Dok se dešavalo sve to simultano u mom životu sa decom, mužem, roditeljima, životom uopšte, imala sam zadatak koji sam samoj sebi zadala- da održim što bolje kontakte sa rodbinom. To je nekad težak zadatak kad je u pitanju samo jedna familija, a kamoli kad je slučaj bio tako nekako, drugačiji, kompleksniji. Ja nisam bila u nekim odnosima sa rodbinom koja je živela u mom gradu ni sa mamine, ni tatine strane. Mnoge od njih nisam ni poznavala, o nekom druženju nije bilo ni reči. Sad smo bili u problemu, moja deca odrastaju, zaljubljuju se, a ja ne znam da im kažem da li smo rod, a kamoli koliko blizak ili dalek. Na sve to, trebalo je pripojiti rodbinu moje J. u život mene sa drugim mužem, a pri tom ne zanemariti novu rodbinu. I sve je to nekako i išlo. Naravno da su mnogi otpali iz kombinacija, ostali su samo najuži. Neki su se kasnije pridružili i s njima bih se družila bez obzira na rodbinske odnose. U svakom slučaju, kako god okreneš, mnogo ljudi za jedan život. Pri tom, kako smo se selili iz jednog u drugi kraj grada, tako smo upoznavali nove ljude, sa kojima smo, opet imali neki odnos. Najuža rodbina i ti, takoreći najbliži prijatelji su brojali preko stotinu ljudi. Nije problem bio u slavlju rođendana i kako sve to organizovati, već u svakodnevnoj raspodeli vremena za određene pojedince.
Prosto ne bih ni znala da objasnim kako se sve to preklapalo i uklapalo. Kuća uvek puna ljudi. Ja kuvam uz ljude, peglam uz ljude, usisavam i širim veš uz ljude, perem kupatilo uz ljude, a nekad i sednem da popijem tu kafu onako, za dušu. Zapravo, kako drugačije u tim uslovima? Ne bih nazivala te ljude svojim prijateljima. Prijatelj je za mene neko koga možeš pozvati u svako doba dana i noći, kad postoji potreba za tim, naravno, znajući da ćeš dobiti adekvatnu pomoć u tom trenutku. Ne mislim na materijalnu. Dovoljan je putokaz. Međutim, ljudi sa kojima sam se ja družila su bili različitih karaktera. Bila je tu drugarica sa kojom sam išla i u osnovnu i srednju školu, a koja se vratila iz belog sveta gde je pokušala napraviti karijeru. Bile su još neke drugarice iz tog doba i nove, sa kojima sam rado provodila vreme. Bile su tu određene komšinice, bivše i sadašnje, bila je tu silna rodbina. Uglavnom, ne znam da li je postojao dan kad nije nekog bilo u našoj kući, bar na blic. Čak i ako smo mi taj dan odlazili u goste, kod nas bi neko došao kasnije naveče. I tu je uvek bilo zanimljivo, uvek simpatično. A kako je sve uzajamno, dešavale su promene koje nisam odmah primetila kod sebe. Kažu pametni ljudi- s kim si, takav si! I ja sam postala. Masa njih je kukala. Na život, na svekrve, na muževe, decu, prijatelje, rodbinu, posao, ma šta god, sigurna sam da bi našli razlog da tamo nešto ne valja. I uvek se sve svodilo na isto- ovi su mislili da su najpametniji na svetu i da su svi ostali glupi što ne razmišljaju isto. A ja? Pa ja sam se šalila. Non stop zbijala šale na najcrnje i najteže situacije u sopstvenom životu. I svi su se smejali do suza svemu što sam pričala. Čak i kad sam komšinici rekla da ne mogu da dozvolim da me zagrli, iako mi je jako teško, jer ću se rasplakati kako nisam mogla godinama, a onda će ona morati uzeti nekoliko dana slobodno, jer ja neću izaći iz tog njenog zagrljaja. Na kraju, bez obzira na to što sam ja izrekla apsolutnu istinu o mom tadašnjem stanju, okretale smo to stanje na milion načina i pravile šegu od toga. Mada, kad su svi otišli taj dan, meni nije bilo lakše. I onda, iako sam sve okretala na šalu, počela sam da kukam i ja. A imala sam oko čega, jel da? I sve kroz smeh, sve kroz šalu, moj život je postao vickasta priča u nastavcima koje sam pričala na druženjima i to je bio moj izduvni ventil. Uvek nasmejana, uvek raspoložena, uvek svi dobro došli, ja ću sve svoje ostaviti na stranu ako nekome treba lepa reč, savet, pomoć, šta god. I onda jednog dana, dođe moja J., nasloni se na mene i kaže kako je videla reklamu za loto. Sedmica je iznosila četiri miliona eura. Pitam ja nju, više iz radoznalosti, šta bi ona sa tim novcem da ga dobije. A ona, kao i svako dete, ili čovek, prvo bi opremila nas, a onda bi pomogla svim ljudima koji su nama pomogli, pa kasnije ljudima kojima je pomoć potrebna. Hmmmmm, koji su nama pomogli? Bila je to zanimljiva igra, gde sam smatrala da će spisak biti dugačak dovoljno da još malo odsedimo na tom dvosedu i odmorim se, pa sam je čikala da počne da nabraja. Digne moja J. palac, nabrajajući prve ljude, pa kažiprst za druge, pa srednji prst za treće, pa domali prst.. Tu se mi debelo zamislismo. A misli kroz moju glavu šibaju kao lude i svaka je kao hladan tuš! Ovi kad god god dođu, nešto im treba i ja im to dam. I ovi isto, i oni isto, i ona isto, i oni isto... Pa čekaj sad, a kad je meni trebalo ovo da se uradi- radila sam sama, a ono da se reši- bila sam sama, pa ova situacija-sama, ona-sama... SAMA! SAMA! SAMA! SAMA! SAMA! SAMA! SAMA!!!!!!! Pored muža, roditelja, polusestre, bar pedeset ljudi koji su ordinirali mojom kućom u svako doba, kao pravi gosti, ja sam u svim svojim situacijama bila sama. I kad nisam trebala da budem. I kad su mnogi od njih mogli da učine ma i najmanji napor, da kažu koju reč, da mi daju neki uvid iz druge perspektive, da bilo šta učine, ja sam bila sama!
Nisam dalje pričala ništa mojoj J., ali sam se tu noć debelo zamislila nad tim nazovi prijateljima. I zaista, mnogi od njih su mene smatrali prijateljem. A zašto i ne bi? Ja zaista jesam dobar prijatelj, bez imalo lažne skromnosti! Mene zaista možeš nazvati i tražiti bilo šta. Ako postoji i najmanja šansa da uradim to, ja ću uraditi. Ako ti treba savet, dođi, naći ćemo rešenje, jer nikad ne slušam ljude površno, već se zaista trudim da uđem u situaciju o kojoj mi pričate, da je mentalno iskusim i vidim opcije koje malo ljudi vide. Naravno da im je lakše rešiti problem. Zovite i ako vam treba neki vid lečenja, alternativnog, naravno. Ako ne znam, iskopaću, zdravlje je to. Radila sam uspešno i reiki tretman, o kome sam samo pročitala u knjizi za početnike. Ako funkcioniše na meni i mojoj deci, što da ne? Šta god da vam treba, samo zovite, ja ću uraditi ili naći način da se to odradi! Ko me ne bi hteo za prijatelja? A kakve prijatelje imam oko sebe? Svima nešto treba i svi odoše kad to dobiju, a kad ja izložim problem, onda ostane priča na onoj rečenici- možeš ti to! Jaka si ti! Rešićeš ti to, ne brini! Sama! I ono što je još specifično u odnosu tih ljudi i mene je moja volja da pređem preko stvari koje mi se nisu dopadale kod njih, ne razmišljajući mnogo o tome kasnije. A te stvari su se ponavljale, pa ponavljale, i svaki put bi prošle samo uz neko moje upozorenje da više to ne rade. I nisu, jedno vreme. A onda opet. I tako ukrug bezbroj puta. To vam isto kao da se družite sa lopovom koji vas pokrade jednom, pa mu oprostite. Ali on to uradi drugi put, pa mu oprostite. Pa treći i četvrti put. E to već puno govori o vama, zar ne? E kad sam stvari sagledala iz te perspektive, odluke su došle veoma brzo i prirodno. Mislim, niko mene nije pokrao, naravno. Bilo je slučajeva iskorišćavanja mojih sposobnosti, recimo. Počnem da se družim s nekim, a taj neko zna da ja gledam u šolju i Tarot, i onda bude zanimljivo da zavirim u njihov život. I opomenem ih da neću da se družim na taj način, već želim slobodu da pijem kafu sa njima, ne razmišljajući o tome da će im svako malo pasti na pamet da okrenu šolju ili da donesem karte. Ali, dođe tamo neki peti put, kad opomena ne vredi, pa se malo povučem iz druženja, i opet nastavimo bez uplitanja u to što mi smeta. Na kraju, stigne dan kad se slavi žena, osmi mart i zove me baš ta osoba i smeje se i kaže mi da su joj došle neke drugarice na druženje i baš su smislile da bi bio odličan poklon da im dođem pogledati Tarot! Faktički, ja da radim, one da uživaju. I u redu je to, kad JA poželim da poklonim nekome to što radim. Ali nije u redu tražiti za nekolicinu ono što sam te toliko puta molila da ne radiš, jel da? Onda dođem u situaciju da mi trebaju udžbenici za dete od jedne od njih. I mi na početku godine dogovorimo da će nam ih dati, prodati, kako god, kad školska godina završi. I cele godine se smejemo kao lude na pomen toga , jer ko, zaboga, godinu dana unapred dogovara te stvari sa osobom sa kojom svakodnevno pije kafu i odlazi u šetnje, na kupanje itd itd itd? No, dođe kraj školske godine, pa raspust i svaki put kad tražim te iste udžbenike, dobijem izgovore, pa još izgovora, pa još. Nekoliko dana pred školu je nazovem i kažem da šaljem dete po njih, a ona mi odgovara da ih je njena ćerka poklonila nekome na kraju školske godine! Ne trebam pričati o tome kako se oseća čovek u tim uslovima, jel da? Da sam znala ranije, reagovala bih na vreme, ali te godine smo dočekali početak nove školske godine, da bi tražili udžbenike određenih izdavača koji su odgovarali mom detetu i jedva uspeli na vreme da ih nabavimo. I to od devojčice koja ide u isti razred sa ćerkom moje drugarice! Dalje, radila sam dva posla, ali sam imala jedan slobodan dan nedeljno. Na taj slobodan dan mi je jedna drugarica tražila da dođem da joj pomognem oko posla, za dnevnicu, naravno. I sa njom sam pila kafu svakodnevno. I pristanem, jer mi je novac trebao. Organizujem se tako da skuvam ručak dan ranije, sredim sve što treba, da bi taj dan mogla da odradim. I zovem dotičnu osobu, da dogovorimo kad sutra da dođem na posao. Ali ona se ne javlja ni na jedan od tri telefona! Kao i uvek, ako je sprečena trenutno da priča, nazove me čim vidi propuštene pozive. Taj put ništa. Zvala sam je nekoliko puta, ali odgovora nije bilo. Sutradan nisam otišla da radim. Mislim, iskoristila sam ja taj dan, ali nije takav dogovor bio. I onda mi se ne javlja nekoliko dana, da bi jednom došla na moj redovni posao da mi kaže kako joj je bilo žao da me cima na moj slobodni dan! Nekako, prirodno je bilo da odreagujem kako sam odreagovala, da prekinem odnose koji nisu uzajamni. Ista ta osoba i dan danas priča svima kako ne bi preživela neke stvari u njenom životu da nije bilo mene. Koliko sam samo puta bila tu za nju, kad joj je bilo najteže! Kad me je zvala, kad sam je nalazila kao u sceni nekog američkog filma, sa silnim maramicama na stolu, uplakanu i slomljenu. Tu sam sve vreme pričala o jednoj osobi, zapravo. I oko udžbenika, i oko Tarota i oko posla. A sličnih je bilo mnogo, zapravo svi su bili oni koju su trebali nešto, a malo toga pružali. Stoga sam zaista odjednom, za vrlo kratko vreme, napravila takvu promenu da mi je, do tada puna kuća, postala moj hram. Samo pojedinci su mogli da dođu, zaboravite na rodbinske odnose, na pravo po bilo kom osnovu na moj život i moje vreme. Samo ako je uzajamno, da valja- onda možemo da se družimo. Sve ostale varijante dolaze u obzir isključivo ako ja odlučim tako. Hvala Bogu na nedobijenoj, čak ni neodigranoj sedmici na lotou.
Naravno, posle toga sam počela drugačije da krojim svoje dane. Prebirala sam po najmanjem tračku da bi neko zaista mogao da mi bude prijatelj. I naravno, otkrila da je istina takva, da je neko imao te kvalitete, već bi ih do tad pokazao. Stoga sam se povukla u sebe i odlučila da napravim velike promene u svom životu, ma kud me to vodilo. Od tog dana, odlučila sam, samo kvalitet, ne i kvantitet je bitan! To je značilo da moram da se suočim sa jednim od svojih najvećih strahova- ostati zaista fizički sama. Međutim, spoznaja da sam ionako sama je doprinela da taj strah postane, zapravo smešan. Hvala Nebesima na nedobijenoj sedmici na lotou!
Prosto ne bih ni znala da objasnim kako se sve to preklapalo i uklapalo. Kuća uvek puna ljudi. Ja kuvam uz ljude, peglam uz ljude, usisavam i širim veš uz ljude, perem kupatilo uz ljude, a nekad i sednem da popijem tu kafu onako, za dušu. Zapravo, kako drugačije u tim uslovima? Ne bih nazivala te ljude svojim prijateljima. Prijatelj je za mene neko koga možeš pozvati u svako doba dana i noći, kad postoji potreba za tim, naravno, znajući da ćeš dobiti adekvatnu pomoć u tom trenutku. Ne mislim na materijalnu. Dovoljan je putokaz. Međutim, ljudi sa kojima sam se ja družila su bili različitih karaktera. Bila je tu drugarica sa kojom sam išla i u osnovnu i srednju školu, a koja se vratila iz belog sveta gde je pokušala napraviti karijeru. Bile su još neke drugarice iz tog doba i nove, sa kojima sam rado provodila vreme. Bile su tu određene komšinice, bivše i sadašnje, bila je tu silna rodbina. Uglavnom, ne znam da li je postojao dan kad nije nekog bilo u našoj kući, bar na blic. Čak i ako smo mi taj dan odlazili u goste, kod nas bi neko došao kasnije naveče. I tu je uvek bilo zanimljivo, uvek simpatično. A kako je sve uzajamno, dešavale su promene koje nisam odmah primetila kod sebe. Kažu pametni ljudi- s kim si, takav si! I ja sam postala. Masa njih je kukala. Na život, na svekrve, na muževe, decu, prijatelje, rodbinu, posao, ma šta god, sigurna sam da bi našli razlog da tamo nešto ne valja. I uvek se sve svodilo na isto- ovi su mislili da su najpametniji na svetu i da su svi ostali glupi što ne razmišljaju isto. A ja? Pa ja sam se šalila. Non stop zbijala šale na najcrnje i najteže situacije u sopstvenom životu. I svi su se smejali do suza svemu što sam pričala. Čak i kad sam komšinici rekla da ne mogu da dozvolim da me zagrli, iako mi je jako teško, jer ću se rasplakati kako nisam mogla godinama, a onda će ona morati uzeti nekoliko dana slobodno, jer ja neću izaći iz tog njenog zagrljaja. Na kraju, bez obzira na to što sam ja izrekla apsolutnu istinu o mom tadašnjem stanju, okretale smo to stanje na milion načina i pravile šegu od toga. Mada, kad su svi otišli taj dan, meni nije bilo lakše. I onda, iako sam sve okretala na šalu, počela sam da kukam i ja. A imala sam oko čega, jel da? I sve kroz smeh, sve kroz šalu, moj život je postao vickasta priča u nastavcima koje sam pričala na druženjima i to je bio moj izduvni ventil. Uvek nasmejana, uvek raspoložena, uvek svi dobro došli, ja ću sve svoje ostaviti na stranu ako nekome treba lepa reč, savet, pomoć, šta god. I onda jednog dana, dođe moja J., nasloni se na mene i kaže kako je videla reklamu za loto. Sedmica je iznosila četiri miliona eura. Pitam ja nju, više iz radoznalosti, šta bi ona sa tim novcem da ga dobije. A ona, kao i svako dete, ili čovek, prvo bi opremila nas, a onda bi pomogla svim ljudima koji su nama pomogli, pa kasnije ljudima kojima je pomoć potrebna. Hmmmmm, koji su nama pomogli? Bila je to zanimljiva igra, gde sam smatrala da će spisak biti dugačak dovoljno da još malo odsedimo na tom dvosedu i odmorim se, pa sam je čikala da počne da nabraja. Digne moja J. palac, nabrajajući prve ljude, pa kažiprst za druge, pa srednji prst za treće, pa domali prst.. Tu se mi debelo zamislismo. A misli kroz moju glavu šibaju kao lude i svaka je kao hladan tuš! Ovi kad god god dođu, nešto im treba i ja im to dam. I ovi isto, i oni isto, i ona isto, i oni isto... Pa čekaj sad, a kad je meni trebalo ovo da se uradi- radila sam sama, a ono da se reši- bila sam sama, pa ova situacija-sama, ona-sama... SAMA! SAMA! SAMA! SAMA! SAMA! SAMA! SAMA!!!!!!! Pored muža, roditelja, polusestre, bar pedeset ljudi koji su ordinirali mojom kućom u svako doba, kao pravi gosti, ja sam u svim svojim situacijama bila sama. I kad nisam trebala da budem. I kad su mnogi od njih mogli da učine ma i najmanji napor, da kažu koju reč, da mi daju neki uvid iz druge perspektive, da bilo šta učine, ja sam bila sama!
Nisam dalje pričala ništa mojoj J., ali sam se tu noć debelo zamislila nad tim nazovi prijateljima. I zaista, mnogi od njih su mene smatrali prijateljem. A zašto i ne bi? Ja zaista jesam dobar prijatelj, bez imalo lažne skromnosti! Mene zaista možeš nazvati i tražiti bilo šta. Ako postoji i najmanja šansa da uradim to, ja ću uraditi. Ako ti treba savet, dođi, naći ćemo rešenje, jer nikad ne slušam ljude površno, već se zaista trudim da uđem u situaciju o kojoj mi pričate, da je mentalno iskusim i vidim opcije koje malo ljudi vide. Naravno da im je lakše rešiti problem. Zovite i ako vam treba neki vid lečenja, alternativnog, naravno. Ako ne znam, iskopaću, zdravlje je to. Radila sam uspešno i reiki tretman, o kome sam samo pročitala u knjizi za početnike. Ako funkcioniše na meni i mojoj deci, što da ne? Šta god da vam treba, samo zovite, ja ću uraditi ili naći način da se to odradi! Ko me ne bi hteo za prijatelja? A kakve prijatelje imam oko sebe? Svima nešto treba i svi odoše kad to dobiju, a kad ja izložim problem, onda ostane priča na onoj rečenici- možeš ti to! Jaka si ti! Rešićeš ti to, ne brini! Sama! I ono što je još specifično u odnosu tih ljudi i mene je moja volja da pređem preko stvari koje mi se nisu dopadale kod njih, ne razmišljajući mnogo o tome kasnije. A te stvari su se ponavljale, pa ponavljale, i svaki put bi prošle samo uz neko moje upozorenje da više to ne rade. I nisu, jedno vreme. A onda opet. I tako ukrug bezbroj puta. To vam isto kao da se družite sa lopovom koji vas pokrade jednom, pa mu oprostite. Ali on to uradi drugi put, pa mu oprostite. Pa treći i četvrti put. E to već puno govori o vama, zar ne? E kad sam stvari sagledala iz te perspektive, odluke su došle veoma brzo i prirodno. Mislim, niko mene nije pokrao, naravno. Bilo je slučajeva iskorišćavanja mojih sposobnosti, recimo. Počnem da se družim s nekim, a taj neko zna da ja gledam u šolju i Tarot, i onda bude zanimljivo da zavirim u njihov život. I opomenem ih da neću da se družim na taj način, već želim slobodu da pijem kafu sa njima, ne razmišljajući o tome da će im svako malo pasti na pamet da okrenu šolju ili da donesem karte. Ali, dođe tamo neki peti put, kad opomena ne vredi, pa se malo povučem iz druženja, i opet nastavimo bez uplitanja u to što mi smeta. Na kraju, stigne dan kad se slavi žena, osmi mart i zove me baš ta osoba i smeje se i kaže mi da su joj došle neke drugarice na druženje i baš su smislile da bi bio odličan poklon da im dođem pogledati Tarot! Faktički, ja da radim, one da uživaju. I u redu je to, kad JA poželim da poklonim nekome to što radim. Ali nije u redu tražiti za nekolicinu ono što sam te toliko puta molila da ne radiš, jel da? Onda dođem u situaciju da mi trebaju udžbenici za dete od jedne od njih. I mi na početku godine dogovorimo da će nam ih dati, prodati, kako god, kad školska godina završi. I cele godine se smejemo kao lude na pomen toga , jer ko, zaboga, godinu dana unapred dogovara te stvari sa osobom sa kojom svakodnevno pije kafu i odlazi u šetnje, na kupanje itd itd itd? No, dođe kraj školske godine, pa raspust i svaki put kad tražim te iste udžbenike, dobijem izgovore, pa još izgovora, pa još. Nekoliko dana pred školu je nazovem i kažem da šaljem dete po njih, a ona mi odgovara da ih je njena ćerka poklonila nekome na kraju školske godine! Ne trebam pričati o tome kako se oseća čovek u tim uslovima, jel da? Da sam znala ranije, reagovala bih na vreme, ali te godine smo dočekali početak nove školske godine, da bi tražili udžbenike određenih izdavača koji su odgovarali mom detetu i jedva uspeli na vreme da ih nabavimo. I to od devojčice koja ide u isti razred sa ćerkom moje drugarice! Dalje, radila sam dva posla, ali sam imala jedan slobodan dan nedeljno. Na taj slobodan dan mi je jedna drugarica tražila da dođem da joj pomognem oko posla, za dnevnicu, naravno. I sa njom sam pila kafu svakodnevno. I pristanem, jer mi je novac trebao. Organizujem se tako da skuvam ručak dan ranije, sredim sve što treba, da bi taj dan mogla da odradim. I zovem dotičnu osobu, da dogovorimo kad sutra da dođem na posao. Ali ona se ne javlja ni na jedan od tri telefona! Kao i uvek, ako je sprečena trenutno da priča, nazove me čim vidi propuštene pozive. Taj put ništa. Zvala sam je nekoliko puta, ali odgovora nije bilo. Sutradan nisam otišla da radim. Mislim, iskoristila sam ja taj dan, ali nije takav dogovor bio. I onda mi se ne javlja nekoliko dana, da bi jednom došla na moj redovni posao da mi kaže kako joj je bilo žao da me cima na moj slobodni dan! Nekako, prirodno je bilo da odreagujem kako sam odreagovala, da prekinem odnose koji nisu uzajamni. Ista ta osoba i dan danas priča svima kako ne bi preživela neke stvari u njenom životu da nije bilo mene. Koliko sam samo puta bila tu za nju, kad joj je bilo najteže! Kad me je zvala, kad sam je nalazila kao u sceni nekog američkog filma, sa silnim maramicama na stolu, uplakanu i slomljenu. Tu sam sve vreme pričala o jednoj osobi, zapravo. I oko udžbenika, i oko Tarota i oko posla. A sličnih je bilo mnogo, zapravo svi su bili oni koju su trebali nešto, a malo toga pružali. Stoga sam zaista odjednom, za vrlo kratko vreme, napravila takvu promenu da mi je, do tada puna kuća, postala moj hram. Samo pojedinci su mogli da dođu, zaboravite na rodbinske odnose, na pravo po bilo kom osnovu na moj život i moje vreme. Samo ako je uzajamno, da valja- onda možemo da se družimo. Sve ostale varijante dolaze u obzir isključivo ako ja odlučim tako. Hvala Bogu na nedobijenoj, čak ni neodigranoj sedmici na lotou.
Naravno, posle toga sam počela drugačije da krojim svoje dane. Prebirala sam po najmanjem tračku da bi neko zaista mogao da mi bude prijatelj. I naravno, otkrila da je istina takva, da je neko imao te kvalitete, već bi ih do tad pokazao. Stoga sam se povukla u sebe i odlučila da napravim velike promene u svom životu, ma kud me to vodilo. Od tog dana, odlučila sam, samo kvalitet, ne i kvantitet je bitan! To je značilo da moram da se suočim sa jednim od svojih najvećih strahova- ostati zaista fizički sama. Međutim, spoznaja da sam ionako sama je doprinela da taj strah postane, zapravo smešan. Hvala Nebesima na nedobijenoj sedmici na lotou!
Comments
Post a Comment