Interesantno je kako čovek, dok se vodi tuđim načelima, gubi sebe. I ja sam negde kroz život pokupila fraze koje sam prihvatila kao svoje, jer sam mislila da ako radim drugačije, upašću u druge koje mi se nisu dopadale. Elem, ono što daješ- vratiće ti se, najbolja je zlatna sredina, budi dobar domaćin ( u smislu religije) dočekaj svakog gosta.. Ako ne radiš tako, onda si egoista, u najmanju ruku. U moru tih prihvaćenih obrazaca, sve je delovalo kao da tako treba, dok se nisam suočila sa onom istinom, da sam, zapravo, apsolutno usamljena u mnoštvu. Do tada, prijalo mi je toliko društva, jer sam se užasavala samoće. I pored troje dece u kući, ako ne bi bio neko od odraslih da nam pravi društvo, hvatala bi me panika, te bih nalazila načine da se izborim sa njom odlazeći u šetnje sa decom, ili u posete. A u zavisnosti od stanja u kome sam se nalazila, hvatala bi me panika od ljudi u centru grada. Tako bih, da pobegnem od jedne fobije, prolazila kroz drugu. U centru, disanje bi mi se ubrzalo, puls takođe, preznojavala bih se, sužavao bi mi se vid, tresla bih se, imala vrtoglavice, mučnine, grčeve u stomaku i slične senzacije. Neretko sam morala da sednem na klupu ili da čučnem na sred ulice, naslonjena na bilo šta što bi mi dalo čvrst oslonac. Mojim devojkama bih samo rekla da sačekaju, da mamu prođe. I onda bi nastavile dalje. Najbolje bih se osećala u obližnjoj šumi, i opet, ako imam društvo. A i tada, do tamo i nazad, imala bih te senzacije, na putu.
Morala sam nešto promeniti iz korena, a nisam znala odakle da počnem. Definitivno sam odlučila da više ne želim biti iskorištavana od ljudi koje smatram sebi bliskima. Isto tako, odlučila sam napraviti drastične korake ka reorganizaciji sopstvenog života. I sve je to bilo lepo, samo i dalje nisam znala odakle krenuti. Jedna prijateljica mi je godinu i po dana pre te moje odluke donela knjigu da pročitam. Volela sam čitati. Volim i danas. I zaista je čudno što je baš ta knjiga toliko dugo ostala kod mene, a da je nisam ni otvorila. Sve ostale bih pročitala istu noć, čim dođu do mene. Iako nisam znala šta ta knjiga nosi za mene, uzela sam da je pročitam, više zato da se rešim nečega što je tuđe, a stoji kod mene, nego da čitam zato što me je nešto privuklo tome. To su bile kanalisane poruke entiteta koji su došli da nam ukažu na naše živote i kako treba da se okrenemo sebi i na koji način. Za mene, to je bila revolucija! Da pojasnim. Oduvek verujem da postoji život van Zemlje i na Zemlji, kojeg velika većina nije svesna, te za mene kanalisane poruke znače prosto komunikaciju sa tim bićima. Negde u drugoj polovini knjige, bile su date vežbe za rad na sebi, sa sve emocionalnom skalom koja nam treba pomoći da odredimo kako se trenutno osećamo. Bila je to odlično zamišljena šema. Prva vežba je bila za one koji se osećaju odlično, kako da ostanu na tom putu. Druga za one koji su na dobrom putu ka tome, ali im fali onaj mali klik. I tako redom, sve do neke dvadeset i neke, ne sećam se više tačno koje. Kad sam pročitala tu zadnju, koja je služila za one koji su u dubokom očaju, dnu dna, shvatila sam da bi meni pomogla neka nepostojeća, šesdeset i osma po redu, jer je i ta poslednja za mene bila daleko iznad onoga kako sam se osećala u datom trenutku. Između ostalih, bila je tu i vežba za zdravlje. Pošto sam u to vreme redovno imala napade, što migrene, što kamenja u žuči, hitna mi je dolazila kući najmanje jednom u desetak dana, a često bih i ja odlazila na dozu inekcije protiv bolova, ta mi je vežba bila više nego preko potrebna. I počela sam da je radim svako veče, kako piše, pred spavanje. Samo nju. I osetila sam da se neke stvari dešavaju u mom organizmu polako, ali ima pomaka. Međutim, postojala je začkoljica. Sve, ali sve je bilo povezano sa našim emocijama ili sa onim što mi smatramo da jesmo. A ja nisam bila povezana ni sa jednim, ni drugim. Zapravo, dajući se svima redom onako intenzivno kako znam, zaista sam došla do tačke koja nije dala da se pređe, bez tih promena. Da bi se dobro osećali, u tim situacijama, okrećemo se nečemu što jako volimo da radimo, nekom hobiju, najčešće. A ja nisam mogla da se setim šta volim. Niti da se definišem po bilo kom osnovu. Tada, ja sam bila majka, ženom se odavno nisam smatrala, jer tad moj muž i ja nismo komunicirali već godinama, sem ako baš moramo. Bila sam domaćica u kući sa troje male dece. Kuća mi je bila sređena isključivo noću, kad svi legnu i ja raskrčim sve za svima i završim ono što svaka žena radi svaki dan. Međutim, svako jutro je nosio novi talas istog haosa kao i prethodnih dana. Igračke na sve strane, izvučena roba koju su presvlačile dok su se igrale svega i svačega, papiri, bojice, crteži, plastelin, kockice, lutkice, kamioni, avioni, plišane igračke itd itd itd. Iako smo sva tri obroka jeli svi zajedno, ako smo svi prisutni u to vreme, uvek je neko bio gladan u međuvremenu. Tako da se kod nas u kući, zapravo, jelo od doručka do odlaska na spavanje, bez prestanka, a neretko se dešavalo da se neka od njih probudi i oko ponoći da bi otišla do toaleta, i došla da me probudi jer je opet gladna. Godinama mi nije bilo teško da ustanem i dam im da jedu, i u to doba noći. Ali tada, već su bile dovoljno velike da razumeju neke stvari, kao na primer poštovanje mog vremena, koje nisam imala. A kako da naučiš nekoga da te poštuje, kad ti nemaš samopoštovanje? Slutila sam odakle da krenem, te sam postavila neke granice ponašanja. Sklanjanje po kući, pomaganje oko kupovine osnovnih namirnica, sklanjanje pribora za jelo za sobom i slične sitnice. A za sebe sam zapravo uradila to, da ukinem jelo posle deset sati naveče. I svi su to prihvatili sasvim normalno, što me je čudilo. Uuu koliko puta su samo trčali da jedu, jer će za petnaest minuta biti zatvorena menza. Taj novi način funkcionisanja mi je dao vremena da sredim i kuhinju pre nego legnem, u neko normalno vreme.
A onda, suočavanje sa samom sobom. Usamljenost i fobije. Zašto sam usamljena i zašto se bojim biti sama? Kopajući po sopstvenom sećanju, dolazile bi mi slike kako kao mala, ležim u velikom bračnom krevetu, na sredini, kroz šalokatore se vidi sneg, nekoliko slomljenih stakala na prozoru dopuštalo je mrazu da mi štipa obraze i nos, a po prozorima je pisao poruke kristalima smrznute vode, sa desne strane se vide prozori, a sa leve orman kojeg sam se užasavala jer su odatle virila ružna bića strašnih lica, koja su me namerno plašila, dok ne dođu oni dobri, svetli i očiste prostor od svega što je loše, mazeći me svojim svetlom, bili su tu dok ne utonem u san. I sve situacije gde sam zaista bila fizički sama sam vrtela po prošlosti, ali mi ni jedna nije bila dovoljno dobra da bi je mogla priznati kao okidač za neki veći strah, kamoli fobiju. Tražila sam i vrtila svoj život ponovo i ponovo u svojoj glavi, ne bih li našla razloge za posledice koje živim. Uzalud. Onda sam počela da mislim o ljubavi. Koliko li sam samo imala ljubavi za druge. Zaista je bilo evidentno da su moja deca obasuta, zagrljena, umotana i ušuškana u ljubav koju im pružam. Nije ni čudo što su me drugi smatrali prijateljem, iako ja njih nisam mogla svrstati u tu kategoriju. I njima sam se nesebično davala do maksimuma, a moji su maksimumi oduvek bili ogromni. I onda, prirodno, počnem da razmišljam o onome što sam u tolikim knjigama pročitala, ali je za mene to bilo svrstano u neki folder ljudi egocentrika koji gaze sve pred sobom, a ja tu sebe nisam videla, o ljubavi prema sebi. Toliko otpora na jednom mestu možda može da se uporedi sa pokretom otpora velikih organizacija kad ih šačica na vlasti pritisne da se povinuju nerazumnim zahtevima. Toliko nemogućnosti prihvatanja ma i najmanje mogućnosti da ja mogu da volim sebe. Umesto toga, samo reči tuđe kritike odzvanjaju mi mislima, srcem i dušom, kao i samokritika. I jedno i drugo je obeležilo moj dotadašnji život. Kad god bih pomislila na ljubav prema sebi, čula bih te reči: "Nisi ti za ništa, kamoli ljubav!" "Ko će tebe takvu da voli? Pogledaj kakva si! Ni usranim štapom neko vredan da te ne dirne!", "Budi srećna što te bilo ko ceni, ni to nisi zaslužila!".. Čitavo moje iskustvo iz prošlosti se sručilo na mene kao oblak koji je toliko dugo visio nad mojim životom, odjednom, kao bujica koja je pretila da se nikad ne zaustavi. A i zašto bi? Nisam ja kratko živela pre toga, niti sam malo puta čula o sebi koliko (ne)vredim, niti sam malo puta sama sebi bila najveći neprijatelj. Istini za pravo, samo ovo poslednje je bilo dovoljno da ništa dobro ne pomislim o sebi. U nemogućnosti da se suočim sa sobom u tom trenutku, odlučila sam se za drugačiji pristup, posmatraću život oko mene. To će mi biti polazna osnova za postavljanje prava na sopstveno pravo da vredim.
Morala sam nešto promeniti iz korena, a nisam znala odakle da počnem. Definitivno sam odlučila da više ne želim biti iskorištavana od ljudi koje smatram sebi bliskima. Isto tako, odlučila sam napraviti drastične korake ka reorganizaciji sopstvenog života. I sve je to bilo lepo, samo i dalje nisam znala odakle krenuti. Jedna prijateljica mi je godinu i po dana pre te moje odluke donela knjigu da pročitam. Volela sam čitati. Volim i danas. I zaista je čudno što je baš ta knjiga toliko dugo ostala kod mene, a da je nisam ni otvorila. Sve ostale bih pročitala istu noć, čim dođu do mene. Iako nisam znala šta ta knjiga nosi za mene, uzela sam da je pročitam, više zato da se rešim nečega što je tuđe, a stoji kod mene, nego da čitam zato što me je nešto privuklo tome. To su bile kanalisane poruke entiteta koji su došli da nam ukažu na naše živote i kako treba da se okrenemo sebi i na koji način. Za mene, to je bila revolucija! Da pojasnim. Oduvek verujem da postoji život van Zemlje i na Zemlji, kojeg velika većina nije svesna, te za mene kanalisane poruke znače prosto komunikaciju sa tim bićima. Negde u drugoj polovini knjige, bile su date vežbe za rad na sebi, sa sve emocionalnom skalom koja nam treba pomoći da odredimo kako se trenutno osećamo. Bila je to odlično zamišljena šema. Prva vežba je bila za one koji se osećaju odlično, kako da ostanu na tom putu. Druga za one koji su na dobrom putu ka tome, ali im fali onaj mali klik. I tako redom, sve do neke dvadeset i neke, ne sećam se više tačno koje. Kad sam pročitala tu zadnju, koja je služila za one koji su u dubokom očaju, dnu dna, shvatila sam da bi meni pomogla neka nepostojeća, šesdeset i osma po redu, jer je i ta poslednja za mene bila daleko iznad onoga kako sam se osećala u datom trenutku. Između ostalih, bila je tu i vežba za zdravlje. Pošto sam u to vreme redovno imala napade, što migrene, što kamenja u žuči, hitna mi je dolazila kući najmanje jednom u desetak dana, a često bih i ja odlazila na dozu inekcije protiv bolova, ta mi je vežba bila više nego preko potrebna. I počela sam da je radim svako veče, kako piše, pred spavanje. Samo nju. I osetila sam da se neke stvari dešavaju u mom organizmu polako, ali ima pomaka. Međutim, postojala je začkoljica. Sve, ali sve je bilo povezano sa našim emocijama ili sa onim što mi smatramo da jesmo. A ja nisam bila povezana ni sa jednim, ni drugim. Zapravo, dajući se svima redom onako intenzivno kako znam, zaista sam došla do tačke koja nije dala da se pređe, bez tih promena. Da bi se dobro osećali, u tim situacijama, okrećemo se nečemu što jako volimo da radimo, nekom hobiju, najčešće. A ja nisam mogla da se setim šta volim. Niti da se definišem po bilo kom osnovu. Tada, ja sam bila majka, ženom se odavno nisam smatrala, jer tad moj muž i ja nismo komunicirali već godinama, sem ako baš moramo. Bila sam domaćica u kući sa troje male dece. Kuća mi je bila sređena isključivo noću, kad svi legnu i ja raskrčim sve za svima i završim ono što svaka žena radi svaki dan. Međutim, svako jutro je nosio novi talas istog haosa kao i prethodnih dana. Igračke na sve strane, izvučena roba koju su presvlačile dok su se igrale svega i svačega, papiri, bojice, crteži, plastelin, kockice, lutkice, kamioni, avioni, plišane igračke itd itd itd. Iako smo sva tri obroka jeli svi zajedno, ako smo svi prisutni u to vreme, uvek je neko bio gladan u međuvremenu. Tako da se kod nas u kući, zapravo, jelo od doručka do odlaska na spavanje, bez prestanka, a neretko se dešavalo da se neka od njih probudi i oko ponoći da bi otišla do toaleta, i došla da me probudi jer je opet gladna. Godinama mi nije bilo teško da ustanem i dam im da jedu, i u to doba noći. Ali tada, već su bile dovoljno velike da razumeju neke stvari, kao na primer poštovanje mog vremena, koje nisam imala. A kako da naučiš nekoga da te poštuje, kad ti nemaš samopoštovanje? Slutila sam odakle da krenem, te sam postavila neke granice ponašanja. Sklanjanje po kući, pomaganje oko kupovine osnovnih namirnica, sklanjanje pribora za jelo za sobom i slične sitnice. A za sebe sam zapravo uradila to, da ukinem jelo posle deset sati naveče. I svi su to prihvatili sasvim normalno, što me je čudilo. Uuu koliko puta su samo trčali da jedu, jer će za petnaest minuta biti zatvorena menza. Taj novi način funkcionisanja mi je dao vremena da sredim i kuhinju pre nego legnem, u neko normalno vreme.
A onda, suočavanje sa samom sobom. Usamljenost i fobije. Zašto sam usamljena i zašto se bojim biti sama? Kopajući po sopstvenom sećanju, dolazile bi mi slike kako kao mala, ležim u velikom bračnom krevetu, na sredini, kroz šalokatore se vidi sneg, nekoliko slomljenih stakala na prozoru dopuštalo je mrazu da mi štipa obraze i nos, a po prozorima je pisao poruke kristalima smrznute vode, sa desne strane se vide prozori, a sa leve orman kojeg sam se užasavala jer su odatle virila ružna bića strašnih lica, koja su me namerno plašila, dok ne dođu oni dobri, svetli i očiste prostor od svega što je loše, mazeći me svojim svetlom, bili su tu dok ne utonem u san. I sve situacije gde sam zaista bila fizički sama sam vrtela po prošlosti, ali mi ni jedna nije bila dovoljno dobra da bi je mogla priznati kao okidač za neki veći strah, kamoli fobiju. Tražila sam i vrtila svoj život ponovo i ponovo u svojoj glavi, ne bih li našla razloge za posledice koje živim. Uzalud. Onda sam počela da mislim o ljubavi. Koliko li sam samo imala ljubavi za druge. Zaista je bilo evidentno da su moja deca obasuta, zagrljena, umotana i ušuškana u ljubav koju im pružam. Nije ni čudo što su me drugi smatrali prijateljem, iako ja njih nisam mogla svrstati u tu kategoriju. I njima sam se nesebično davala do maksimuma, a moji su maksimumi oduvek bili ogromni. I onda, prirodno, počnem da razmišljam o onome što sam u tolikim knjigama pročitala, ali je za mene to bilo svrstano u neki folder ljudi egocentrika koji gaze sve pred sobom, a ja tu sebe nisam videla, o ljubavi prema sebi. Toliko otpora na jednom mestu možda može da se uporedi sa pokretom otpora velikih organizacija kad ih šačica na vlasti pritisne da se povinuju nerazumnim zahtevima. Toliko nemogućnosti prihvatanja ma i najmanje mogućnosti da ja mogu da volim sebe. Umesto toga, samo reči tuđe kritike odzvanjaju mi mislima, srcem i dušom, kao i samokritika. I jedno i drugo je obeležilo moj dotadašnji život. Kad god bih pomislila na ljubav prema sebi, čula bih te reči: "Nisi ti za ništa, kamoli ljubav!" "Ko će tebe takvu da voli? Pogledaj kakva si! Ni usranim štapom neko vredan da te ne dirne!", "Budi srećna što te bilo ko ceni, ni to nisi zaslužila!".. Čitavo moje iskustvo iz prošlosti se sručilo na mene kao oblak koji je toliko dugo visio nad mojim životom, odjednom, kao bujica koja je pretila da se nikad ne zaustavi. A i zašto bi? Nisam ja kratko živela pre toga, niti sam malo puta čula o sebi koliko (ne)vredim, niti sam malo puta sama sebi bila najveći neprijatelj. Istini za pravo, samo ovo poslednje je bilo dovoljno da ništa dobro ne pomislim o sebi. U nemogućnosti da se suočim sa sobom u tom trenutku, odlučila sam se za drugačiji pristup, posmatraću život oko mene. To će mi biti polazna osnova za postavljanje prava na sopstveno pravo da vredim.
Comments
Post a Comment