Još jedan od neobjašnjivih fenomena u kojima sam odrastala je bilo tatino konstantno obećavanje poklona za mene, koji su, zapravo, bili namenjeni drugima. Mnogo puta ponovljeni obrazac je doveo do toga da i danas ne verujem obećanjima, dok se ne ostvare. Dok je radio kao trgovački putnik, dolazio bi s puta nakon nekoliko dana. Dva puta sam dobila poklon od njega. Jednom je to bila tamnoplava trenerka. Veličina je odgovarala mojoj mami, koja je bila deset santimetara niža od mene, tako da je ona nosila moj poklon. Drugi put mi je doneo štrikanu haljinu, dužine do ispod kolena. Uz nju su išle štrikane čarape, koje su se vezale ispod kolena. Svako ko me je poznavao, znao je da ne nosim suknje uopšte, zbog osećaja hendikepa radi razlike u debljini listova mojih nogu. Ali njega to nije zanimalo. On je doneo poklone i to je bilo to. Nema veze što se kose sa svim onim što ja želim ili mogu da nosim. Jednom me je odveo u neku privatnu fabriku cipela, gde su pravili ubedljivo najružnije cipele na svetu. Izabrao je jedne, kaki boje, antilopske, plitke, sa nekim ružnim šarama u svim mogućim bojama sa spoljne strane istih. Još su kao neki modni dodatak imale kao doštrikane, recimo, grejače za zglobove. To su bile najružnije cipele svih vremena, a on mi ih je tako olako kupio, ubeđujući me da su fantastične. Zapravo, ne pitajući me za mišljenje. Ne znam da li treba da spomenem da je bila zima, da su te cipele propuštale i da nisam imala ništa, ama baš ništa što se uklapalo u tu ružnu boju, da nosim uz njih. Sreća pa su se raspale iste te zime, jer nisam imala druge, pa sam bila prinuđena da ih nosim po svim vremenskim uslovima.
Kad sam imala šesnaest godina, jako sam želela da imam gitaru, akustičnu. Pošto su već odbili da mi dozvole časove učenja gitare, želja mi je bila bar da je posedujem, pa ću nekako naučiti sama, ili uz pomoć dece koja znaju. Neko će mi nacrtati akorde, pa ću sama vežbati kod kuće, samo da imam na čemu. Međutim, nisam tražila da mi je kupe, nije bilo smisla. Odgovarali bi mi glupim pitanjima tipa, što se nisam upisala u muzičku školu u prvom osnovne, pa bi onda i oni drugačije razmišljali i slično. A ja se nisam ni sećala prvog osnovne. Jedan dan, tata se vratio sa puta i doneo mi poklon. Kad sam videla kutiiju, bila sam zbunjena. Šta će meni, nekome ko je visok sto sedamdeset i četiri, nešto tako malo? Otvorila sam i videla harmonikicu. Onu malu, dečiju, sa šesnaest basova. Bila je crvena. Recimo to ovako. Deca od moje polusestre su imali osam i šest godina u to vreme. Dobili su iste takve harmonikice, ali su se njima jako dopale, zato što su im bile taman. Meni je moja odgovarala taman koliko i klovnu na dečijoj zabavi. Još mi je falilo odelo i šminka i bila bih kompletan klovan. Tad sam se baš jako naljutila na tatu, osećala sam se poniženo, odbačeno, više nego ikad pre. Ne znam da li je ta harmonikica bila razlog tome, ili se prosto i jednostavno sve nakupilo do tada. Ali tada smo se baš posvađali i rekla sam ono što mislim, opet. Nemoj mi više ništa donositi, pošto ti ionako ne znaš ni šta volim, ni koja mi veličina treba. Tako je i bilo. Bio je to poslednji poklon od njega.
Od kako znam za sebe, imali smo šporet na ugalj i drva. Prvo smederevac, kasnije etažno grejanje. U svakom slučaju, ako nisi donosio drva i ugalj u kuću, prljao je, udisao dim iz šporeta koji se mora očistiti, boravio u zadimljenoj prostoriji, jer je pritisak napolju vraćao dim u kuću, smatrali smo da nismo domaćini, valjda. U komšiluku, moja drugarica je živela potpuno drugačijim životom. Njeni roditelji su se slagali, njihova kuća je bila sređena od poda do plafona. Imali su parket, ravne zidove, tepihe koji su bili samo na sredini prostorije, jer nisu morali skrivati ružni beton. A sobe su zagrevali termo pećima. Za mene, to je bio vrhunac elegancije. Ne moraš ništa raditi, samo upališ peć i toplo ti je. Kuća ne smrdi od dima, čak možeš na brzinu osušiti odeću koju želiš brzo nositi. Oduvek sam želela da i ja imam jednu. To bi značilo da sam uspela u životu, otišla korak dalje od života na koji sam navikla. Živela u elegantnom svetu. Tata je to dobro znao, tu moju žarku želju za termo peći. Kad su renovirali kuću, imala sam devet godina. Tad sam dobila i svoju sobu. On me je pitao hoću li da mi postave radijatore od etažnog grejanja u sobu ili da mi kupe malu termo peć. Jao, kako sam se oduševila izborom. Naravno da je termo peć bila moja želja. Međutim, iako su stavili radijatore u moju sobu, kao i u celu kuću, tata je govorio da to nema veze, ja ću dobiti moju termo peć koja će biti samo moja i stajati u mojoj sobi. Nisam sumnjala u to, pogotovo jedno popodne, kad sam se vratila iz škole i na hodniku ugledala divnu, malu, belu termo peć. Tata je taman ulazio u predsoblje i pokazao mi na poklon, bodreći me da se radujem mojoj ispunjenoj želji. Ne sećam se da sam se ikad tako obradovala nečemu. Skočila sam na nju, zagrlila je, gledala sa svih strana. Bila je divna, taman će mi odgovarati u jednom ćošku sobe, moja mašta se rasplamsavala sve više i više. Za to vreme, tata je bio u kuhinji, popio sok i vraćao se u svoju sobu. Dok je prolazio kraj mene, pogledala sam ga. A iza njega je stajalo ogledalo gde sam ujedno videla koliko su mi oči bile sjajne, koliko sreće sam isijavala tog momenta, sva nasmejana, presrećna. Ali, on je dobacio, onako nonšalantno, u prolazu: "Ne misliš valjda da je ta peć namenjena tebi? Čekamo da dođu po nju svaki čas. Treba ...... (mojoj polusestri), za neki mali hodnik, fali im grejanja tamo. Samo što nisu došli da je pokupe!"
Ne znam da li postoje reči kojima se može opisati osećaj koji me je preplavio. Fizički bol u grudima, stomaku, glavi, mišićima je bio ogroman, ali u isto vreme ništavan sa bolom kojim je treperilo celo moje biće. Shvatila sam da je sve to već dogovoreno unapred, samo mi nije bilo jasno poigravanje sa mojim emocijama oko toga. Otišla sam u sobu i preplakala. A bol me nije napuštao danima. Tako je bilo sa mnogim stvarima, danima bi mi objašnjavao šta je nabavio, pa bi mi to nešto kao zajedno čekali nekoliko dana, da paket stigne. Kad stigne, ja bi se obradovala, a onda bi neko taj dan ili sledeći, došao po to, jer je bilo njegovo, zapravo. Bila to termo peć ili fiksni telefon u kaubojskom fazonu, sa pozlaćenom slušalicom, mikrofonom i brojčanikom, izrezbarenim divnim šarama, bilo da je u pitanju pisaći sto, neka glupost od spravice za pravljenje konfeta ili bilo čega što je prošlo kroz našu kuću i bilo namenjeno drugom, ja sam prošla kroz ta pusta obećanja da ću dobiti nešto i onda bi se istorija ponovila.
Kao roditelj, dešava se da obećam deci nešto što u tom momentu mislim da mogu da priuštim deci, a da se kasnije situacija iskomplikuje, pa ne uspem da održim obećanje. Nisam ih vodila na more nikada i mislim da je to najveće obećanje koje nisam ispunila. Naravno, svesna sam i da se na taj način izgubi kredibilitet kod deteta. Zato već dugo ništa ne obećavam, samo kažem da ću se potruditi da uradim to što je neka od njih poželela, ili što sam zamislila za njih i podelila sa njima. Iskreno, odlazak na more mene sa mojom decom, nije zavisio od mene. Kao samohrana majka njih tri, od moje plate jedva da smo imale da pokrijemo osnovne troškove, da ne budemo gladne, žedne, gole i bose i da imamo ogrev zimi. Zato sam radila duple poslove, da bi mogla da obezbedim nešto više od toga. Ali, krivac je onaj ko je obećanje izrekao. Razumem ih i naučila sam lekciju. Ali, nikad im nisam namerno obećala nešto što unapred znam da neću ispuniti iz razloga što to nešto uopšte nije namenjeno njima.
Kao dete koje je bilo izigrano toliko puta, čovek bi pomislio da sam naučila da ne verujem ljudima kad obećavaju bilo šta, još u ranoj mladosti. Ali ne, nisam htela sve ljude da trpam u isti koš, jer nismo svi isti. Verovala sam im, dozvoljavala da me prevare na sve moguće načine. I kao što sam nekad nalazila izgovore za tatu, kad je radio to što je radio, tako sam nalazila i za sve druge. A onda sam primetila da više ne očekujem ništa, prosto se to desilo, ne namerno, ne smišljeno. I kad neko kaže da će uraditi nešto za mene, ja bih odmahnula rukom i okrenula se na drugu stranu. Često bi bila u pravu. Desilo se da neko uradi to što kaže, pa sam bila prijatno iznenađena. To je još jedan od razloga zbog kojeg sam se povukla u sebe i nisam tražila pomoć, ni kad mi je bila najpotrebnija. Jednostavno, nisam verovala da bih je dobila. Mnogo godina kasnije, brojali smo ljude koji su nam pomogli. Bilo ih je manje od prstiju na jednoj ruci. Nisam bez razloga bila u tom stadijumu, gde sam znala da se moram osloniti samo i isključivo na sebe. I to je bila važna lekcija, koju sam morala da savladam.
Kad sam imala šesnaest godina, jako sam želela da imam gitaru, akustičnu. Pošto su već odbili da mi dozvole časove učenja gitare, želja mi je bila bar da je posedujem, pa ću nekako naučiti sama, ili uz pomoć dece koja znaju. Neko će mi nacrtati akorde, pa ću sama vežbati kod kuće, samo da imam na čemu. Međutim, nisam tražila da mi je kupe, nije bilo smisla. Odgovarali bi mi glupim pitanjima tipa, što se nisam upisala u muzičku školu u prvom osnovne, pa bi onda i oni drugačije razmišljali i slično. A ja se nisam ni sećala prvog osnovne. Jedan dan, tata se vratio sa puta i doneo mi poklon. Kad sam videla kutiiju, bila sam zbunjena. Šta će meni, nekome ko je visok sto sedamdeset i četiri, nešto tako malo? Otvorila sam i videla harmonikicu. Onu malu, dečiju, sa šesnaest basova. Bila je crvena. Recimo to ovako. Deca od moje polusestre su imali osam i šest godina u to vreme. Dobili su iste takve harmonikice, ali su se njima jako dopale, zato što su im bile taman. Meni je moja odgovarala taman koliko i klovnu na dečijoj zabavi. Još mi je falilo odelo i šminka i bila bih kompletan klovan. Tad sam se baš jako naljutila na tatu, osećala sam se poniženo, odbačeno, više nego ikad pre. Ne znam da li je ta harmonikica bila razlog tome, ili se prosto i jednostavno sve nakupilo do tada. Ali tada smo se baš posvađali i rekla sam ono što mislim, opet. Nemoj mi više ništa donositi, pošto ti ionako ne znaš ni šta volim, ni koja mi veličina treba. Tako je i bilo. Bio je to poslednji poklon od njega.
Od kako znam za sebe, imali smo šporet na ugalj i drva. Prvo smederevac, kasnije etažno grejanje. U svakom slučaju, ako nisi donosio drva i ugalj u kuću, prljao je, udisao dim iz šporeta koji se mora očistiti, boravio u zadimljenoj prostoriji, jer je pritisak napolju vraćao dim u kuću, smatrali smo da nismo domaćini, valjda. U komšiluku, moja drugarica je živela potpuno drugačijim životom. Njeni roditelji su se slagali, njihova kuća je bila sređena od poda do plafona. Imali su parket, ravne zidove, tepihe koji su bili samo na sredini prostorije, jer nisu morali skrivati ružni beton. A sobe su zagrevali termo pećima. Za mene, to je bio vrhunac elegancije. Ne moraš ništa raditi, samo upališ peć i toplo ti je. Kuća ne smrdi od dima, čak možeš na brzinu osušiti odeću koju želiš brzo nositi. Oduvek sam želela da i ja imam jednu. To bi značilo da sam uspela u životu, otišla korak dalje od života na koji sam navikla. Živela u elegantnom svetu. Tata je to dobro znao, tu moju žarku želju za termo peći. Kad su renovirali kuću, imala sam devet godina. Tad sam dobila i svoju sobu. On me je pitao hoću li da mi postave radijatore od etažnog grejanja u sobu ili da mi kupe malu termo peć. Jao, kako sam se oduševila izborom. Naravno da je termo peć bila moja želja. Međutim, iako su stavili radijatore u moju sobu, kao i u celu kuću, tata je govorio da to nema veze, ja ću dobiti moju termo peć koja će biti samo moja i stajati u mojoj sobi. Nisam sumnjala u to, pogotovo jedno popodne, kad sam se vratila iz škole i na hodniku ugledala divnu, malu, belu termo peć. Tata je taman ulazio u predsoblje i pokazao mi na poklon, bodreći me da se radujem mojoj ispunjenoj želji. Ne sećam se da sam se ikad tako obradovala nečemu. Skočila sam na nju, zagrlila je, gledala sa svih strana. Bila je divna, taman će mi odgovarati u jednom ćošku sobe, moja mašta se rasplamsavala sve više i više. Za to vreme, tata je bio u kuhinji, popio sok i vraćao se u svoju sobu. Dok je prolazio kraj mene, pogledala sam ga. A iza njega je stajalo ogledalo gde sam ujedno videla koliko su mi oči bile sjajne, koliko sreće sam isijavala tog momenta, sva nasmejana, presrećna. Ali, on je dobacio, onako nonšalantno, u prolazu: "Ne misliš valjda da je ta peć namenjena tebi? Čekamo da dođu po nju svaki čas. Treba ...... (mojoj polusestri), za neki mali hodnik, fali im grejanja tamo. Samo što nisu došli da je pokupe!"
Ne znam da li postoje reči kojima se može opisati osećaj koji me je preplavio. Fizički bol u grudima, stomaku, glavi, mišićima je bio ogroman, ali u isto vreme ništavan sa bolom kojim je treperilo celo moje biće. Shvatila sam da je sve to već dogovoreno unapred, samo mi nije bilo jasno poigravanje sa mojim emocijama oko toga. Otišla sam u sobu i preplakala. A bol me nije napuštao danima. Tako je bilo sa mnogim stvarima, danima bi mi objašnjavao šta je nabavio, pa bi mi to nešto kao zajedno čekali nekoliko dana, da paket stigne. Kad stigne, ja bi se obradovala, a onda bi neko taj dan ili sledeći, došao po to, jer je bilo njegovo, zapravo. Bila to termo peć ili fiksni telefon u kaubojskom fazonu, sa pozlaćenom slušalicom, mikrofonom i brojčanikom, izrezbarenim divnim šarama, bilo da je u pitanju pisaći sto, neka glupost od spravice za pravljenje konfeta ili bilo čega što je prošlo kroz našu kuću i bilo namenjeno drugom, ja sam prošla kroz ta pusta obećanja da ću dobiti nešto i onda bi se istorija ponovila.
Kao roditelj, dešava se da obećam deci nešto što u tom momentu mislim da mogu da priuštim deci, a da se kasnije situacija iskomplikuje, pa ne uspem da održim obećanje. Nisam ih vodila na more nikada i mislim da je to najveće obećanje koje nisam ispunila. Naravno, svesna sam i da se na taj način izgubi kredibilitet kod deteta. Zato već dugo ništa ne obećavam, samo kažem da ću se potruditi da uradim to što je neka od njih poželela, ili što sam zamislila za njih i podelila sa njima. Iskreno, odlazak na more mene sa mojom decom, nije zavisio od mene. Kao samohrana majka njih tri, od moje plate jedva da smo imale da pokrijemo osnovne troškove, da ne budemo gladne, žedne, gole i bose i da imamo ogrev zimi. Zato sam radila duple poslove, da bi mogla da obezbedim nešto više od toga. Ali, krivac je onaj ko je obećanje izrekao. Razumem ih i naučila sam lekciju. Ali, nikad im nisam namerno obećala nešto što unapred znam da neću ispuniti iz razloga što to nešto uopšte nije namenjeno njima.
Kao dete koje je bilo izigrano toliko puta, čovek bi pomislio da sam naučila da ne verujem ljudima kad obećavaju bilo šta, još u ranoj mladosti. Ali ne, nisam htela sve ljude da trpam u isti koš, jer nismo svi isti. Verovala sam im, dozvoljavala da me prevare na sve moguće načine. I kao što sam nekad nalazila izgovore za tatu, kad je radio to što je radio, tako sam nalazila i za sve druge. A onda sam primetila da više ne očekujem ništa, prosto se to desilo, ne namerno, ne smišljeno. I kad neko kaže da će uraditi nešto za mene, ja bih odmahnula rukom i okrenula se na drugu stranu. Često bi bila u pravu. Desilo se da neko uradi to što kaže, pa sam bila prijatno iznenađena. To je još jedan od razloga zbog kojeg sam se povukla u sebe i nisam tražila pomoć, ni kad mi je bila najpotrebnija. Jednostavno, nisam verovala da bih je dobila. Mnogo godina kasnije, brojali smo ljude koji su nam pomogli. Bilo ih je manje od prstiju na jednoj ruci. Nisam bez razloga bila u tom stadijumu, gde sam znala da se moram osloniti samo i isključivo na sebe. I to je bila važna lekcija, koju sam morala da savladam.
Comments
Post a Comment