Da bi se odbranila od konstantne psihoze koju sam osećala u kući, stalno sam maštala o mogućim načinima odlaska iz tog, nazovi doma, u kom sam se osećala više nego zatočenom. Mnoge fantazije su se odnosile na princa na belom konju u raznim oblicima. Uglavnom bi to bio neko moćan, uticajan, jak, sposoban, voljan da me odvede u svet gde se živi onako kako dolikuje. Ali, sve češće sam počela da se osećam prokleto. Čak sam uhvatila sebe da samoj sebi govorim rečenice tipa: "Ako ne završiš to i to do tad i tad, bićeš prokleta...", onda bi se trgla i završavala sa "prokleto srećna" ili nečim sličnim. I, iako mi se ta rečenica nimalo nije dopadala u bilo kom kontekstu, niti sam je koristila kad je bilo ko drugi bio u pitanju, jednostavno se usadila u mene, kao pravo prokletstvo kog nisam mogla da se rešim godinama. Povrh toga, počela sam da primećujem uglove. Bilo gde, bilo kuda, neverovatan je broj pravougaonih ili kockastih oblika koji nas okružuju, a svi oni imaju uglove, ćoškove, koji su mi počeli toliko smetati. Da bi izbegla "prokletstvo" istih, kad god bih zakoračila u neku prostoriju, ili šetala ulicom, dakle non-stop sam pratila zamišljene dijagonale od svega što se nalazilo na mestu gde sam bila, i zaobilazila ih koliko god sam mogla. Sećam se kad se to počelo dešavati. Ušla bih u moju sobu, odmerila položaj mog kreveta, pisaćeg stola, regala, svega na čije bih uglove dodavala zamišljene dijagonale, i onda tražila mesto gde ću stati da ne dodirnem ni jednu. U mojoj glavi su te dijagonale izgledale poput laserskih zraka koje viđamo u današnjim filmovima, u cilju alarmne zaštite objekta. Moj ceo život se svodio na zaobilaženje tih zraka, ma gde se nalazila. U početku, to se dešavalo samo u mojoj sobi, pa u celoj kući, da bi se proširilo na sva mesta koja sam obilazila. Čak su mi i betonske ploče na trotoarima bile zabrinjavajuće, uglovi kuća, prozora, svega iz čega se mogla povući dijagonala.
Kad se to počelo dešavati, bila sam više nego svesna da nema svrhe mojima govoriti o tom problemu, jer za njih to ne bi bio problem. Drugare nisam htela opterećivati sa tim, jer mi oni zasigurno ne mogu pomoći, tako da sam taj deo sebe čvrsto držala u sebi. Svaki dan, svaki pokret koji sam radila bio je proračunat da ne stanem na dijagonalu. Naravno, nisam smela gledati preširoku sliku, kad bi se našla na ulici gde je bilo mnogo objekata oko mene, tako da kad povučem dijagonale, nema šanse da ne stanem na koju. Tada bi ograničavala svoje fantazije na objekte koji su mi najbliži. Nikad ne bi sedela na sredini kreveta, bilo čijeg, da ne sednem na presek dijagonala. Uvek bi bila nekako s kraja, jer odande dijagonale kreću.
Kasnije, primetila sam da mi smeta gužva. Zapravo, nisam to primetila kao nešto drastično, što se desilo odjednom. Oduvek sam se prekomerno znojila. I dlanovi i stopala bi mi bili skroz mokri, nekad toliko da se znoj slivao niz njih, a leti ne bih mogla nositi papuče, jer bi mi noge skliznule sa njih, ako nezgodno stanem. Zato sam često i leti bila u patikama, i naravno čarapama, da upiju znoj. Kad bi trebala da se rukujem sa nekim, morala bih obrisati dlan od pantalone, pre nego dodirnem tu osobu, da ne utopim njihovu ruku u znoju mog dlana. Nisam mogla da nosim papire u ruci, što je bio problem, pogotovo kad je dokumentacija u pitanju, jer bi se papir toliko navlažio, zapravo bio bi toliko mokar da bi se prokinuo na mestu gde sam ga držala. Zato sam uvek tražila alternative. Sve papirne stvari bih nosila u kesama, vadila ih samo kad je trenutak da ih predam i odmah vraćala u kesu, po obavljenom poslu. Leti sam bila u patikama i čarapama, iako mi je bilo izuzetno vruće i bila sam jedina koja nije često hodala u papučama. A kad i jesam, nabila bih takve žuljeve, da bi opet bila primorana vratiti se u udobnost patika. Dakle, kad su počeli simptomi koji su ukazivali da mi smeta gužva, prvo što se počelo dešavati je da mi se dlanovi još više znoje. Smatrala sam to povećanom nervozom, te zanemarivala svaki put kad bi se to desilo. Međutim, vremenom, dolazila sam u situacije da jednostavno projurim kroz centar, ne pridodavajući značaj tome. Uvek sam žurila, nikad nisam imala vremena da šetam kao drugi, što bi rekli, nogu pred nogu. Moje šetnje bi se mogle opisati kao brzohodno šetanje do cilja i nazad. Zato nisam odmah ni shvatila šta mi se dešava u centru. A centar mog rodnog grada je mesto gde su izrasle bašte kafića jedna do druge, u poslednjih petnaestak godina i tu se skuplja uvek ista ekipa, i uvek iste tračare i odmeravaju svakoga ko prođe i komentarišu sve i svakoga. Iako mene nikad nije doticalo to što drugi misle, prosto je bilo neprijatno proći tuda. Meni, naravno. Iako sam sve simptome u početku pripisivala situaciji u kući, napetosti koja je iz dana u dan sve više eskalirala, a kad bi se smirila, onda bi svoje ponašanje pripisivala kao nagomilanoj nervozi, došao je momenat kad više nisam mogla da ignorišem simtome. U sred centra, koji sam taj dan morala proći s jednog kraja na drugi, celom dužinom, jednostavno mi se suzila svest. Gledala bih pravo, periferni vid mi je bio mutan sa obe strane, bila bi mi jasna samo slika na koju se direktno fokusiram. Osećaj proganjanja, kao da se otvara tlo poda mnom, nesvestica, preznojavanje celog tela, grčevi u stomaku, bili su deo borbe koju sam vodila sa samom sobom. I dalje nisam shvatala šta mi se dešava, znala sam samo da imam problem. I nisam znala kome bi se mogla obratiti za pomoć. U to vreme, bilo je sramota ići kod psihologa, pa to nije bila opcija. Nije bilo interneta da mogu ukucati podatke, pa izvući moguća rešenja. Nisam imala neko stručno lice kraj sebe, kome bih se mogla obratiti za pomoć, a i bilo me je previše sramota da pokažem da imam problem. Onda se počelo dešavati da odjednom obamrem, u toj gužvi. Kad bi čekala red negde, malo duže, kad bi prolazila kroz gužvu, na kraju, bilo je dovoljno da se približim centru, jednostavno bi mi bilo toliko loše, da uz sve gore navedene simptome, vidim zvezdice pred očima, pa mi se zacrni sve, utrne mi i lice i ruke i počnem da propadam. Da ne čučnem ili ne sednem istog momenta, onesvestila bih se.
Kad sam bila jako mala, Brus Li mi je bio idol, Gledala sam neki dokumentarni film o njemu gde je govorio koliko je moć misli i podsvesti jaka i bitna za svačiji život. Jedna od bitnih stvari koje je spomenuo bila je i autosugestija. Kako je rekao, kad bi se povredio, samom sebi bi govorio:"bol ne boli" i to je bila njegova mantra koja ga je oslobađala bola, a koju sam ja prihvatila kao svoju. Koliko me je samo puta moja M zatekla u sobi, u turskom sedu, okrenutu ka zidu, dok izgovaram te reči i oslobađam se zubobolje, glavobolje, stomakobolje... Čak je i ona praktikovala tu našu malu tajnu. Po tom sistemu, kad bi me uhvatio napad panike u gužvi, kad bi čučnula, sama sebi bi govorila da sam jača od svega i da ja to mogu. A šta tačno, pojma nemam. Proći kroz ulicu, otići i uraditi što sam započela, pobediti bol, grčeve. šta god. I za nekoliko trenutaka bi se sve smirilo, morala bih polako ustati, da mi se ne zavrti u glavi i nastavila svojim putem. Tek kasnije, nakon nekoliko godina, kad sam se izborila sa tim problemom, namerno se suočavajući sa njim i usporavajući korak tamo gde bi inače projurila, rođaka mi je pričala da je i ona imala isti problem, dok je studirala. Samo je ona imala roditelje koji su je odveli na preglede, pa na terapije i, ono što je meni bilo fascinantno, njena terapija prepisana od psihologa i psihijatra koje je redovno obilazila se sastojala iz suočavanja sa problemom, korak po korak. Isto ono što sam i ja radila sama. A dijagnoza je bila fobija od mase. Ne znam stručni naziv. Naravno da se javlja kod potpuno nesigurnih osoba, koje nemaju samopoštovanja, A ja sam, to znamo, mislila da ništa ne vredim i da su svi drugi bolji od mene. Zato ne čudi što sam zapadala u ta stanja.
Iako se nisam osećala dobro u prisustvu mnogo ljudi, sa kojima sam se aktivno družila, nisam bila sposobna da prepoznam da mi oni, zapravo, ne prijaju, jer sam bila konstantno izložena negativnom okruženju koje mi je bilo kao nešto na šta sam jedino i navikla. Dugo mi je trebalo da složim sve kockice i da shvatim da je energija ono što nas priziva ili tera od određenih mesta, ljudi, događaja. Sem toga, u to vreme, nisam znala ništa od toga, radila sam kako sam najbolje mogla i znala i izvlačila pouke iz toga. Istraživala sopstvene granice na način na koji nisam bila potpuno svesna. Taj način života se protezao preko dvadeset godina mog života. Oduzimao mi mnogo energije, tražeći dijagonale i suočavajući se sa fobijama, za koje nisam ni znala da imam. Na kraju, kad sam zavolela sebe dovoljno da mogu da raspoznam dobro od lošeg, bila sam slobodna. Više ništa u mom životu ne igra ulogu sem toga, da li je nešto dobro ili loše. Po mene, moju porodicu, ljude koji su mi dragi. I jako zazirem od svega što nije iskreno, nije otvoreno, nije dostupno. Za mene, druženje ili suočavanje sa takvim ljudima ili događajima, bilo bi ponovno traženje preseka dijagonala i izbegavanje istih. A to ne želim. Moj život je danas nešto sasvim drugo i tako će da ostane i da se nadograđuje, dok god mogu svesno da utičem na to.
Kad se to počelo dešavati, bila sam više nego svesna da nema svrhe mojima govoriti o tom problemu, jer za njih to ne bi bio problem. Drugare nisam htela opterećivati sa tim, jer mi oni zasigurno ne mogu pomoći, tako da sam taj deo sebe čvrsto držala u sebi. Svaki dan, svaki pokret koji sam radila bio je proračunat da ne stanem na dijagonalu. Naravno, nisam smela gledati preširoku sliku, kad bi se našla na ulici gde je bilo mnogo objekata oko mene, tako da kad povučem dijagonale, nema šanse da ne stanem na koju. Tada bi ograničavala svoje fantazije na objekte koji su mi najbliži. Nikad ne bi sedela na sredini kreveta, bilo čijeg, da ne sednem na presek dijagonala. Uvek bi bila nekako s kraja, jer odande dijagonale kreću.
Kasnije, primetila sam da mi smeta gužva. Zapravo, nisam to primetila kao nešto drastično, što se desilo odjednom. Oduvek sam se prekomerno znojila. I dlanovi i stopala bi mi bili skroz mokri, nekad toliko da se znoj slivao niz njih, a leti ne bih mogla nositi papuče, jer bi mi noge skliznule sa njih, ako nezgodno stanem. Zato sam često i leti bila u patikama, i naravno čarapama, da upiju znoj. Kad bi trebala da se rukujem sa nekim, morala bih obrisati dlan od pantalone, pre nego dodirnem tu osobu, da ne utopim njihovu ruku u znoju mog dlana. Nisam mogla da nosim papire u ruci, što je bio problem, pogotovo kad je dokumentacija u pitanju, jer bi se papir toliko navlažio, zapravo bio bi toliko mokar da bi se prokinuo na mestu gde sam ga držala. Zato sam uvek tražila alternative. Sve papirne stvari bih nosila u kesama, vadila ih samo kad je trenutak da ih predam i odmah vraćala u kesu, po obavljenom poslu. Leti sam bila u patikama i čarapama, iako mi je bilo izuzetno vruće i bila sam jedina koja nije često hodala u papučama. A kad i jesam, nabila bih takve žuljeve, da bi opet bila primorana vratiti se u udobnost patika. Dakle, kad su počeli simptomi koji su ukazivali da mi smeta gužva, prvo što se počelo dešavati je da mi se dlanovi još više znoje. Smatrala sam to povećanom nervozom, te zanemarivala svaki put kad bi se to desilo. Međutim, vremenom, dolazila sam u situacije da jednostavno projurim kroz centar, ne pridodavajući značaj tome. Uvek sam žurila, nikad nisam imala vremena da šetam kao drugi, što bi rekli, nogu pred nogu. Moje šetnje bi se mogle opisati kao brzohodno šetanje do cilja i nazad. Zato nisam odmah ni shvatila šta mi se dešava u centru. A centar mog rodnog grada je mesto gde su izrasle bašte kafića jedna do druge, u poslednjih petnaestak godina i tu se skuplja uvek ista ekipa, i uvek iste tračare i odmeravaju svakoga ko prođe i komentarišu sve i svakoga. Iako mene nikad nije doticalo to što drugi misle, prosto je bilo neprijatno proći tuda. Meni, naravno. Iako sam sve simptome u početku pripisivala situaciji u kući, napetosti koja je iz dana u dan sve više eskalirala, a kad bi se smirila, onda bi svoje ponašanje pripisivala kao nagomilanoj nervozi, došao je momenat kad više nisam mogla da ignorišem simtome. U sred centra, koji sam taj dan morala proći s jednog kraja na drugi, celom dužinom, jednostavno mi se suzila svest. Gledala bih pravo, periferni vid mi je bio mutan sa obe strane, bila bi mi jasna samo slika na koju se direktno fokusiram. Osećaj proganjanja, kao da se otvara tlo poda mnom, nesvestica, preznojavanje celog tela, grčevi u stomaku, bili su deo borbe koju sam vodila sa samom sobom. I dalje nisam shvatala šta mi se dešava, znala sam samo da imam problem. I nisam znala kome bi se mogla obratiti za pomoć. U to vreme, bilo je sramota ići kod psihologa, pa to nije bila opcija. Nije bilo interneta da mogu ukucati podatke, pa izvući moguća rešenja. Nisam imala neko stručno lice kraj sebe, kome bih se mogla obratiti za pomoć, a i bilo me je previše sramota da pokažem da imam problem. Onda se počelo dešavati da odjednom obamrem, u toj gužvi. Kad bi čekala red negde, malo duže, kad bi prolazila kroz gužvu, na kraju, bilo je dovoljno da se približim centru, jednostavno bi mi bilo toliko loše, da uz sve gore navedene simptome, vidim zvezdice pred očima, pa mi se zacrni sve, utrne mi i lice i ruke i počnem da propadam. Da ne čučnem ili ne sednem istog momenta, onesvestila bih se.
Kad sam bila jako mala, Brus Li mi je bio idol, Gledala sam neki dokumentarni film o njemu gde je govorio koliko je moć misli i podsvesti jaka i bitna za svačiji život. Jedna od bitnih stvari koje je spomenuo bila je i autosugestija. Kako je rekao, kad bi se povredio, samom sebi bi govorio:"bol ne boli" i to je bila njegova mantra koja ga je oslobađala bola, a koju sam ja prihvatila kao svoju. Koliko me je samo puta moja M zatekla u sobi, u turskom sedu, okrenutu ka zidu, dok izgovaram te reči i oslobađam se zubobolje, glavobolje, stomakobolje... Čak je i ona praktikovala tu našu malu tajnu. Po tom sistemu, kad bi me uhvatio napad panike u gužvi, kad bi čučnula, sama sebi bi govorila da sam jača od svega i da ja to mogu. A šta tačno, pojma nemam. Proći kroz ulicu, otići i uraditi što sam započela, pobediti bol, grčeve. šta god. I za nekoliko trenutaka bi se sve smirilo, morala bih polako ustati, da mi se ne zavrti u glavi i nastavila svojim putem. Tek kasnije, nakon nekoliko godina, kad sam se izborila sa tim problemom, namerno se suočavajući sa njim i usporavajući korak tamo gde bi inače projurila, rođaka mi je pričala da je i ona imala isti problem, dok je studirala. Samo je ona imala roditelje koji su je odveli na preglede, pa na terapije i, ono što je meni bilo fascinantno, njena terapija prepisana od psihologa i psihijatra koje je redovno obilazila se sastojala iz suočavanja sa problemom, korak po korak. Isto ono što sam i ja radila sama. A dijagnoza je bila fobija od mase. Ne znam stručni naziv. Naravno da se javlja kod potpuno nesigurnih osoba, koje nemaju samopoštovanja, A ja sam, to znamo, mislila da ništa ne vredim i da su svi drugi bolji od mene. Zato ne čudi što sam zapadala u ta stanja.
Iako se nisam osećala dobro u prisustvu mnogo ljudi, sa kojima sam se aktivno družila, nisam bila sposobna da prepoznam da mi oni, zapravo, ne prijaju, jer sam bila konstantno izložena negativnom okruženju koje mi je bilo kao nešto na šta sam jedino i navikla. Dugo mi je trebalo da složim sve kockice i da shvatim da je energija ono što nas priziva ili tera od određenih mesta, ljudi, događaja. Sem toga, u to vreme, nisam znala ništa od toga, radila sam kako sam najbolje mogla i znala i izvlačila pouke iz toga. Istraživala sopstvene granice na način na koji nisam bila potpuno svesna. Taj način života se protezao preko dvadeset godina mog života. Oduzimao mi mnogo energije, tražeći dijagonale i suočavajući se sa fobijama, za koje nisam ni znala da imam. Na kraju, kad sam zavolela sebe dovoljno da mogu da raspoznam dobro od lošeg, bila sam slobodna. Više ništa u mom životu ne igra ulogu sem toga, da li je nešto dobro ili loše. Po mene, moju porodicu, ljude koji su mi dragi. I jako zazirem od svega što nije iskreno, nije otvoreno, nije dostupno. Za mene, druženje ili suočavanje sa takvim ljudima ili događajima, bilo bi ponovno traženje preseka dijagonala i izbegavanje istih. A to ne želim. Moj život je danas nešto sasvim drugo i tako će da ostane i da se nadograđuje, dok god mogu svesno da utičem na to.
Comments
Post a Comment