, koje ni malo nije bilo lepo, već je žena bila na disciplinskoj zbog svog ponašanja godinu i po dana, te su je pratili zbog onoga što su otkrili kad je meni bilo dosta da slepo pratim sistem koji ne radi ništa, ali ama baš ništa po pitanju sigurnosti mog deteta, a i druge dece dok borave u školi. Ali, do toga je trebalo doći. Moja V. je bila izuzetno visoko dete, kao i moja S., te je mnogima delovala starije. Iako je bila tek prvi razred, mnogi su mislili da ide u treći ili četvrti. Tako i dečaci. Pošto je ( ne što je moja, već mišljenje svih koji su je videli) zaista izuzetno lepa, privukla je i pažnju dečaka i zavist devojčica, samom svojom pojavom.
Dakle, umesto da nastavimo nekim normalnim tokom, dolazili smo u situacije gde su tri osmaka stajali na ulaznim vratima i nisu joj dozvoljavali da uđe unutra, dok su je verbalno i fizički maltretirali. Mnoge stvari nisam ni saznala nikad, ali je bilo mnogo toga. Ono što sam radila je bilo jedino što sam znala, a to je: vodila sam je u školu svaki dan, iako je to kod nas bilo, da kažem, čudno, jer deca su dosta samostalna, te idu od prvog razreda u školu i iz škole sa svojim vršnjacima. Svaki odmor smo ili ja ili moja mama, bile prisutne u školi, da vidimo šta se dešava. Nekad bi nas moja V. primetila, nekad i ne. Svaki moj odlazak kod učiteljice je bio dočekan sa podsmehom i pitanjem šta očekujem da ONA uradi po tom pitanju? Moja V. je u to vreme trenirala karate, te smo tri puta nedeljno bile na treninzima. Mnogo puta se desilo, ne samo na treninzima, već i u kući, na putu, u šetnji.. da moja V. dobije užasne bolove u stomaku, te smo odlazili u ambulantu, odakle smo prevezene u bolnicu u susedni grad, gde joj nisu mogli opipati stomak, od mišića koje je imala kao posledica treninga. Ali nikad nisu uradili nikakav dalji pregled, već je poslali kući sa nekim lekovima protiv bolova.
Moja V. danas ima rebro koje joj je vidno uvučeno, sa donje desne strane stomaka. Mislim da je to posledica svih tih bolova koje je trpila u ono vreme. Ono što je bio ograničavajući faktor da uradimo nešto dalje od onoga što jesmo je novac. Njen otac je uložio u odlazak za Nemačku mnogo novca, a vratio se sa dugovima. Moja plata nije bila dovoljna da pokrije to, već samo redovne troškove života. Neko vreme smo živeli tako što smo vraćali te dugove, te preživljavali. Stoga nismo imali više od "za ono što se mora". Svaki privatni pregledi su nam bili skupi u ono vreme, a doktori iz doma zdravlja nas nikad nisu uputili dalje. Druge ustanove ne primaju pacijente bez uputa lokalnog doma zdravlja i tako ukrug. Tu si, a nisi nigde.
Kapi koje su prelile čašu su se desile kad je moja V. već naveliko živela u stanju stresa, svakodnevnog i konstantnog. Bila je treći razred tada. Mi smo sve vreme živeli tako. U stanju pripravnosti. Moji odlasci kod učiteljice, koja inače nikad nije spomenula gde da se obratimo ako nemamo dobru saradnju sa njom, su sve više bili dočekivani njenim kolutanjem očima i podsmesima, te opominjanjem nje kako su ocene moje V. ono što treba da popravljamo! Istina, moja V. nije imala sjajne ocene, a pored svega što se dešavalo, to nije bilo nešto što sam mogla da popravljam, jer je njena psiha tada već bila toliko raspadnuta, da je to bilo strašno. Možete li zamisliti da ste dete, introvertno, koje živi u strahu pet godina, i niko ništa ne može da uradi? Ona zna da ja letim od učiteljice do doma zdravlja i gde god treba, ali vidi da ništa ne pomaže! U isto vreme, njen otac je ili na terenu, ili kući čeka da ja obavim što imam. A on...pa, ne bi da se zamera ljudima!!!! Već sam pisala da je i on, kući, doprinosio tome da se sve tri osećamo ignorisano. Sve tri kažem, jer moja J. drugačije funkcioniše od nas. Njoj je moj otac bio sve i to joj je bilo više nego dovoljno da joj ne smeta ova situacija u našoj kući. Moji roditelji su stanovali u istoj kući, samo drugom stanu, pa je to bilo moguće za moju J. Jednostavno, moj bivši muž, učestvovao bi u našim životima, zapravo, samo kad ga ja na to opomenem. Kratko, onda bi se povukao u svet igranja igrica na računaru ili gledanja televizije. Ili neverovatno dugom carstvu snova. Uglavnom, sve je to bio beg od problema, koje sam ja nosila na svojim leđima.
Mnogo puta sam mu rekla da je drugačije kad se mama pojavi, a drugačije kad to uradi tata. Na ulici, recimo. Ma ništa nisam postigla, te sam sama nastavila dalje. Moje biće je celo vrištalo već od nemoći i premora i konstantnog stresa. Stres od svih tih situacija kroz koje je moja V. prolazila, moje nemogućnosti da od nje čujem detalje, nemogućnosti da je utešim, da je zaštitim, da joj pomognem onako- zauvek! Sad je već trajalo previše. A od tih situacija, nisam ni primetila ostale. Neko prvo razrešenje, krajnje razrešenje se počelo dešavati kad je moja V. imala virus. Zapravo, sve su ga imale, te se odbijao kao ping-pong loptica o njih tri. U isto vreme, vaške su se pojavile u celom gradu, te sam ih lečila od virusa i trebila od vašaka ukupno mesec i po dana. Sve tri su imale dugu kosu, do struka! Sve smo lepo rešile. A onda je moja V. otišla u školu, iz koje su me zvali da mi jave da se povredila i da dođem po nju! Auto nam je bio ili u kvaru ili je moj bivši muž bio negde sa njim, ne sećam se, sećam se da sam biciklom otišla do škole i na moje zaprepašćenje, našla moju V. u grupi školskih drugova, na klupi ispred škole. Ne, nije to ni ispred škole. Da vam objasnim. Kad idete od moje kuće prema školi, prolazite kroz glavnu ulicu gde je ta klupa bila, pa pored stare škole, gde je sada muzička škola i u njoj bude nekoliko razreda do četvrtog razreda. Zatim prolazite dvorište veličine fudbalskog terena, da bi došli do glavne škole. Ali ne, nije moja V. bila tu, kad se ozleda desila. Morate proći pored škole, pored velikog dvorišta, te skrenuti desno. E tu se nalazila ta, druga sala za fizičko iz koje su moje dete pustili da šeta, povređeno do one klupe! Otišle smo u dom zdravlja, a dalje pod rotacijom u bolnicu. Ustanovljeno je da je mojoj V. nabijena karlica i da je to izuzetno teška povreda, te da postoji mogućnost da neće moći da ima dece!!!! Narednih šest nedelja sam je nosila do kupatila i nazad i gledala je kako trpi užasne bolove, ne pomerajući se sa kreveta u kome je provela sve to vreme. Svaki joj je pokret bio užasno bolan, a ja nisam mogla da uradim ništa više od onoga što jesam.
Desilo se da se vratila u školu, da smo se svi razboleli, da je njena zdravstvena knjižica bila kod oca, u Crnoj Gori, gde je tada bio na terenu, te smo mi pet radnih dana provele u kući, na kućnom lečenju. Ništa strašno, ali sistem traži opravdanja. Krenula je u školu naredne nedelje i onda se sve desilo odjednom. Jedan dan njena učiteljica nije bila u školi. Njena zamena je zapisala nekoliko učenika koji su se sprdali sa čistačicom. I svi su dobili ukor u svesku! I moja V. Pošto poznajem svoje dete, izuzetno je povučena, stidljiva, teško da se javi nekome odraslom, prosto mi je bilo nemoguće da je ona, takva, tako reagovala prema bilo kome! Nazovem roditelje koji su ispitali svoju decu, njih ukupno sedmoro koji su bili na licu mesta i svi su rekli isto- moja V. je pokušala da smiri svoje drugare i da ih natera da prestanu da se podsmehuju čistačici! Tako sam i mislila! To već liči na nju. U ponedeljak, odem u školu i tu bude pravi kuršlus! Učiteljica, dolazeći iz toaleta, počne da me odmerava od glave do pete nekoliko puta, sa sve onako iskrivljenom glavom, koju namesti kad je "smorena" od svega. Ponovo me pita šta sam trebala! A ja? Ne, ne kažem, zagrmim!!! " Burek i jogurt!!!!" Ona se prenerazi, jer nikad nisam galamila, pogotovo ne grmila, ali je zaista bilo dosta!!! Nekoliko puta me pitala isto, isto sam joj odgovorila, dok nisam nju pitala da li sam ikad došla zbog bilo čega drugog, sem svog deteta??? Toliku raspravu smo imale, da su četiri učiteljice iz susednih odeljenja, kao i bibliotekarka i još neke, često prolazile hodnikom i pogledavale prema nama, verovatno u pripravnosti da ne bi došlo do fizičkog obračuna. Ta spodoba od žene je uporno tvrdila kako su mojoj V. problem ocene, te da je veliki broj dece dobio jako male ocene iz poslednjeg kontrolnog iz matematike! Igrom slučaja, moja J. je tada bila sedmi razred i znam da je prosek njihovog kontrolnog bio bolji od razreda moje V. Ali, zar sam došla da pričam o tome? Moja V. nije imala pravo glasa ni da ispriča šta je bilo onaj dan, te sam došla da joj kažem da i u zatvoru ljude puštaju da se odbrane, a ovo je škola! Ona bi trebalo da bude psiholog, pedagog, edukator sve dece, a do sada smo samo slušali kako ima problem sa petoro šestoro dece problematičnog ponašanja i njenog apelovanja na njihove roditelje da ih smire, jer ona ne može da drži nastavu pod takvim uslovima! A šta je sa dvadesetoro mirne dece, u koje spada i moja V? Ko će da njih edukuje? Moja J. je od deset zadataka koje dobije za domaći, sama radila osam, a ona dva kao teža, sa zvezdicom, ponekad sama, a nekad tražila pomoć. Moja V. dođe iz škole i NE ZNA ŠTA SU RADILI JER NIJE ČULA! Onda zovem druge roditelje, čija deca takođe nisu čula učiteljicu kako priča, te smo u obavezi da sami kući, pored svega, učimo svoju decu svim tim lekcijama koje nisu čuli od nje!
Prosto, tada sam zaista "pukla". Ništa bezobrazno joj nisam rekla, prosto činjenice i da je dosta i ako ne uradi nešto po pitanju sigurnosti mog deteta u školi, idem dalje! I nad popom ima pop! Svako mi je pao na pamet, čak i novine, mediji, ministarstvo prosvete.... Nema ko nije, ali nisam znala kome da se obratim dalje u samoj školi. Ali, naći ću nekog, ovo više ne može tako, zaista ne može. Em mi je dete pod stresom konstantno, em ja već pucam po šavovima. Valja se sam brinuti o njih tri, raditi i pratiti moju V. Otišla sam od učiteljice kući, poluluda! Šta sad? Povukla je ukor. Ma nije ukor sam u pitanju, nego način na koji sve to odrađuje. Zar da deca ne smeju ispričati šta se desilo u tom momentu, jer je njoj "dosta slušanja priča"? Ma taman! Pa to joj je posao u tim situacijama, između ostalog.
Dakle, imamo pet dana neopravdanih zbog zdravstvene knjižice. Ne znam kako ćemo to da rešimo, jer zaista nemam rešenja. Nisam ni znala da se učiteljici moglo javiti, mi kao roditelji, da dete neće doći u školu zbog bolesti i da je to sasvim dovoljno, jer je od mene uvek tražila opravdanje lekara, i kad moju V. uhvate oni bolovi, te je moram odvesti iz škole sa poslednjeg časa. Jedna mama iz razreda mi je rekla kako je njeno dete imalo.. boginje, ili nešto slično i da je samo javila učiteljici da će biti odsutno tri nedelje, te da nije bilo nikakvih problema. U svakom slučaju, malo sam zbrkala priču, jer je bilo mnogo i onda, a mnogo je i sada, kad se setim. Ja sam otišla pravo kod direktorice, koja je sazvala pedagoško veće. Ustanovljeno je da dvadesetoro od dvadeset i šest dece iz razreda, trpi neki vid nasilja. Ustanovljeno je da je mojoj V. svaka ocena smanjena za dva! Ne, nije ona dobijala dvojke i trojke, već četvorke i petice, koje joj je učiteljica smanjila iz.... nekog njenog razloga. Tih pet dana neopravdanih su bili opravdani. Mojoj V. je ponuđeno da promeni razred, ali je odbila jer su ih svejedno transformisali u petom. Stoga je učiteljica bila praćena do kraja četvrtog razreda, da ne bi smanjivala ocene mom detetu.
Što se tiče dece koja su maltretirala moju V. na odmorima, napravili smo grupe. Moja J. i njen razred sa visokim i krupnim dečacima. Isto je napravio i kumov sin sa svojim drugarima. Svi su pratili moju V. Ali najviše je pomogao trener karatea. On je svaki odmor prolazio i opominjao dečake koje je video da joj se obraćaju na neprimeren način. Ne mogu da vam kažem kome sam zahvalnija. Zaista ne mogu. Znam samo da je takvom načinu života moje V. i svih nas došao kraj. U međuvremenu, onaj dečak iz ulice je trebao ići na rođendan na mesto gde smo i mi išli. Mi smo ga poveli sa sobom, uz dogovor sa njim da mora biti poslušan. On nam je bio dovoljno zahvalan da sam mogla sa njim da stvorim drugarski odnos sa mojom decom. Od tada ih je "branio" ako bi ih neko dirao. Što se tiče onog dečaka iz druge ulice, uhvatila sam njega i jednu devojčicu kako pišu nešto na papiriću naslonjenim na zid naše kuće, kad sam se vraćala iz grada. Nisam obraćala pažnju na to, jer.. to su deca, jel? Otišla sam kod svoje dece oborene temperaturom. A onda je moja J. došla iz škole i u šoku mi dala baš taj papirić da pročitam. Na njemu su bila nacrtana vešala, a pismo je počinjalo sa:" V...., bliži ti se smrt!...." Dalje se ne sećam. Znam da je bila sreda, da sam ostavila moju J. da čuva sestre, da sam izjurila iz kuće, odletela do kuće te devojčice. Njen otac je bio redovna mušterija u prodavnici u kojoj sam radila tada, ali kad me je video u svom dvorištu, samo je izgovorio:" Ajoj!" i izašao napolje! Uletela sam u mračnu prostoriju i razgovarala sa majkom devojčice, te sa njom. Kad sam videla da je mami iskočila vena po sred čela, dok je mirno izgovorila:" Ne brinite, neće se ponoviti!", znala sam da će tako i biti. Kao što i jeste. Godinama kasnije, njih dve su se družile i silno se smejale tome. Ali u tom trenutku, nimalo nije bilo smešno. Zatim sam otišla kod tog dečaka. Pošto sam nekoliko puta pokušala njegovim roditeljima da kažem šta se dešava i da smire svog sina, bezuspešno, ovaj put sam učinila drugačije. Probudio je dečak svoju usnulu mamu, te sam pred njom njemu " držala slovo". Rekla sam da su moji pokušaji do sada da se situacija smiri bili bezuspešni, te da ću ga od sada, ako se i jednom ponovi išta slično, prijaviti ustanovama, a šta će posle toga biti sa njim, ne interesuje me. Pet godina je maltretirao moje dete do te mere da na ulicu nije smela izaći, ako je on u blizini! Pet godina, na putu do škole, od škole, u zabavištu još.... Dosta!!! I njemu sam rekla da ne samo da ne sme više da ih dira, već je u obavezi zbog svega što je do sada radio, da ih brani od nasilnika! Za divno čudo, tako je i bilo!
Moja V. je upisala peti razred, gde su sve devojčice bile "žrtve" jedne. Ona je svima naređivala ko će s kim da se druži, ko će s kim u šetnju itd. Nisam se mešala u to drugačije, već sam konstantno mojoj V. govorila da se sve ostale organizuju i stanu na jednu stranu, da probaju da se ne druže sa tom jednom. Tako bi bilo jedno vreme, a onda bi ona morala da shvati da to ipak ne funkcioniše. Ali je te tri godine prošlo samo u mojoj priči o tome. Ne, ni jedna se nije izborila za svoj status, od te jedne. No, to su stvari gde smatram da deca sama moraju da urade nešto za svoje mesto, te se roditelji trebaju mešati isključivo kao pozadinci, savetodavci i slično.
Kad sve stavim na gomilu, bez obzira što sam ostavila moju V. te tri godine da se "sama" bori za sebe, svo to vreme, ukupno deset godina života moje V. mogu da stavim pod pojam vršnjačkog nasilja. Ono što tada nisam znala je, da postoji nekoliko oblika vršnjačkog nasilja, te da je moje dete bilo žrtva skoro svih. Bila je žrtva onoga što se zove agresivno ponašanje, a što znači da ste se našli u pogrešno vreme na pogrešnom mestu, te bili žrtva izliva nečije agresije u tom trenutku, a što nije bilo usmereno direktno na vas, jer vi nemate veze sa situacijama u kojima se ta osoba nalazi. Bila je žrtva verbalnog nasilja, koje je trpila godinama, a znamo šta je- dobacivanje, ponižavanje... bilo šta što je "samo" izgovoreno. Psihičko nasilje je, takođe, trpila godinama, a manifestovano je proganjanjem, smišljenim proganjanjem pojedinih dečaka, u cilju da joj daju do znanja da su uvek tu negde, te bi nastavak priče eskalirao ili verbalnim ili fizičkim nasiljem. Kao onda kad sam prilazila školi i našla nju u krugu od trinaest dečaka. Kako se jednom od njih dopadala, a nije obraćala pažnju na njega, on je svoje pajtaše okupio, stavio nju u krug, a njih trinaestorica su joj svašta dobacivali, te je udarali tako zarobljenu! Oni su bili tada peti razred, a ona drugi. Samo je bila visinom viša i on nekih od njih, te je izgledalo da su parnjaci. I to sam rešila. Ispostavilo se da mu poznajem majku, te je žena reagovala. Ali pre nego što sam došla do nje, trener karatea ga je smirio, jer ga je poznavao. On je imao trening fudbala pre termina za karate, te je i tu "dočekivao" moju V. pratio je pogledom dok ne zamakne u salu i slično. Nije mogao drugo, jer sam ja uvek bila sa njom. Iz ove priče ste saznali da je bila i žrtva fizičkog nasilja. Postoje još dve vrste, koje su dosta zastupljene, a moja V. nije bila žrtva tih tada, a to su seksualno i internet nasilje. Seks i u osnovnoj školi može biti iznuđen ucenom ili pretnjama. O srednjoj da ne pričam. A o internet nasilju se sve više priča, tako da mislim da ste upoznati sa tim u ovo vreme.
Mi smo se, nakon završetka osnovne škole moje V. preselili u drugi grad. Moja V. je najzad počela da funkcioniše drugačije. Trebalo joj je oko tri nedelje da se "postavi" prema ženskom odeljenju u kome se našla. Trideset i nešto devojaka u razredu je bilo. Uspela je da nađe svoje mesto u tom okruženju, te sam bila neizmerno ponosna na nju. Međutim, iako je sve išlo kako treba, moju V. su "slomile" stvari koje su se dešavale ranije. Možda neko i može da razume, neko i neće moći, nije to ni bitno. Bitno je da ne možeš tek tako obrisati sve što je bilo i krenuti život ispočetka isključivo uzlaznom putanjom. Prošlost sustigne, kad tad, ako je ne rešiš. A ne možeš rešiti sve odjednom, pogotovo kad si tako mlad i kad je toliko toga iza tebe. Moja V. je jedna od onih koja nikad nije dobila slobodu da se izrazi. Nikad nije imala slobodu funkcionisanja u spoljašnjem svetu. Ja sam se rastala od njenog oca pre osam godina. Kad sam videla da sam sama u svim poljima nekog zajedničkog života, te da ni moja deca nemaju tu preko potrebnu mušku figuru kraj sebe, koja bi im značila makar sigurnost. Danas znam da nisam pogrešila. Uskratila sam mojoj deci bezbroj momenata gde bi se osećale ništavno, zato što nas je već tada ignorisao. Kako su cure rasle, samo bi postale svesnije tog osećaja koji je užasan. Toga sam ih lišila, svesno. Pored toga, moja životna filozofija uvek ide u smeru da se uradi nešto po pitanju bilo kog problema u kome se nađemo, pa makar to u nekom slučaju značilo da uđeš u konflikt sa neistomišljenicima, pogotovo ako to ugrožava život ili slobodu tebe i tvoje porodice. On ima drugu filozofiju koja u suštini znači da se treba pomiriti sa onim što jeste, da se tu ništa ne može uraditi, te da valja preživeti i to je to. Moju dobru odluku potvrđuje i činjenica da sam ga pre dva meseca tužila za osam godina neredovne alimentacije, ako jedine obaveze koju ima prema deci, a da je on reagovao tako što je decu napao da treba da ih je sramota što to rade rođenom ocu i svašta nešto ružno još... Moja V. je sa njim raskrstila u svojoj glavi. U srcu nije, znam. A to je bol koju će tiho da nosi u svom srcu još ko zna koliko godina. Dakle, zaista smatram da sam mnogo toga presekla u odnosu njega, kao nekoga ko je trebao biti drugačiji deo njihovog života, i njih kao nekoga koga mi, kao roditelji treba da oblikujemo ka mogućnostima. Ne nedostatku istih.
Moja V. se prvi put slomila pri kraju prve godine srednje škole. Psihološka terapija je pomogla, ali... razočarala je činjenica da joj tamo pričaju iste priče koje sa mnom ima oduvek. Jedino o čemu je tamo mogla da priča, a meni ne je, tema o meni. Ali za to ima svoju sestru J. Tako da nije bilo nekog pomaka. Nas dve smo pričale, mnogo smo pričale. Ah, bila sam tako srećna što je počela da barata sa svojim kapacitetima. Bila tako ponosna na nju što je počela da živi. Da diše. Da bude slobodna. Ali, ta sloboda je bila spoljna. Nju je i dalje gušilo sve ono što je bilo. Mnogo noći sam sa njom provela do ranih jutarnjih sati, do svitanja, bukvalno. Prekidalo nas je jedino plač njenog polubrata, te moj odlazak da ga podojim. I tako danima, mesecima. Svaki dan, celu noć. Kad god je bilo potrebno. Njeni lomovi i strahovi su dolazili do izražaja, sad već ne od spoljnog sveta u tom momentu, već od unutrašnjih ograničenja koje je stekla dok je preživljavala sve ono ranije. Kad god bi nešto postigla, bila sam neizmerno ponosna na nju. Nekad, kad je ona bila zaokupljena pričom o tome, nisam joj ni pokazala. Samo sam je pratila i slušala.. DA, slušala, jer od srednje škole, svaki dan je dolazila kući i pričala šta se dešavalo tog dana u školi. Od profesora, do dešavanja u učionici, na hodniku, u dvorištu, na putu.. Sve, baš sve. I baš sam uživala u tom njenom procvatu. A onda je došao period kad je sve ono unutra ponovo došlo "na naplatu". Došlo je dotle da je razmišljala o samoubistvu, da je smišljala način na koji će to uraditi, da je bila u fazama kad nema razloga da se jutrom budi.. Dijagnoza: depresivno stanje. Ne znam da li su silni razgovori, nekad ne baš prijatni, ali otrežnjujući, doveli dotle da prestane da misli o tome. Da li je ipak njena želja za životom jača? Da li moja priča o tome da niko ne postoji bez smisla na ovom svetu? Da li godine ulivanja u nju da postoji razlog zašto je ona baš to prošla, baš tako živela, da veliki ljudi koji urade velike stvari u životu i svom i drugih ljudi, ne može da ima veličinu ako je nije iskusio. Da se svaka patnja nekad mora i naplatiti, a da je ona zaslužila bolje. Ne bolje, dobro. Da ta zasluga ne pada sa neba, jeste je zaslužila patnjom, ali mora da uradi nešto da bi dobila. To su vrata koja otvaraju dobitke- uraditi nešto! Daj, da bi ti se dalo. Svašta je bilo tu, baš svašta. Pa se smirilo.
U njenoj drugoj godini srednje škole, bilo je toliko toga u našem životu, da je njoj ponovo to stanje depresije bio jedini izlaz iz svega. Tada nije položila popravni iz matematike. Tada je njen psiholog prepoznao njen lom u toj meri da se pobojao sledećeg koraka, ako je pritisnemo na bilo koji način dalje. Nije lako čuti te reči, zaista, ali ja sam ih čula i otreznile su me. Moja V. jeste kapacitet, izuzetno inteligentna mlada osoba. Ali osoba koja je više svog života provela u ulozi žrtve, nego u slobodi. Prosto je takav način života doveo dotle da treba da brinem o njenom mentalnom zdravlju, pre nego bilo čemu drugom. Tada, u tom momentu, kad je završila svoje školovanje, a nije bila spremna da ide dalje, psiholog mi je rekao: " Gospođo, ne želim da vas plašim. Ni jedan roditelj ne želi da čuje ovo, ali zaista je stanje alarmantno. Ostavite je kod sebe, ne gurajte je onoliko koliko ona ne može da podnese. Samo jedan korak, a to može biti mali vama, njoj prevelik, je dovoljan da vodite ludo dete ceo život za ruku! Ostavite je da se izbori sa svim ovim što je prošla, na najbolji mogući način. Vi ćete prepoznati kad je trebate ostaviti na miru, kad je vreme za razgovor! Nije kasno za školu, nije kasno za život, ako sačuvate njeno mentalno zdravlje. To može trajati mesec dana, a može nekoliko godina. Kad vidite da je spremna, pomozite joj. Za sada joj možete pomoći jedino ako joj date vremena da se njene unutrašnje bure smire.".
Na osudu mnogih, poslušala sam ga. Moja V. ne ide u školu. Dala sam joj vremena da otpusti. Ona danas ima osamnaest godina. Mnogo je zrelija, očekivano, od većine. Nju ne interesuju momci u onom smislu da ih treba vijati. Nju ne interesuje noćni život na taj način da joj je to smisao postojanja. Nju ne interesuje mnogo toga što bi bilo normalno da je interesuje. Ona funkcioniše po sistemu da, ako treba da se zaljubi, nek se zaljubi u kvalitetnog. Ako treba da izađe, nek izađe odmereno. Ako treba da uradi nešto, uradiće to na njen način. Nije sedela skrštenih ruku kući, kao što to mnogi misle. Kupila sam joj šivaću mašinu. Prepravljala je stvari koje nosi. Ne, nije ona za krojačicu, samo joj je to bilo potrebno da se nečim zanima. Pročitala je brdo knjiga i o stanjima u kojima se nalazila, ljudima koji su prolazili slične stvari... Mnogo toga je razrešila sa samom sobom, situacije kroz koje je prošla. U međuvremenu, desilo se da su dve bivše školske drugarice odlučile da se "šale" na njen račun. Davale su njen broj telefona momcima i govorili kako se "daje za pare". Gledala sam nju kako rešava situaciju. Logično je da sam htela da odreagujem na to, kao roditelj, kao neko ko takve stvari mora da reši. Ali... ona je sad drugačija, odrasla. Rekla mi je da će ona. Igrom slučaja, taj broj koji su te devojke davale momcima je broj koji je moja V. koristila godinama. Ali, nakon ove priče sa njenim ocem, i tu sitnicu smo osvestile. Naime, to je broj koji joj je on kupio sa jednim mobilnim aparatom pre nekoliko godina. Od tada ga je i koristila, ali smo osvestile da joj je broj više neaktivan nego što nije, zbog neplaćenih računa. Zato smo kupile pri pejd karticu koju joj dopunjujemo po potrebi. Tako da malo ljudi ima njen sadašnji broj. Želim reći, bez obzira na spoljne neuspehe, koji su evidentni u životu moje V. Mnogi su čak mišljenja da sam ja podbacila, kao majka, kao neko ko je trebao drugačije da se postavi prema svemu. Možda je i tako. Ali, uradila sam onako kako sam znala u tom vremenu. Drugo, danas se mnogo više pažnje posvećuje vršnjačkom nasilju nego pre deset godina i mnogo se drugačije gleda na to. Treće, posledice koje moja V. nosi su u velikoj meri sanirane. Mnoge nisu, naravno. A za neke će trebati godine da se dovedu u red. Ono što sad radimo je njeno poverenje u sistem, koje je izuzetno nisko. Mogu reći da ju je izneverilo i zdravstvo i prosveta. To je i moj utisak, nakon toliko borbe sa istim. No, zdravstvo... sad možemo tražiti i drugo mišljenje. Ali prosveta... to su nas učili da je naša druga kuća, jer provodimo toliko vremena u školskim klupama. Ako ćemo pravo, više je ličilo na kaznionicu za moju V. Ne znam kako će dalje ići, kako će se dalje graditi kao ličnost, kao jedinka koja mora da raskrči još to malo, pre nego što krene bilo gde. Ima dobre planove, ima dobre osnove, ima punu podršku, ima usađen optimistički stav, ima i strah od svega, ali sad već onaj realni, od novog iskustva. Ima mnogo potencijala i mnogo izgrađenog i samoizgrađenog. Sad samo treba da se realizuje u nekom odraslom svetu. A kad odluči da je vreme i da se okiti nekom diplomom.
Poenta ove priče je da je danas sve jasnije. Već odavno se na prvom roditeljskom sastanku govori o tome kome se treba obratiti ukoliko je saradnja sa razrednim starešinom nemoguća. Danas se mnogo toga promenilo, ali jedno nije. Svako dete koje je bilo žrtva nasilja, mora da se nosi sa posledicama. Pratite svoje dete, nemojte ga lomiti svojim ambicijama, ukoliko je slično mojom V. I ja sam imala želje za nju. I ja sam htela da završi fakultete, da joj život bude lakši i kvalitetniji. I ja sam htela... Ali, to nije moj život. Ja sam mnogo drugačijeg karaktera nego ona. Stoga, ja moram da pratim nju, ne ona mene. Tako i vi, koji ste u sličnoj situaciji. Ukoliko imate problem sa razrednom, obratite se pedagogu ili psihologu. Ukoliko nisu prisutni, onda zameniku direktora, te direktoru. To bi bila neka uobičajena praksa, koju ja nisam znala tada. Ukoliko se zlostavljanje dešava na ulici, dobro se raspitajte na koji način ćete reagovati. Mi smo sada u velikom gradu, nije moguće da poznajemo "agresore" kao što smo ih poznavali u mestu u kom smo živeli, te zaista ne znam šta bi drugo uradili, osim obavestili službe. Policiju prvo, naravno. Svaki put, ako na upozorenja agresivci ne reaguju, obratite se nekome. Ne znači da ćete ih odmah prijaviti. Možete se konsultovati sa stručnim licima koja to prolaze svakodnevno kroz svoje pacijente, klijente... Svako od njih zna kuda dalje. Ako ne zna, tražite dalje. Neko zna. U krajnjoj liniji, postoji nekoliko besplatnih SOS telefona koji rade svakodnevno i koji sigurno imaju odgovore na vaša pitanja. Ali morate pitati. Niko ne zna šta se vama dešava ako ne kažete. Zato pričajte! Pričajte, jer vas tako može čuti neko ko može da pomogne. Ako ćutite, vi ste sami. I onda vaša borba može biti dugogodišnja, poput moje. Ako ćutite, produžavate agoniju i svog deteta i sebe. U ono vreme, kad smo mi imali problem, mnogo stvari nije adekvatno rešeno. U međuvremenu, postavljen je video nadzor u školi, uvedeni su dežurni policajci.. Svašta se nešto promenilo. Da smo svi ćutali, agresori bi dobili više prostora za ordiniranje. U svakom slučaju, deca koja su bile žrtve nasilja su deca kojoj je potreban drugačiji pristup. Ne kažem da je moj ispravan, te da ga trebate pratiti. Smatram da će moja V. vrlo skoro videti u kom joj smeru život ide, te da će hteti tu diplomu da ima zbog sebe. Još uvek se otima, jer je i to "sistem", te je ne pritiskam. Samo usput spomenem vrlo često da gleda šta bi volela da joj piše na diplomi. Doći će dan kad će je imati. Ono što je meni najbitnije za sve nas je činjenica da je njeno mentalno zdravlje sačuvano i da je ona spremna da se okuša u nekim svojim životnim planovima vrlo brzo.
Smatram da je vršnjačko nasilje nešto što ne traje samo za vreme trajanja istog, već nešto što može da ostavi posledice za ceo život. Ne pričam samo iz ugla moje V. I mene su zadirkivali pojedinci zbog fizičke mane sa kojom sam rođena. Nije ostavilo posledice za ceo život, ali bih lagala kad bih rekla da je bilo prijatno. Dakle, smatram da svi moramo obratiti pažnju ne samo na promene kod svoje dece, već na svu decu. Zaista, mnogi od dece koja su maltretirala moju V. nisu izgledali kao nasilnici. Naprotiv, šmekerska frizura, markirana odeća, obuća, ranci.. Sve "na nivou". Sve je to lepo, ali mom detetu nije bilo lepo. Nisu svi iz razorenih porodica, nisu svi ukalupljeni u određene društvene norme, te da su lako prepoznatljivi. Moramo obratiti pažnju, mi kao odrasli, slušati svoju decu dok pričaju, postavljati pitanja, tražiti način da dođemo do odgovora. Nije lako, nekad nije ni moguće, ali se moramo truditi. Ne smemo odustati. Zbog njih. Zbog nas. Zbog svih.
Moja J. je prošla fantastično i sa vaspitačicom i učiteljicom. Pošto je prva, nekako mi je postavila parametre za ono što je "normalno" u interakciji sa prosvetnim kadrom, verovatno iz razloga što je saradnja sa njima bila fantastična. Vaspitačica nas je poznavala i privatno, te nismo imali potrebe da joj objašnjavamo situaciju u kući. Moja J. je dete bez oca, živela sa očuhom i dve polusestre ( kod nas se ovaj izraz upotrebljava samo kad objašnjavamo nekome istoriju naše porodice). Porodica kao porodica je spolja izgledala normalno, a unutrašnje uređenje se nije odmah pokazalo u pravom svetlu. Dakle, moja J. je imala sasvim normalan odnos i prema prosvetnim radnicima i drugarima, kao i oni prema njoj. Njena učiteljica je zamolila mene i još jednu ženu, da ostanemo posle prvog roditeljskog sastanka, da joj objasnimo kako se naša deca, kao jedina bez oca, ponašaju u kući i van kuće, u meri u kojoj smo sa tim upoznate, te je prema tome uskladila ponašanje prema našoj deci tako da je svima bilo dobro. Ne, nisu bile povlašćene po bilo kom osnovu, naprotiv, od njih dve je tražila da istraju i onda kad nisu bile sigurne u svoje odgovore i to je zaista pomoglo svima.
U vreme kad je moja J. bila treći razred osnovne škole, moja V. je krenula u zabavište, Imala je pet godina tada. Onog dana kad je krenula, njen otac je prvi put otišao od kuće na teren, u Nemačku i baš taj, prvi dan zabavišta, naveče nam se javio da je stigao. Kad je moja V. došla do telefona, da priča sa njim, plakala je, a on je prvi put u životu počeo da galami na nju iz daleke Nemačke! Kakav je to utisak na nju ostavio? Užasan! Osećala se odbačenom, povređenom, neshvaćenom.... Ono što mi nismo znali u tom trenutku je, da je to bio samo okidač za nešto što se dešavalo već neko vreme na ulici, ispred naše kuće. Naime, moja V. je bila dete koje je sve držala u sebi. Mnogo vremena bi prošlo dok ona ne izgovori ono što je muči. Nekad i po mesec- dva. I džaba su bili svi moji pokušaji i objašnjavanja da to treba da izgleda drugačije. Mnoge probleme je bilo kasno rešavati tada. Makar i posavetovati je kako da se ponaša u tim situacijama. No, bilo je tako i sa tim smo morali živeti. A šta se dešavalo na ulici? U ulici pored naše, stanovao je jedan dečak, kome se moja V. dopadala. A u komšiluk, nekoliko kuća od nas, se doselio dečak, koji je inače bio problematičan i kome se takođe moja V. dopala. Iako je napolju znalo biti i tridesetoro dece, moja V. je postala meta njih dvojice, još tad, kad je bila jako mala. Pošto nije pričala o dešavanjima, povlačila se u kuću i igrala sa drugaricama u našem dvorištu ili u dvorištu kod drugarica. Kako smo mi tada bili prilično aktivni, te mnogo slobodnog vremena provodili ili u prirodi ili u druženju sa rodbinom i prijateljima, nekako je život same žene sa troje dece, mužem koji je otišao na pogrešnu stranu u beli svet, bio težak za praćenje detalja i promena raspoloženja dece u svakom trenutku. Dakle, tada još nisam znala za tu dvojicu dečaka koji su dobacivali mojoj V svašta, presretali je na putu do drugarice, pretili joj kad pomoli glavu iz kapije i slično. Mislila sam da je okidač za drastičnu promenu ponašanja, bio onaj razgovor telefonom sa njenim ocem.
Posledica toga je da je moja V. toliko vrištala u zabavištu, da sam ja morala da sačekam napolju nekoliko minuta. Ako se smiri, onda mi vaspitačica da znak da mogu da idem kući. Ako ne, onda sam je morala vratiti kući. Ni za to nisam znala da nije normalno, zapravo. Ali, prva neobična iskustva sa decom su prilagođavanje i nas roditelja na novonastale situacije, a ja sam još uvek slušala "sistem", tj verovala da ljudi od profesije rade ispravno. Tako smo proveli celu tu prvu godinu zabavišta. Tek sledeće godine, kad je uletela druga vaspitačica u njihovu sobu i pripretila mojoj V. da je dosta njenog ometanja rada celog objekta od četiri sobe, i da neće moći upisati školu ako ne završi ovu godinu u zabavištu, jer ništa neće naučiti i ko zna šta još.. moja V. se smirila. Inače, baš kod te vaspitačice sam i htela da prebacim moju V. jer sam je smatrala adekvatnom osobom za smirivanje svake situacije vezanom i za decu i roditelje, kao što se ispostavilo da jeste. Ali je ona, iz zdravstvenih razloga, bila odsutna upravo to vreme koliko sam se ja borila sa svojom V. i slušala savete vaspitačice. Ono što sam saznala tek krajem te godine je, da su ona dva dečaka što su maltretirala moju V. u ulici, dolazili i do ograde zabavišta kad je grupa moje V. bila napolju i tamo joj takođe, svašta dobacivali.
Moja V. je dete koje je bilo povučeno oduvek. Ona je u tom periodu imala mnogo ispada, ne samo u vrtiću, već i u kući, kao revolt na sve što se dešavalo. U šetnji, recimo, nas četiri idemo do odredišta i nazad. Ona je ljuta ili do tamo, ili na putu nazad. Ona ide ili ispred nas ili iza nas. Ona uvek ima nešto posebno da uradi, ali iz svega njenog vrišti nezadovoljstvo koje je bezbroj puta prenela na nas, ostale. Mnogo puta sam, kao majka, pokušavala da joj slikovito objasnim na sve moguće načine kako njeno ponašanje utiče i na nju i na nas, bezuspešno. Probala sam da je prigrlim sebi, iako je bila mnogo divlja u tom periodu, na prvu loptu. Recimo, vi sedite kod nas i pijemo kafu. Moja V. mi priđe i osetim da želi moju pažnju, ali ona samo sedne kraj mene. Ja krenem da je mazim, ali se ona kao divlja zver otima, vrišti, plače... Vi pomislite da je terorišem, u bukvalnom smislu. A ja, kad uspem da je obuzdam, obgrlim joj i ruke i smirim je, što ne traje predugo, dobijem dete koje se mazi, koje stavi glavu u moje krilo, priđe mi, zagrli me, ljubi i sve ono što "normalna" deca inače rade sa mamama. Ne verujem ni da je to bilo normalno ponašanje mene, kao roditelja, ali prosto.... kako drugačije? Njena najčešća rečenica godinama u pokušajima bilo kakve interakcije sa njom je bila:" nemoj me!". Nemoj pričati sa njom, nemoj je gledati, nemoj se igrati, nemoj je maziti, nemoj ....ništa! A želi! Vidi se da želi, samo ....nemoj je! I onda, kad probiješ barijeru nekako, dobiješ jagnje umiljato. I nikad, ali nikad nije pričala šta joj se dešava do kraja. Ali baš nikad, nikad, nikad!
Iz malog objekta u kome je uspešno okončala tu školsku godinu, prešla je u centralnu osnovnu školu od dve i po hiljade dece. Zastrašujuća razlika, za nju. Naravno da sam je pripremala dugo za taj prelazak, naravno da sam je vodila sa sobom kad sam trebala zbog moje J. da budem unutar škole. Naravno da sam uradila sve što je u mojoj moći da joj ublažim taj prelazak. I naravno, dospeli smo u situaciju kojoj se nimalo nismo nadali. Naime, dospela je kod učiteljice koja takođe nije bila "na visini zadatka". To mogu da tvrdim ne iz samo iz ličnog iskustva, koje ni malo nije bilo lepo, već je žena bila na disciplinskoj zbog svog ponašanja godinu i po dana, te su je pratili zbog onoga što su otkrili kad je meni bilo dosta da slepo pratim sistem koji ne radi ništa, ali ama baš ništa po pitanju sigurnosti mog deteta, a i druge dece dok borave u školi. Ali, do toga je trebalo doći. Moja V. je bila izuzetno visoko dete, kao i moja S., te je mnogima delovala starije. Iako je bila tek prvi razred, mnogi su mislili da ide u treći ili četvrti. Tako i dečaci. Pošto je ( ne što je moja, već mišljenje svih koji su je videli) zaista izuzetno lepa, privukla je i pažnju dečaka i zavist devojčica, samom svojom pojavom.
Dakle, umesto da nastavimo nekim normalnim tokom, dolazili smo u situacije gde su tri osmaka stajali na ulaznim vratima i nisu joj dozvoljavali da uđe unutra, dok su je verbalno i fizički maltretirali. Mnoge stvari nisam ni saznala nikad, ali je bilo mnogo toga. Ono što sam radila je bilo jedino što sam znala, a to je: vodila sam je u školu svaki dan, iako je to kod nas bilo, da kažem, čudno, jer deca su dosta samostalna, te idu od prvog razreda u školu i iz škole sa svojim vršnjacima. Svaki odmor smo ili ja ili moja mama, bile prisutne u školi, da vidimo šta se dešava. Nekad bi nas moja V. primetila, nekad i ne. Svaki moj odlazak kod učiteljice je bio dočekan sa podsmehom i pitanjem šta očekujem da ONA uradi po tom pitanju? Moja V. je u to vreme trenirala karate, te smo tri puta nedeljno bile na treninzima. Mnogo puta se desilo, ne samo na treninzima, već i u kući, na putu, u šetnji.. da moja V. dobije užasne bolove u stomaku, te smo odlazili u ambulantu, odakle smo prevezene u bolnicu u susedni grad, gde joj nisu mogli opipati stomak, od mišića koje je imala kao posledica treninga. Ali nikad nisu uradili nikakav dalji pregled, već je poslali kući sa nekim lekovima protiv bolova.
Moja V. danas ima rebro koje joj je vidno uvučeno, sa donje desne strane stomaka. Mislim da je to posledica svih tih bolova koje je trpila u ono vreme. Ono što je bio ograničavajući faktor da uradimo nešto dalje od onoga što jesmo je novac. Njen otac je uložio u odlazak za Nemačku mnogo novca, a vratio se sa dugovima. Moja plata nije bila dovoljna da pokrije to, već samo redovne troškove života. Neko vreme smo živeli tako što smo vraćali te dugove, te preživljavali. Stoga nismo imali više od "za ono što se mora". Svaki privatni pregledi su nam bili skupi u ono vreme, a doktori iz doma zdravlja nas nikad nisu uputili dalje. Druge ustanove ne primaju pacijente bez uputa lokalnog doma zdravlja i tako ukrug. Tu si, a nisi nigde.
Kapi koje su prelile čašu su se desile kad je moja V. već naveliko živela u stanju stresa, svakodnevnog i konstantnog. Bila je treći razred tada. Mi smo sve vreme živeli tako. U stanju pripravnosti. Moji odlasci kod učiteljice, koja inače nikad nije spomenula gde da se obratimo ako nemamo dobru saradnju sa njom, su sve više bili dočekivani njenim kolutanjem očima i podsmesima, te opominjanjem nje kako su ocene moje V. ono što treba da popravljamo! Istina, moja V. nije imala sjajne ocene, a pored svega što se dešavalo, to nije bilo nešto što sam mogla da popravljam, jer je njena psiha tada već bila toliko raspadnuta, da je to bilo strašno. Možete li zamisliti da ste dete, introvertno, koje živi u strahu pet godina, i niko ništa ne može da uradi? Ona zna da ja letim od učiteljice do doma zdravlja i gde god treba, ali vidi da ništa ne pomaže! U isto vreme, njen otac je ili na terenu, ili kući čeka da ja obavim što imam. A on...pa, ne bi da se zamera ljudima!!!! Već sam pisala da je i on, kući, doprinosio tome da se sve tri osećamo ignorisano. Sve tri kažem, jer moja J. drugačije funkcioniše od nas. Njoj je moj otac bio sve i to joj je bilo više nego dovoljno da joj ne smeta ova situacija u našoj kući. Moji roditelji su stanovali u istoj kući, samo drugom stanu, pa je to bilo moguće za moju J. Jednostavno, moj bivši muž, učestvovao bi u našim životima, zapravo, samo kad ga ja na to opomenem. Kratko, onda bi se povukao u svet igranja igrica na računaru ili gledanja televizije. Ili neverovatno dugom carstvu snova. Uglavnom, sve je to bio beg od problema, koje sam ja nosila na svojim leđima.
Mnogo puta sam mu rekla da je drugačije kad se mama pojavi, a drugačije kad to uradi tata. Na ulici, recimo. Ma ništa nisam postigla, te sam sama nastavila dalje. Moje biće je celo vrištalo već od nemoći i premora i konstantnog stresa. Stres od svih tih situacija kroz koje je moja V. prolazila, moje nemogućnosti da od nje čujem detalje, nemogućnosti da je utešim, da je zaštitim, da joj pomognem onako- zauvek! Sad je već trajalo previše. A od tih situacija, nisam ni primetila ostale. Neko prvo razrešenje, krajnje razrešenje se počelo dešavati kad je moja V. imala virus. Zapravo, sve su ga imale, te se odbijao kao ping-pong loptica o njih tri. U isto vreme, vaške su se pojavile u celom gradu, te sam ih lečila od virusa i trebila od vašaka ukupno mesec i po dana. Sve tri su imale dugu kosu, do struka! Sve smo lepo rešile. A onda je moja V. otišla u školu, iz koje su me zvali da mi jave da se povredila i da dođem po nju! Auto nam je bio ili u kvaru ili je moj bivši muž bio negde sa njim, ne sećam se, sećam se da sam biciklom otišla do škole i na moje zaprepašćenje, našla moju V. u grupi školskih drugova, na klupi ispred škole. Ne, nije to ni ispred škole. Da vam objasnim. Kad idete od moje kuće prema školi, prolazite kroz glavnu ulicu gde je ta klupa bila, pa pored stare škole, gde je sada muzička škola i u njoj bude nekoliko razreda do četvrtog razreda. Zatim prolazite dvorište veličine fudbalskog terena, da bi došli do glavne škole. Ali ne, nije moja V. bila tu, kad se ozleda desila. Morate proći pored škole, pored velikog dvorišta, te skrenuti desno. E tu se nalazila ta, druga sala za fizičko iz koje su moje dete pustili da šeta, povređeno do one klupe! Otišle smo u dom zdravlja, a dalje pod rotacijom u bolnicu. Ustanovljeno je da je mojoj V. nabijena karlica i da je to izuzetno teška povreda, te da postoji mogućnost da neće moći da ima dece!!!! Narednih šest nedelja sam je nosila do kupatila i nazad i gledala je kako trpi užasne bolove, ne pomerajući se sa kreveta u kome je provela sve to vreme. Svaki joj je pokret bio užasno bolan, a ja nisam mogla da uradim ništa više od onoga što jesam.
Desilo se da se vratila u školu, da smo se svi razboleli, da je njena zdravstvena knjižica bila kod oca, u Crnoj Gori, gde je tada bio na terenu, te smo mi pet radnih dana provele u kući, na kućnom lečenju. Ništa strašno, ali sistem traži opravdanja. Krenula je u školu naredne nedelje i onda se sve desilo odjednom. Jedan dan njena učiteljica nije bila u školi. Njena zamena je zapisala nekoliko učenika koji su se sprdali sa čistačicom. I svi su dobili ukor u svesku! I moja V. Pošto poznajem svoje dete, izuzetno je povučena, stidljiva, teško da se javi nekome odraslom, prosto mi je bilo nemoguće da je ona, takva, tako reagovala prema bilo kome! Nazovem roditelje koji su ispitali svoju decu, njih ukupno sedmoro koji su bili na licu mesta i svi su rekli isto- moja V. je pokušala da smiri svoje drugare i da ih natera da prestanu da se podsmehuju čistačici! Tako sam i mislila! To već liči na nju. U ponedeljak, odem u školu i tu bude pravi kuršlus! Učiteljica, dolazeći iz toaleta, počne da me odmerava od glave do pete nekoliko puta, sa sve onako iskrivljenom glavom, koju namesti kad je "smorena" od svega. Ponovo me pita šta sam trebala! A ja? Ne, ne kažem, zagrmim!!! " Burek i jogurt!!!!" Ona se prenerazi, jer nikad nisam galamila, pogotovo ne grmila, ali je zaista bilo dosta!!! Nekoliko puta me pitala isto, isto sam joj odgovorila, dok nisam nju pitala da li sam ikad došla zbog bilo čega drugog, sem svog deteta??? Toliku raspravu smo imale, da su četiri učiteljice iz susednih odeljenja, kao i bibliotekarka i još neke, često prolazile hodnikom i pogledavale prema nama, verovatno u pripravnosti da ne bi došlo do fizičkog obračuna. Ta spodoba od žene je uporno tvrdila kako su mojoj V. problem ocene, te da je veliki broj dece dobio jako male ocene iz poslednjeg kontrolnog iz matematike! Igrom slučaja, moja J. je tada bila sedmi razred i znam da je prosek njihovog kontrolnog bio bolji od razreda moje V. Ali, zar sam došla da pričam o tome? Moja V. nije imala pravo glasa ni da ispriča šta je bilo onaj dan, te sam došla da joj kažem da i u zatvoru ljude puštaju da se odbrane, a ovo je škola! Ona bi trebalo da bude psiholog, pedagog, edukator sve dece, a do sada smo samo slušali kako ima problem sa petoro šestoro dece problematičnog ponašanja i njenog apelovanja na njihove roditelje da ih smire, jer ona ne može da drži nastavu pod takvim uslovima! A šta je sa dvadesetoro mirne dece, u koje spada i moja V? Ko će da njih edukuje? Moja J. je od deset zadataka koje dobije za domaći, sama radila osam, a ona dva kao teža, sa zvezdicom, ponekad sama, a nekad tražila pomoć. Moja V. dođe iz škole i NE ZNA ŠTA SU RADILI JER NIJE ČULA! Onda zovem druge roditelje, čija deca takođe nisu čula učiteljicu kako priča, te smo u obavezi da sami kući, pored svega, učimo svoju decu svim tim lekcijama koje nisu čuli od nje!
Prosto, tada sam zaista "pukla". Ništa bezobrazno joj nisam rekla, prosto činjenice i da je dosta i ako ne uradi nešto po pitanju sigurnosti mog deteta u školi, idem dalje! I nad popom ima pop! Svako mi je pao na pamet, čak i novine, mediji, ministarstvo prosvete.... Nema ko nije, ali nisam znala kome da se obratim dalje u samoj školi. Ali, naći ću nekog, ovo više ne može tako, zaista ne može. Em mi je dete pod stresom konstantno, em ja već pucam po šavovima. Valja se sam brinuti o njih tri, raditi i pratiti moju V. Otišla sam od učiteljice kući, poluluda! Šta sad? Povukla je ukor. Ma nije ukor sam u pitanju, nego način na koji sve to odrađuje. Zar da deca ne smeju ispričati šta se desilo u tom momentu, jer je njoj "dosta slušanja priča"? Ma taman! Pa to joj je posao u tim situacijama, između ostalog.
Dakle, imamo pet dana neopravdanih zbog zdravstvene knjižice. Ne znam kako ćemo to da rešimo, jer zaista nemam rešenja. Nisam ni znala da se učiteljici moglo javiti, mi kao roditelji, da dete neće doći u školu zbog bolesti i da je to sasvim dovoljno, jer je od mene uvek tražila opravdanje lekara, i kad moju V. uhvate oni bolovi, te je moram odvesti iz škole sa poslednjeg časa. Jedna mama iz razreda mi je rekla kako je njeno dete imalo.. boginje, ili nešto slično i da je samo javila učiteljici da će biti odsutno tri nedelje, te da nije bilo nikakvih problema. U svakom slučaju, malo sam zbrkala priču, jer je bilo mnogo i onda, a mnogo je i sada, kad se setim. Ja sam otišla pravo kod direktorice, koja je sazvala pedagoško veće. Ustanovljeno je da dvadesetoro od dvadeset i šest dece iz razreda, trpi neki vid nasilja. Ustanovljeno je da je mojoj V. svaka ocena smanjena za dva! Ne, nije ona dobijala dvojke i trojke, već četvorke i petice, koje joj je učiteljica smanjila iz.... nekog njenog razloga. Tih pet dana neopravdanih su bili opravdani. Mojoj V. je ponuđeno da promeni razred, ali je odbila jer su ih svejedno transformisali u petom. Stoga je učiteljica bila praćena do kraja četvrtog razreda, da ne bi smanjivala ocene mom detetu.
Što se tiče dece koja su maltretirala moju V. na odmorima, napravili smo grupe. Moja J. i njen razred sa visokim i krupnim dečacima. Isto je napravio i kumov sin sa svojim drugarima. Svi su pratili moju V. Ali najviše je pomogao trener karatea. On je svaki odmor prolazio i opominjao dečake koje je video da joj se obraćaju na neprimeren način. Ne mogu da vam kažem kome sam zahvalnija. Zaista ne mogu. Znam samo da je takvom načinu života moje V. i svih nas došao kraj. U međuvremenu, onaj dečak iz ulice je trebao ići na rođendan na mesto gde smo i mi išli. Mi smo ga poveli sa sobom, uz dogovor sa njim da mora biti poslušan. On nam je bio dovoljno zahvalan da sam mogla sa njim da stvorim drugarski odnos sa mojom decom. Od tada ih je "branio" ako bi ih neko dirao. Što se tiče onog dečaka iz druge ulice, uhvatila sam njega i jednu devojčicu kako pišu nešto na papiriću naslonjenim na zid naše kuće, kad sam se vraćala iz grada. Nisam obraćala pažnju na to, jer.. to su deca, jel? Otišla sam kod svoje dece oborene temperaturom. A onda je moja J. došla iz škole i u šoku mi dala baš taj papirić da pročitam. Na njemu su bila nacrtana vešala, a pismo je počinjalo sa:" V...., bliži ti se smrt!...." Dalje se ne sećam. Znam da je bila sreda, da sam ostavila moju J. da čuva sestre, da sam izjurila iz kuće, odletela do kuće te devojčice. Njen otac je bio redovna mušterija u prodavnici u kojoj sam radila tada, ali kad me je video u svom dvorištu, samo je izgovorio:" Ajoj!" i izašao napolje! Uletela sam u mračnu prostoriju i razgovarala sa majkom devojčice, te sa njom. Kad sam videla da je mami iskočila vena po sred čela, dok je mirno izgovorila:" Ne brinite, neće se ponoviti!", znala sam da će tako i biti. Kao što i jeste. Godinama kasnije, njih dve su se družile i silno se smejale tome. Ali u tom trenutku, nimalo nije bilo smešno. Zatim sam otišla kod tog dečaka. Pošto sam nekoliko puta pokušala njegovim roditeljima da kažem šta se dešava i da smire svog sina, bezuspešno, ovaj put sam učinila drugačije. Probudio je dečak svoju usnulu mamu, te sam pred njom njemu " držala slovo". Rekla sam da su moji pokušaji do sada da se situacija smiri bili bezuspešni, te da ću ga od sada, ako se i jednom ponovi išta slično, prijaviti ustanovama, a šta će posle toga biti sa njim, ne interesuje me. Pet godina je maltretirao moje dete do te mere da na ulicu nije smela izaći, ako je on u blizini! Pet godina, na putu do škole, od škole, u zabavištu još.... Dosta!!! I njemu sam rekla da ne samo da ne sme više da ih dira, već je u obavezi zbog svega što je do sada radio, da ih brani od nasilnika! Za divno čudo, tako je i bilo!
Moja V. je upisala peti razred, gde su sve devojčice bile "žrtve" jedne. Ona je svima naređivala ko će s kim da se druži, ko će s kim u šetnju itd. Nisam se mešala u to drugačije, već sam konstantno mojoj V. govorila da se sve ostale organizuju i stanu na jednu stranu, da probaju da se ne druže sa tom jednom. Tako bi bilo jedno vreme, a onda bi ona morala da shvati da to ipak ne funkcioniše. Ali je te tri godine prošlo samo u mojoj priči o tome. Ne, ni jedna se nije izborila za svoj status, od te jedne. No, to su stvari gde smatram da deca sama moraju da urade nešto za svoje mesto, te se roditelji trebaju mešati isključivo kao pozadinci, savetodavci i slično.
Kad sve stavim na gomilu, bez obzira što sam ostavila moju V. te tri godine da se "sama" bori za sebe, svo to vreme, ukupno deset godina života moje V. mogu da stavim pod pojam vršnjačkog nasilja. Ono što tada nisam znala je, da postoji nekoliko oblika vršnjačkog nasilja, te da je moje dete bilo žrtva skoro svih. Bila je žrtva onoga što se zove agresivno ponašanje, a što znači da ste se našli u pogrešno vreme na pogrešnom mestu, te bili žrtva izliva nečije agresije u tom trenutku, a što nije bilo usmereno direktno na vas, jer vi nemate veze sa situacijama u kojima se ta osoba nalazi. Bila je žrtva verbalnog nasilja, koje je trpila godinama, a znamo šta je- dobacivanje, ponižavanje... bilo šta što je "samo" izgovoreno. Psihičko nasilje je, takođe, trpila godinama, a manifestovano je proganjanjem, smišljenim proganjanjem pojedinih dečaka, u cilju da joj daju do znanja da su uvek tu negde, te bi nastavak priče eskalirao ili verbalnim ili fizičkim nasiljem. Kao onda kad sam prilazila školi i našla nju u krugu od trinaest dečaka. Kako se jednom od njih dopadala, a nije obraćala pažnju na njega, on je svoje pajtaše okupio, stavio nju u krug, a njih trinaestorica su joj svašta dobacivali, te je udarali tako zarobljenu! Oni su bili tada peti razred, a ona drugi. Samo je bila visinom viša i on nekih od njih, te je izgledalo da su parnjaci. I to sam rešila. Ispostavilo se da mu poznajem majku, te je žena reagovala. Ali pre nego što sam došla do nje, trener karatea ga je smirio, jer ga je poznavao. On je imao trening fudbala pre termina za karate, te je i tu "dočekivao" moju V. pratio je pogledom dok ne zamakne u salu i slično. Nije mogao drugo, jer sam ja uvek bila sa njom. Iz ove priče ste saznali da je bila i žrtva fizičkog nasilja. Postoje još dve vrste, koje su dosta zastupljene, a moja V. nije bila žrtva tih tada, a to su seksualno i internet nasilje. Seks i u osnovnoj školi može biti iznuđen ucenom ili pretnjama. O srednjoj da ne pričam. A o internet nasilju se sve više priča, tako da mislim da ste upoznati sa tim u ovo vreme.
Mi smo se, nakon završetka osnovne škole moje V. preselili u drugi grad. Moja V. je najzad počela da funkcioniše drugačije. Trebalo joj je oko tri nedelje da se "postavi" prema ženskom odeljenju u kome se našla. Trideset i nešto devojaka u razredu je bilo. Uspela je da nađe svoje mesto u tom okruženju, te sam bila neizmerno ponosna na nju. Međutim, iako je sve išlo kako treba, moju V. su "slomile" stvari koje su se dešavale ranije. Možda neko i može da razume, neko i neće moći, nije to ni bitno. Bitno je da ne možeš tek tako obrisati sve što je bilo i krenuti život ispočetka isključivo uzlaznom putanjom. Prošlost sustigne, kad tad, ako je ne rešiš. A ne možeš rešiti sve odjednom, pogotovo kad si tako mlad i kad je toliko toga iza tebe. Moja V. je jedna od onih koja nikad nije dobila slobodu da se izrazi. Nikad nije imala slobodu funkcionisanja u spoljašnjem svetu. Ja sam se rastala od njenog oca pre osam godina. Kad sam videla da sam sama u svim poljima nekog zajedničkog života, te da ni moja deca nemaju tu preko potrebnu mušku figuru kraj sebe, koja bi im značila makar sigurnost. Danas znam da nisam pogrešila. Uskratila sam mojoj deci bezbroj momenata gde bi se osećale ništavno, zato što nas je već tada ignorisao. Kako su cure rasle, samo bi postale svesnije tog osećaja koji je užasan. Toga sam ih lišila, svesno. Pored toga, moja životna filozofija uvek ide u smeru da se uradi nešto po pitanju bilo kog problema u kome se nađemo, pa makar to u nekom slučaju značilo da uđeš u konflikt sa neistomišljenicima, pogotovo ako to ugrožava život ili slobodu tebe i tvoje porodice. On ima drugu filozofiju koja u suštini znači da se treba pomiriti sa onim što jeste, da se tu ništa ne može uraditi, te da valja preživeti i to je to. Moju dobru odluku potvrđuje i činjenica da sam ga pre dva meseca tužila za osam godina neredovne alimentacije, ako jedine obaveze koju ima prema deci, a da je on reagovao tako što je decu napao da treba da ih je sramota što to rade rođenom ocu i svašta nešto ružno još... Moja V. je sa njim raskrstila u svojoj glavi. U srcu nije, znam. A to je bol koju će tiho da nosi u svom srcu još ko zna koliko godina. Dakle, zaista smatram da sam mnogo toga presekla u odnosu njega, kao nekoga ko je trebao biti drugačiji deo njihovog života, i njih kao nekoga koga mi, kao roditelji treba da oblikujemo ka mogućnostima. Ne nedostatku istih.
Moja V. se prvi put slomila pri kraju prve godine srednje škole. Psihološka terapija je pomogla, ali... razočarala je činjenica da joj tamo pričaju iste priče koje sa mnom ima oduvek. Jedino o čemu je tamo mogla da priča, a meni ne je, tema o meni. Ali za to ima svoju sestru J. Tako da nije bilo nekog pomaka. Nas dve smo pričale, mnogo smo pričale. Ah, bila sam tako srećna što je počela da barata sa svojim kapacitetima. Bila tako ponosna na nju što je počela da živi. Da diše. Da bude slobodna. Ali, ta sloboda je bila spoljna. Nju je i dalje gušilo sve ono što je bilo. Mnogo noći sam sa njom provela do ranih jutarnjih sati, do svitanja, bukvalno. Prekidalo nas je jedino plač njenog polubrata, te moj odlazak da ga podojim. I tako danima, mesecima. Svaki dan, celu noć. Kad god je bilo potrebno. Njeni lomovi i strahovi su dolazili do izražaja, sad već ne od spoljnog sveta u tom momentu, već od unutrašnjih ograničenja koje je stekla dok je preživljavala sve ono ranije. Kad god bi nešto postigla, bila sam neizmerno ponosna na nju. Nekad, kad je ona bila zaokupljena pričom o tome, nisam joj ni pokazala. Samo sam je pratila i slušala.. DA, slušala, jer od srednje škole, svaki dan je dolazila kući i pričala šta se dešavalo tog dana u školi. Od profesora, do dešavanja u učionici, na hodniku, u dvorištu, na putu.. Sve, baš sve. I baš sam uživala u tom njenom procvatu. A onda je došao period kad je sve ono unutra ponovo došlo "na naplatu". Došlo je dotle da je razmišljala o samoubistvu, da je smišljala način na koji će to uraditi, da je bila u fazama kad nema razloga da se jutrom budi.. Dijagnoza: depresivno stanje. Ne znam da li su silni razgovori, nekad ne baš prijatni, ali otrežnjujući, doveli dotle da prestane da misli o tome. Da li je ipak njena želja za životom jača? Da li moja priča o tome da niko ne postoji bez smisla na ovom svetu? Da li godine ulivanja u nju da postoji razlog zašto je ona baš to prošla, baš tako živela, da veliki ljudi koji urade velike stvari u životu i svom i drugih ljudi, ne može da ima veličinu ako je nije iskusio. Da se svaka patnja nekad mora i naplatiti, a da je ona zaslužila bolje. Ne bolje, dobro. Da ta zasluga ne pada sa neba, jeste je zaslužila patnjom, ali mora da uradi nešto da bi dobila. To su vrata koja otvaraju dobitke- uraditi nešto! Daj, da bi ti se dalo. Svašta je bilo tu, baš svašta. Pa se smirilo.
U njenoj drugoj godini srednje škole, bilo je toliko toga u našem životu, da je njoj ponovo to stanje depresije bio jedini izlaz iz svega. Tada nije položila popravni iz matematike. Tada je njen psiholog prepoznao njen lom u toj meri da se pobojao sledećeg koraka, ako je pritisnemo na bilo koji način dalje. Nije lako čuti te reči, zaista, ali ja sam ih čula i otreznile su me. Moja V. jeste kapacitet, izuzetno inteligentna mlada osoba. Ali osoba koja je više svog života provela u ulozi žrtve, nego u slobodi. Prosto je takav način života doveo dotle da treba da brinem o njenom mentalnom zdravlju, pre nego bilo čemu drugom. Tada, u tom momentu, kad je završila svoje školovanje, a nije bila spremna da ide dalje, psiholog mi je rekao: " Gospođo, ne želim da vas plašim. Ni jedan roditelj ne želi da čuje ovo, ali zaista je stanje alarmantno. Ostavite je kod sebe, ne gurajte je onoliko koliko ona ne može da podnese. Samo jedan korak, a to može biti mali vama, njoj prevelik, je dovoljan da vodite ludo dete ceo život za ruku! Ostavite je da se izbori sa svim ovim što je prošla, na najbolji mogući način. Vi ćete prepoznati kad je trebate ostaviti na miru, kad je vreme za razgovor! Nije kasno za školu, nije kasno za život, ako sačuvate njeno mentalno zdravlje. To može trajati mesec dana, a može nekoliko godina. Kad vidite da je spremna, pomozite joj. Za sada joj možete pomoći jedino ako joj date vremena da se njene unutrašnje bure smire.".
Na osudu mnogih, poslušala sam ga. Moja V. ne ide u školu. Dala sam joj vremena da otpusti. Ona danas ima osamnaest godina. Mnogo je zrelija, očekivano, od većine. Nju ne interesuju momci u onom smislu da ih treba vijati. Nju ne interesuje noćni život na taj način da joj je to smisao postojanja. Nju ne interesuje mnogo toga što bi bilo normalno da je interesuje. Ona funkcioniše po sistemu da, ako treba da se zaljubi, nek se zaljubi u kvalitetnog. Ako treba da izađe, nek izađe odmereno. Ako treba da uradi nešto, uradiće to na njen način. Nije sedela skrštenih ruku kući, kao što to mnogi misle. Kupila sam joj šivaću mašinu. Prepravljala je stvari koje nosi. Ne, nije ona za krojačicu, samo joj je to bilo potrebno da se nečim zanima. Pročitala je brdo knjiga i o stanjima u kojima se nalazila, ljudima koji su prolazili slične stvari... Mnogo toga je razrešila sa samom sobom, situacije kroz koje je prošla. U međuvremenu, desilo se da su dve bivše školske drugarice odlučile da se "šale" na njen račun. Davale su njen broj telefona momcima i govorili kako se "daje za pare". Gledala sam nju kako rešava situaciju. Logično je da sam htela da odreagujem na to, kao roditelj, kao neko ko takve stvari mora da reši. Ali... ona je sad drugačija, odrasla. Rekla mi je da će ona. Igrom slučaja, taj broj koji su te devojke davale momcima je broj koji je moja V. koristila godinama. Ali, nakon ove priče sa njenim ocem, i tu sitnicu smo osvestile. Naime, to je broj koji joj je on kupio sa jednim mobilnim aparatom pre nekoliko godina. Od tada ga je i koristila, ali smo osvestile da joj je broj više neaktivan nego što nije, zbog neplaćenih računa. Zato smo kupile pri pejd karticu koju joj dopunjujemo po potrebi. Tako da malo ljudi ima njen sadašnji broj. Želim reći, bez obzira na spoljne neuspehe, koji su evidentni u životu moje V. Mnogi su čak mišljenja da sam ja podbacila, kao majka, kao neko ko je trebao drugačije da se postavi prema svemu. Možda je i tako. Ali, uradila sam onako kako sam znala u tom vremenu. Drugo, danas se mnogo više pažnje posvećuje vršnjačkom nasilju nego pre deset godina i mnogo se drugačije gleda na to. Treće, posledice koje moja V. nosi su u velikoj meri sanirane. Mnoge nisu, naravno. A za neke će trebati godine da se dovedu u red. Ono što sad radimo je njeno poverenje u sistem, koje je izuzetno nisko. Mogu reći da ju je izneverilo i zdravstvo i prosveta. To je i moj utisak, nakon toliko borbe sa istim. No, zdravstvo... sad možemo tražiti i drugo mišljenje. Ali prosveta... to su nas učili da je naša druga kuća, jer provodimo toliko vremena u školskim klupama. Ako ćemo pravo, više je ličilo na kaznionicu za moju V. Ne znam kako će dalje ići, kako će se dalje graditi kao ličnost, kao jedinka koja mora da raskrči još to malo, pre nego što krene bilo gde. Ima dobre planove, ima dobre osnove, ima punu podršku, ima usađen optimistički stav, ima i strah od svega, ali sad već onaj realni, od novog iskustva. Ima mnogo potencijala i mnogo izgrađenog i samoizgrađenog. Sad samo treba da se realizuje u nekom odraslom svetu. A kad odluči da je vreme i da se okiti nekom diplomom.
Poenta ove priče je da je danas sve jasnije. Već odavno se na prvom roditeljskom sastanku govori o tome kome se treba obratiti ukoliko je saradnja sa razrednim starešinom nemoguća. Danas se mnogo toga promenilo, ali jedno nije. Svako dete koje je bilo žrtva nasilja, mora da se nosi sa posledicama. Pratite svoje dete, nemojte ga lomiti svojim ambicijama, ukoliko je slično mojom V. I ja sam imala želje za nju. I ja sam htela da završi fakultete, da joj život bude lakši i kvalitetniji. I ja sam htela... Ali, to nije moj život. Ja sam mnogo drugačijeg karaktera nego ona. Stoga, ja moram da pratim nju, ne ona mene. Tako i vi, koji ste u sličnoj situaciji. Ukoliko imate problem sa razrednom, obratite se pedagogu ili psihologu. Ukoliko nisu prisutni, onda zameniku direktora, te direktoru. To bi bila neka uobičajena praksa, koju ja nisam znala tada. Ukoliko se zlostavljanje dešava na ulici, dobro se raspitajte na koji način ćete reagovati. Mi smo sada u velikom gradu, nije moguće da poznajemo "agresore" kao što smo ih poznavali u mestu u kom smo živeli, te zaista ne znam šta bi drugo uradili, osim obavestili službe. Policiju prvo, naravno. Svaki put, ako na upozorenja agresivci ne reaguju, obratite se nekome. Ne znači da ćete ih odmah prijaviti. Možete se konsultovati sa stručnim licima koja to prolaze svakodnevno kroz svoje pacijente, klijente... Svako od njih zna kuda dalje. Ako ne zna, tražite dalje. Neko zna. U krajnjoj liniji, postoji nekoliko besplatnih SOS telefona koji rade svakodnevno i koji sigurno imaju odgovore na vaša pitanja. Ali morate pitati. Niko ne zna šta se vama dešava ako ne kažete. Zato pričajte! Pričajte, jer vas tako može čuti neko ko može da pomogne. Ako ćutite, vi ste sami. I onda vaša borba može biti dugogodišnja, poput moje. Ako ćutite, produžavate agoniju i svog deteta i sebe. U ono vreme, kad smo mi imali problem, mnogo stvari nije adekvatno rešeno. U međuvremenu, postavljen je video nadzor u školi, uvedeni su dežurni policajci.. Svašta se nešto promenilo. Da smo svi ćutali, agresori bi dobili više prostora za ordiniranje. U svakom slučaju, deca koja su bile žrtve nasilja su deca kojoj je potreban drugačiji pristup. Ne kažem da je moj ispravan, te da ga trebate pratiti. Smatram da će moja V. vrlo skoro videti u kom joj smeru život ide, te da će hteti tu diplomu da ima zbog sebe. Još uvek se otima, jer je i to "sistem", te je ne pritiskam. Samo usput spomenem vrlo često da gleda šta bi volela da joj piše na diplomi. Doći će dan kad će je imati. Ono što je meni najbitnije za sve nas je činjenica da je njeno mentalno zdravlje sačuvano i da je ona spremna da se okuša u nekim svojim životnim planovima vrlo brzo.
Smatram da je vršnjačko nasilje nešto što ne traje samo za vreme trajanja istog, već nešto što može da ostavi posledice za ceo život. Ne pričam samo iz ugla moje V. I mene su zadirkivali pojedinci zbog fizičke mane sa kojom sam rođena. Nije ostavilo posledice za ceo život, ali bih lagala kad bih rekla da je bilo prijatno. Dakle, smatram da svi moramo obratiti pažnju ne samo na promene kod svoje dece, već na svu decu. Zaista, mnogi od dece koja su maltretirala moju V. nisu izgledali kao nasilnici. Naprotiv, šmekerska frizura, markirana odeća, obuća, ranci.. Sve "na nivou". Sve je to lepo, ali mom detetu nije bilo lepo. Nisu svi iz razorenih porodica, nisu svi ukalupljeni u određene društvene norme, te da su lako prepoznatljivi. Moramo obratiti pažnju, mi kao odrasli, slušati svoju decu dok pričaju, postavljati pitanja, tražiti način da dođemo do odgovora. Nije lako, nekad nije ni moguće, ali se moramo truditi. Ne smemo odustati. Zbog njih. Zbog nas. Zbog svih.
Comments
Post a Comment