Interesantno je kako svi imamo pogled na svet iz sopstvenog ugla i ako nismo spremni samo malo da se izmestimo iz njega, predrasuda kojom budemo vođeni, može dovesti do raznih neprijatnih situacija. Ja sam imala divnu vaspitačicu. Bila je iz susednog grada, i preko dvadeset godina je putovala u moj grad na posao, koji je evidentno volela. Ona je bila vaspitačica i mojoj polusestri, meni, polusestrinom sinu, pa i ćerki, a kad su moja deca došla na red, otišla je u penziju. Ja sam bila dete koje je sa četiri godine naučila da čita i piše oba pisma i pisana i štampana slova, te sam bila ona koja je čitala tekstove koje smo trebali obrađivati. Isto tako, usled te moje velike želje da znam stvari pre drugih, kad su drugi bili obučavani za ono što ja znam, meni je bilo dosadno. Bezmalo je moja vaspitačica slala mojim roditeljima pozive da dođu na razgovore, ali ja bih znala da nisam bila aktivna ili već nešto što nije bilo za pohvalu, te bih ta pisamca pročitala i bacila na putu za kuću, a mojima odnela samo ona koja bi prenosila dobre vesti ili datume obaveznih roditeljskih sastanaka. Inače, pošto sam od treće godine išla u vrtić, ne sećam skoro ničega što smo radili tamo. Sećam se samo malih segmenata i nekog straha druge dece od mene, ali se nisam sećala zašto. Za mnoge stvari sam dobila odgovore kasnije. A ukratko, branila sam slabije od sebe, učila druge da rade stvari koje sam ja već savladala, bila zaštitnik devojčice sa davnovim sindromom, koju su svi ostali maltretirali, sem kad je u mojoj blizini i slične stvari. Ne, nisam bila anđelak od deteta, naprotiv. Za vreme nastave, dok bi druga deca pokušavala da urade zadato, ja bih se krila ispod stola, jer je to meni bilo dosadno. Ne bih spavala dok druga deca spavaju, jer meni popodnevan san nije bio potreban. Oduvek sam drugačije spavala i moglo bi se reći, imala poremećen odnos prema istom. I danas mogu da funkcionišem tako da mesecima spavam jako malo, najviše mi odgovara od pola noći do malo kasnijeg jutra, a kad me baš baš umor savlada, onda me treba pustiti dva-.tri dana da dođem sebi. Tad spavam i popodne. Tako ceo život. Pravila sam probleme zbog tog mog neposluha, jer su druga deca videla od mene da se može i drugačije i pokušavala da rade što i ja, tj da ne radimo ništa. Već tad su me okarakterisali kao kampanjca, iako mi nikad nije bilo jasno zašto. Ako me interesuje, udubiću se u problematiku do maksimuma, ako ne- savladaću osnovno, čisto radi neke opšte kulture, da ne budem neznalica, ali dalje od toga me apsolutno ne zanima. To je to.
Kasnije, imala sam učiteljicu koja me apsolutno nije volela. Nikad nisam imala sve petice zaključene na kraju godine. Ta prva četiri razreda su prošla tako da sam iz znanja dobijala najbolje ocene, iz rukopisa, koji nije bio toliko loš, najmanju, a prosečna ocena bi se obrela u dnevniku. Stoga ni krajnji uspeh nije mogao biti sjajan, bez obzira na svo moje znanje i pokušaje da ga i dokažem. To je rezultiralo mojim ne voljenjem petica. I kasnije, kad sam sigurna da ću je dobiti iz kontrolnog, pismenog ili bilo čega već, namerno nisam uradila do kraja da bih dobila četvorku. Mnogo puta sam zamerila roditeljima što me nisu branili kod učiteljice. Isto toliko puta mi je mama pričala priče kako se protiv sistema ne ide, kako pojedinac ništa ne može da uradi, kako bi se sistem okrenuo protiv mene da su oni reagovali i slične stvari i onu najčešću- videću ja kad budem imala svoju decu hoću li skakati protiv sistema.
Elem, dobih ja jednu, pa drugu, pa treću ćerku. Pa prvo zabavište, divna vaspitačica, pa divna učiteljica, pa divna i razredna. Celo osnovno školovanje moje J. je prošlo uz izuzetno dobre i predane pedagode i učitelje. Naravno da je bilo nekih malo boljih, nekih manje, ali u principu, sve je prošlo bez nekih problema.
Došla je na red moja V. Od zabavišta, gde je imala divnu vaspitačicu i prvog terena na koji je njen tata otišao i njegove reakcije kad ju je prvi put nazvao iz te daleke zemlje, do dečaka koji su je gledali preko ograde, u dvorište zabavišta, jer su bili zaljubljeni u nju.. Sa njom je sve bilo ekstremno burno. Nekih par dana nakon njenog polaska u zabavište, moj muž je otišao na taj kobni teren. A kad se prvi put javio, nekako se potrefilo da je moja J. bila bliža telefonu, te je prva pričala sa njim, V. je počela da plače onako jako, kao najrazmaženija deca na svetu. Ne bi to bilo strašno, njihovo je da krenu da ispituju naše granice, a naše da ih zaustavimo. I ja jesam tu njenu reakciju zaustavila i odvela je do telefona, i sela je u krilo da priča sa svojim tatom. I čula njega kako galami na nju da ne sme biti ovakva i onakva i suze u njenim očima i bes i razočarenje i bol i.. tad je počela da se bacaka po podu, vrišti i lupa i rukama i nogama. I to sam zaustavila. Sve što sam mogla sam zaustavila, ali... bilo je toliko toga što nisam mogla. Nju sam ostavljala u zabavištu i čekala ispred, kad svi roditelji odu, da vidimo hoće li se smiriti u tih nekih petnaestak minuta, pola sata, ili je moram vratiti kući i dovoditi u red. Ne mogu da odredim statistički koliko puta je otišla sa mnom kući, ali mogu reći da je savladala gradivo na vreme samo zbog svoje visoke inteligencije, ničeg drugog. Najlepša od njih tri, najosetljivija od njih tri, najnapadanija od njih tri, najranjivija od njih tri, najneuklopljenija od njih tri.. U svemu naj je moja V. Nekako smo prekinuli ispade u zabavištu. Prešla je u školu kod učiteljice koja toliko podseća na moju nekadašnju, da je to bilo strašno. Od početka nije bilo kako treba. V. preosetljiva, napadana od dečaka već u prvom razredu, previsoka za prvi razred, mislili su da je mnogo starija, ona uplašena od velike škole. Prešla je iz malog zabavišta od četiri sobice u školu od dve hiljade đaka. Trenirala je karate, bila najbolja na treninzima. Imala problema sa svih strana. Toliko smo puta završili na hitnoj zbog bolova u njenom stomaku, da je i trener postao zabrinut. A ona.. kako tako osetljivo dete da se brani, kad ga spopadnu tri dečaka iz osmog razreda? Ili jedanaestorica iz petog? Kako da se brani kad je stave u krug i udaraju ko gde stigne zato što se dopada jednom od njih, pa eto, da joj pokažu ko je taj, a on predvodnik tog paklenog kruga? Kako se braniti od napasnika koji je prate od kako izađe na ulicu, do škole i nazad? Ona se branila povlačenjem u sebe i dobijanjem tih stomačnih napada. A ja sam išla i rešavala jedan po jedan slučaj svega toga što se dešavalo u datim trenucima i odlazila kod učiteljice svake dve nedelje da je molim da pazi decu na odmorima. Uzalud, bilo je preče da se zavuče u neku prostorijicu u suterenu gde je bilo dozvoljeno pušenje, nego da prati decu. Zato je imala u razredu slučaj gde su detetu palili ruke šibicama, jedan palio, dvojica ga držala. Gde su isto tako dvojica držala puniju devojčicu, dok ju je jedan šakama udarao po stomaku, praveći se da je džak, gde su udarali detetu glavom od radijator dok su se pravili da su oni kečeri ili kako se već zovu, profi rvači u ringu. I tako dalje, i tako dalje. Dvadeset od dvadeset i petoro dece je u tom razredu imalo problem. A učiteljica? Pila je kafu i pušila i govorila da su to problemi roditelja, da roditelji moraju svoju decu da vaspitaju kući, da bi ona mogla da radi svoj posao. Učiteljica? Evo jednog slučaja gde ću, čini mi se najbolje opisati kakva je žena: nismo mogli doći u školu kao kod većine prosvetara, već na unapred određen čas određenog dana. U to vreme, zapravo tog dana je taj čas za roditelje bio u ponedeljak, treći čas. Mama jedne učenice, inače dugogodišnji dijabetičar, nosila je novac za ekskurziju svog deteta i došla da proveri da li je sve u redu sa njenom ćerkom u školi. Njeno zdravstveno stanje u to vreme je bilo takvo da je jako teško mogla da se kreće, kičma je jako bolela, noge joj toliko oticale da je morala da obuva veće cipele jer bi joj se njene urezale u noge u potpunosti. Pete su joj toliko pucale, da nije mogla da nosi papuče, jer bi se po povratku iz kratke šetnje dešavalo da joj tako raskrvarene pete jednostavno natope cipele krvi. Dakle, imate neku okvirnu sliku žene o čijem stanju pričam? E ta žena je tog ponedeljka došla da donese novac za svoje dete našoj učiteljici, popela se na drugi sprat, nekako došla do učionice, našla učiteljicu koja je imala pametnija posla i koja joj je onako, s visine, nonšalantno rekla da je od danas dan za roditelje utorkom i da dođe sutra! Dakle, to je učiteljica koja je trebala da pazi i na moje dete. Pošto nije, a ja sam dolazila svakih četrdeset i pet minuta na one veće odmore do polovine trećeg razreda! Pošto naša komunikacija nije vodila ničemu, a mom detetu je bila preko potrebna pomoć, odlučila sam da uradim ono što sam morala. Otišla kod direktorice i ispričala joj sve. Odmah je reagovala i rekla da će sazvati pedagoško veće. Međutim, tri nedelje sam čekala na taj roditeljski, zato što je učiteljica, u međuvremenu zvala većinu roditelja i izvinjavala im se što nije reagovala na pravi način i tako izgladila situaciju sa njima.
Došao je i taj četvrtak gde je bio roditeljski sa sve pedagoškim većem i gde smo trebali mi, kao roditelji, trebali izneti svoje priče i rešiti ih. Međutim, kad sam ulazila u učionicu, mnogi roditelji koji su trebali da istupe su bili pognute glave i odmahivali glavom u strahu. Sela sam nazad, umorna od toliko duge borbe da moje dete slobodno kroči hodnicima škole koju pohađa. Jedine škole u mestu u kom živimo. Umorna od nerazumevanja roditelja, muža, učiteljice, okoline. Umorna od nepravde. Umorna od ćutanja. Umorna od bolova moje V. Umorna od hitnog snalaženja i ostavljanja moje S. dok se vozim za bolnicu sa mojom V. Umorna, umorna, umorna.. Umorna od saginjanja glave i nenalaženja rešenja. Umorna od sistema kojim mi je toliko puta mama pretila. Umorna od stresova, umorna od okretanja glave, umorna od umora. Sedim u poslednjoj klupi sama. Pedagogica počne da priča kako je ovo roditeljski sastanak sazvan zbog anonimne prijave roditelja koji tvrdi da u razredu stvari nisu baš sjajne! Pa, ako bi neko hteo da kaže o čemu se radi... Svi ćute. Učiteljica priča o tome kako je u nemogućnosti da radi svoj posao zbog pet učenika koji joj stvaraju probleme i da roditelji moraju da tu decu dovedu u red..Ja ustanem i kažem da nije anonimni roditelj, da sam ja taj roditelj koji je sazvao sastanak i da sam se pozvala na realni problem koji predugo traje u mom domu, zbog tih i tih razloga. Rekla sam da je u redu što se učiteljica poziva na to petoro dece koje, eto, ne može da smiri, ali šta je sa mojim detetom koje je izuzetno povučeno? Iostalih devetnaest sličnih? Šta je sa onima koji dolaze kući i nemaju pojma šta su radili u toku nastave, jer učiteljica je bila ljuta na tu petoricu učenika, pa nije htela ostalima da ponavlja ono što nisu čuli? Šta ćemo sa činjenicom da smo mi, roditelji te dece, prinuđeni da budemo i roditelji i učitelji u isto vreme? A pri tom i zaštitari sopstvene dece za vreme nastave, jer je učiteljici teško da isprati i odmore? To je već bio moj vapaj za pomoć. Dok sam pričala, počela sam da se tresem, celo moje telo, lice, ruke. Od umora, od premora, od nepravde, od preduge nepravde. Kad sam završila, jedno vreme su roditelji ćutali, a onda je jedan tata počeo da priča, pa i svi ostali da žubore o svojim situacijama. Negde na pola tih priča, sastanak se završio. Kad je bio gotov, ja sam morala da ostanem zbog nekog usmenog ukora i još nekih dogovora sa učiteljicom. Ostale smo same, a ona je počela da priča kako ne može da razume kako ja ne mogu da shvatim da i ona može da pogreši! Lepo joj kažem da je pogrešiti jedno, ali grešiti preko godinu i po dana i dovoditi nas u situaciju u kojoj se više ne može živeti je drugo. Svi grešimo, razumljivo, ali ako ti neko toliko dugo govori da ima problem koji ti treba da rešiš, a ti ne radiš ništa, onda to više nije problem, već arogancija. A to je već bezobrazluk kom treba stati na kraj.
U to vreme, moja J, mlađi sin mog kuma i trener karatea su stvarali klanove i štitili moju V. na odmorima. Tako se, opet bez učiteljice, problem sa dečacima na odmorima smirio. Neke roditelje sam i ja obavestila, kad sam saznala čija su deca, naravno. Svi su bili više nego korektni, zato što ni ja nisam napadala nikoga, samo molila za pomoć. Nekoliko dana kasnije, pedagogica me zvala na razgovor. Kad sam otišla, izvinila mi se jer je pomislila da moja reakcija nema nekog osnova, pošto je ta učiteljica poznata kao dobra. Generacija pre nas koju je izvela je bila najbolja od svih. Niko to ne osporava, naopako. Elem, pedagogica je mislila da ja preterujem dok nije uzela kontrolne zadatke moje V. koje su deca morala ostavljati u školi zbog masovne pojave razmene istih između razreda. Tamo je od početka godine, na svakom kontrolnom zadatku, mojoj V. ocena bila smanjena za dva. Tamo gde je zaslužila pet, dobila je tri, gde je trebala dobiti tri, dobila je nedovoljnu. Iz tih razloga su učiteljicu malo više ispitivali i došli do zaključka da sam bila u pravu za sve. A i mene su ispitivali. Ko sam, odakle sam, gde sam išla u školu i slično. .I došli do nekih mojih testova iz psihologije u gimnaziji, gde moj profil govori upravo u prilog tome da ćutim i tražim rešenja sama, dok ih ima. A kad sam saterana u ćošak, rušim planine pred sobom, da bih uradila što treba da se uradi. Kad mi je rekla da je kopala po mojoj srednjoj školi, pitala sam je zašto mene nije direktno pozvala da priča sa mnom? Smatram da je to najbolji način da upoznaš nekoga. No, ona je pričala o tome kako nisam trebala ići kod direktorice odmah, nego kod nje, da je to neka njihova hijerarhija kojom se problemi rešavaju u školi itd itd itd, ali nama, roditeljima to niko nije rekao. Pošto se ispostavilo da su moji navodi tačni, a moje dete degradirano, imali smo pravo da promenimo razred. Ali moja V. to nije htela, stoga je učiteljica do kraja našeg četvrtog razreda bila pod disciplinskom. Učiteljica ima mnogo, ali ja imam samo jednu moju V. Od tada, bilo gde da upisujem dete, uvek na prvom roditeljskom bude priča baš o ovome, ukoliko sa razrednim ne možeš da rešiš problem, kuda dalje treba da se obratiš. U svakom slučaju, zahvalna sam na svemu što su uradile direktorica, pedagogica i psihologica sa te strane i trener, kumić i moja J sa njihovim društvom, s druge. Isto tako znam da moja V. upravo sada prolazi ove stvari o kojima pišem, jer ih je potisnula toliko duboko u sebe, da joj se tek ponekad, na blic, vraćaju kroz svest. Drugu polovinu osnovne škole, moja V. je provela u senci devojčica koje su izuzetno manipulativne. Zapravo, jedna je svima u razredu diktirala šta će raditi i pričati i ko će se s kim družiti. Jako mi je žao što moja V. nije smogla snage tada da stane na put toj diktaturi drugačijeg tipa, ali sve ima neki veći smisao, pa i to.
Dok je V. išla u predškolsko ,moja mala S je imala samo tri godine i toliko žarko želela da ide u vrtić, da i ona ima obaveze poput njenih sestara, da sam je na kraju i upisala. Ona je jedina od njih tri koja je tako rano krenula u socijalni život. Bila je preslatka, visoka, ogromna za svoj uzrast, kovrdže je imala kao mala crnkinja, šuškala kad priča, a nije ćutala ni kad spava. Sa njom je bila milina svake druge nedelje vrtića. Jedne nedelje ih je jutrom dočekivala jedna vaspitačica, druge druga. Ta druga je bila u nekom svom svetu, imala dva sina koja se nisu slagala, pa je iz tog ugla gledala sve nas, koji imamo više dece. Elem, na kraju prve godine smo tražili da nju zamene i onda smo imali dve divne vaspitačice za moju S. A moja S. je toliko želela brzo da odraste, da ide sama u vrtić, da sve sama radi, a s druge strane, volela je biti maza. Takva je i danas. Sa njom u zabavištu nije bilo nekih problema, jedino što su me upozoravali da joj motorika, fina motorika nije baš razvijena. To je bilo to. O njenom školovanju ću pričati kad budem završila sve priče koje trebaju biti ispričane.
Dok se vodila ta borba između mene i sistema oko moje V, svaki put bih došla kući i bila dočekana pretnjama moje mame, kako opet pravim gluposti, kako me ona upozorava sve vreme da ću napraviti zlo detetu, kako će moju decu obeležiti ludom mamom koja misli da može sama protiv svih i slične stvari. Bilo je jako teško koordinirati između svega toga i svakodnevnih obaveza, te muža koji je ili na terenu, ili nije bio tu, jer ništa od ovoga što pričam nije on otišao da reši. Ni jedan jedini put. Kasnije, na kraju četvrtog razreda moje V. on je otišao na taj predzadnji roditeljski. Ostao je na kraju sa učiteljicom i još jednom mamom i rekao je učiteljici da ga zove za bilo šta što treba u vezi V. Ova je prokomentarisala kako V. ima divnog tatu, baš divnog čoveka. Žena kojoj je to rekla je ona koja zna sve, koja je upućena u lepotu življenja sa tim divnim tatom, u nemogućnost oslanjanja na njega po pitanju bilo čega, na svu moju borbu da postignem sve što treba sa svima njima i sve napade sa svih strana koje podnosim u toku toga. Ta žena je ona jedna, koja me poznaje od kako znamo za sebe, moja M. I da, da poručim mojoj mami: može i drugačije! Može protiv sistema! Zapravo, ja se nisam borila protiv nikoga, samo za pravo svog deteta da ide slobodna u školu, da bude oslobođena nepotrebnih stega, da se normalno razvija u jedinku koja će biti vredna ovom društvu zato što je iskusila teška iskustva na samom početku života. Radila sam najbolje što sam znala ZA pravdu, ni protiv koga.
Kasnije, imala sam učiteljicu koja me apsolutno nije volela. Nikad nisam imala sve petice zaključene na kraju godine. Ta prva četiri razreda su prošla tako da sam iz znanja dobijala najbolje ocene, iz rukopisa, koji nije bio toliko loš, najmanju, a prosečna ocena bi se obrela u dnevniku. Stoga ni krajnji uspeh nije mogao biti sjajan, bez obzira na svo moje znanje i pokušaje da ga i dokažem. To je rezultiralo mojim ne voljenjem petica. I kasnije, kad sam sigurna da ću je dobiti iz kontrolnog, pismenog ili bilo čega već, namerno nisam uradila do kraja da bih dobila četvorku. Mnogo puta sam zamerila roditeljima što me nisu branili kod učiteljice. Isto toliko puta mi je mama pričala priče kako se protiv sistema ne ide, kako pojedinac ništa ne može da uradi, kako bi se sistem okrenuo protiv mene da su oni reagovali i slične stvari i onu najčešću- videću ja kad budem imala svoju decu hoću li skakati protiv sistema.
Elem, dobih ja jednu, pa drugu, pa treću ćerku. Pa prvo zabavište, divna vaspitačica, pa divna učiteljica, pa divna i razredna. Celo osnovno školovanje moje J. je prošlo uz izuzetno dobre i predane pedagode i učitelje. Naravno da je bilo nekih malo boljih, nekih manje, ali u principu, sve je prošlo bez nekih problema.
Došla je na red moja V. Od zabavišta, gde je imala divnu vaspitačicu i prvog terena na koji je njen tata otišao i njegove reakcije kad ju je prvi put nazvao iz te daleke zemlje, do dečaka koji su je gledali preko ograde, u dvorište zabavišta, jer su bili zaljubljeni u nju.. Sa njom je sve bilo ekstremno burno. Nekih par dana nakon njenog polaska u zabavište, moj muž je otišao na taj kobni teren. A kad se prvi put javio, nekako se potrefilo da je moja J. bila bliža telefonu, te je prva pričala sa njim, V. je počela da plače onako jako, kao najrazmaženija deca na svetu. Ne bi to bilo strašno, njihovo je da krenu da ispituju naše granice, a naše da ih zaustavimo. I ja jesam tu njenu reakciju zaustavila i odvela je do telefona, i sela je u krilo da priča sa svojim tatom. I čula njega kako galami na nju da ne sme biti ovakva i onakva i suze u njenim očima i bes i razočarenje i bol i.. tad je počela da se bacaka po podu, vrišti i lupa i rukama i nogama. I to sam zaustavila. Sve što sam mogla sam zaustavila, ali... bilo je toliko toga što nisam mogla. Nju sam ostavljala u zabavištu i čekala ispred, kad svi roditelji odu, da vidimo hoće li se smiriti u tih nekih petnaestak minuta, pola sata, ili je moram vratiti kući i dovoditi u red. Ne mogu da odredim statistički koliko puta je otišla sa mnom kući, ali mogu reći da je savladala gradivo na vreme samo zbog svoje visoke inteligencije, ničeg drugog. Najlepša od njih tri, najosetljivija od njih tri, najnapadanija od njih tri, najranjivija od njih tri, najneuklopljenija od njih tri.. U svemu naj je moja V. Nekako smo prekinuli ispade u zabavištu. Prešla je u školu kod učiteljice koja toliko podseća na moju nekadašnju, da je to bilo strašno. Od početka nije bilo kako treba. V. preosetljiva, napadana od dečaka već u prvom razredu, previsoka za prvi razred, mislili su da je mnogo starija, ona uplašena od velike škole. Prešla je iz malog zabavišta od četiri sobice u školu od dve hiljade đaka. Trenirala je karate, bila najbolja na treninzima. Imala problema sa svih strana. Toliko smo puta završili na hitnoj zbog bolova u njenom stomaku, da je i trener postao zabrinut. A ona.. kako tako osetljivo dete da se brani, kad ga spopadnu tri dečaka iz osmog razreda? Ili jedanaestorica iz petog? Kako da se brani kad je stave u krug i udaraju ko gde stigne zato što se dopada jednom od njih, pa eto, da joj pokažu ko je taj, a on predvodnik tog paklenog kruga? Kako se braniti od napasnika koji je prate od kako izađe na ulicu, do škole i nazad? Ona se branila povlačenjem u sebe i dobijanjem tih stomačnih napada. A ja sam išla i rešavala jedan po jedan slučaj svega toga što se dešavalo u datim trenucima i odlazila kod učiteljice svake dve nedelje da je molim da pazi decu na odmorima. Uzalud, bilo je preče da se zavuče u neku prostorijicu u suterenu gde je bilo dozvoljeno pušenje, nego da prati decu. Zato je imala u razredu slučaj gde su detetu palili ruke šibicama, jedan palio, dvojica ga držala. Gde su isto tako dvojica držala puniju devojčicu, dok ju je jedan šakama udarao po stomaku, praveći se da je džak, gde su udarali detetu glavom od radijator dok su se pravili da su oni kečeri ili kako se već zovu, profi rvači u ringu. I tako dalje, i tako dalje. Dvadeset od dvadeset i petoro dece je u tom razredu imalo problem. A učiteljica? Pila je kafu i pušila i govorila da su to problemi roditelja, da roditelji moraju svoju decu da vaspitaju kući, da bi ona mogla da radi svoj posao. Učiteljica? Evo jednog slučaja gde ću, čini mi se najbolje opisati kakva je žena: nismo mogli doći u školu kao kod većine prosvetara, već na unapred određen čas određenog dana. U to vreme, zapravo tog dana je taj čas za roditelje bio u ponedeljak, treći čas. Mama jedne učenice, inače dugogodišnji dijabetičar, nosila je novac za ekskurziju svog deteta i došla da proveri da li je sve u redu sa njenom ćerkom u školi. Njeno zdravstveno stanje u to vreme je bilo takvo da je jako teško mogla da se kreće, kičma je jako bolela, noge joj toliko oticale da je morala da obuva veće cipele jer bi joj se njene urezale u noge u potpunosti. Pete su joj toliko pucale, da nije mogla da nosi papuče, jer bi se po povratku iz kratke šetnje dešavalo da joj tako raskrvarene pete jednostavno natope cipele krvi. Dakle, imate neku okvirnu sliku žene o čijem stanju pričam? E ta žena je tog ponedeljka došla da donese novac za svoje dete našoj učiteljici, popela se na drugi sprat, nekako došla do učionice, našla učiteljicu koja je imala pametnija posla i koja joj je onako, s visine, nonšalantno rekla da je od danas dan za roditelje utorkom i da dođe sutra! Dakle, to je učiteljica koja je trebala da pazi i na moje dete. Pošto nije, a ja sam dolazila svakih četrdeset i pet minuta na one veće odmore do polovine trećeg razreda! Pošto naša komunikacija nije vodila ničemu, a mom detetu je bila preko potrebna pomoć, odlučila sam da uradim ono što sam morala. Otišla kod direktorice i ispričala joj sve. Odmah je reagovala i rekla da će sazvati pedagoško veće. Međutim, tri nedelje sam čekala na taj roditeljski, zato što je učiteljica, u međuvremenu zvala većinu roditelja i izvinjavala im se što nije reagovala na pravi način i tako izgladila situaciju sa njima.
Došao je i taj četvrtak gde je bio roditeljski sa sve pedagoškim većem i gde smo trebali mi, kao roditelji, trebali izneti svoje priče i rešiti ih. Međutim, kad sam ulazila u učionicu, mnogi roditelji koji su trebali da istupe su bili pognute glave i odmahivali glavom u strahu. Sela sam nazad, umorna od toliko duge borbe da moje dete slobodno kroči hodnicima škole koju pohađa. Jedine škole u mestu u kom živimo. Umorna od nerazumevanja roditelja, muža, učiteljice, okoline. Umorna od nepravde. Umorna od ćutanja. Umorna od bolova moje V. Umorna od hitnog snalaženja i ostavljanja moje S. dok se vozim za bolnicu sa mojom V. Umorna, umorna, umorna.. Umorna od saginjanja glave i nenalaženja rešenja. Umorna od sistema kojim mi je toliko puta mama pretila. Umorna od stresova, umorna od okretanja glave, umorna od umora. Sedim u poslednjoj klupi sama. Pedagogica počne da priča kako je ovo roditeljski sastanak sazvan zbog anonimne prijave roditelja koji tvrdi da u razredu stvari nisu baš sjajne! Pa, ako bi neko hteo da kaže o čemu se radi... Svi ćute. Učiteljica priča o tome kako je u nemogućnosti da radi svoj posao zbog pet učenika koji joj stvaraju probleme i da roditelji moraju da tu decu dovedu u red..Ja ustanem i kažem da nije anonimni roditelj, da sam ja taj roditelj koji je sazvao sastanak i da sam se pozvala na realni problem koji predugo traje u mom domu, zbog tih i tih razloga. Rekla sam da je u redu što se učiteljica poziva na to petoro dece koje, eto, ne može da smiri, ali šta je sa mojim detetom koje je izuzetno povučeno? Iostalih devetnaest sličnih? Šta je sa onima koji dolaze kući i nemaju pojma šta su radili u toku nastave, jer učiteljica je bila ljuta na tu petoricu učenika, pa nije htela ostalima da ponavlja ono što nisu čuli? Šta ćemo sa činjenicom da smo mi, roditelji te dece, prinuđeni da budemo i roditelji i učitelji u isto vreme? A pri tom i zaštitari sopstvene dece za vreme nastave, jer je učiteljici teško da isprati i odmore? To je već bio moj vapaj za pomoć. Dok sam pričala, počela sam da se tresem, celo moje telo, lice, ruke. Od umora, od premora, od nepravde, od preduge nepravde. Kad sam završila, jedno vreme su roditelji ćutali, a onda je jedan tata počeo da priča, pa i svi ostali da žubore o svojim situacijama. Negde na pola tih priča, sastanak se završio. Kad je bio gotov, ja sam morala da ostanem zbog nekog usmenog ukora i još nekih dogovora sa učiteljicom. Ostale smo same, a ona je počela da priča kako ne može da razume kako ja ne mogu da shvatim da i ona može da pogreši! Lepo joj kažem da je pogrešiti jedno, ali grešiti preko godinu i po dana i dovoditi nas u situaciju u kojoj se više ne može živeti je drugo. Svi grešimo, razumljivo, ali ako ti neko toliko dugo govori da ima problem koji ti treba da rešiš, a ti ne radiš ništa, onda to više nije problem, već arogancija. A to je već bezobrazluk kom treba stati na kraj.
U to vreme, moja J, mlađi sin mog kuma i trener karatea su stvarali klanove i štitili moju V. na odmorima. Tako se, opet bez učiteljice, problem sa dečacima na odmorima smirio. Neke roditelje sam i ja obavestila, kad sam saznala čija su deca, naravno. Svi su bili više nego korektni, zato što ni ja nisam napadala nikoga, samo molila za pomoć. Nekoliko dana kasnije, pedagogica me zvala na razgovor. Kad sam otišla, izvinila mi se jer je pomislila da moja reakcija nema nekog osnova, pošto je ta učiteljica poznata kao dobra. Generacija pre nas koju je izvela je bila najbolja od svih. Niko to ne osporava, naopako. Elem, pedagogica je mislila da ja preterujem dok nije uzela kontrolne zadatke moje V. koje su deca morala ostavljati u školi zbog masovne pojave razmene istih između razreda. Tamo je od početka godine, na svakom kontrolnom zadatku, mojoj V. ocena bila smanjena za dva. Tamo gde je zaslužila pet, dobila je tri, gde je trebala dobiti tri, dobila je nedovoljnu. Iz tih razloga su učiteljicu malo više ispitivali i došli do zaključka da sam bila u pravu za sve. A i mene su ispitivali. Ko sam, odakle sam, gde sam išla u školu i slično. .I došli do nekih mojih testova iz psihologije u gimnaziji, gde moj profil govori upravo u prilog tome da ćutim i tražim rešenja sama, dok ih ima. A kad sam saterana u ćošak, rušim planine pred sobom, da bih uradila što treba da se uradi. Kad mi je rekla da je kopala po mojoj srednjoj školi, pitala sam je zašto mene nije direktno pozvala da priča sa mnom? Smatram da je to najbolji način da upoznaš nekoga. No, ona je pričala o tome kako nisam trebala ići kod direktorice odmah, nego kod nje, da je to neka njihova hijerarhija kojom se problemi rešavaju u školi itd itd itd, ali nama, roditeljima to niko nije rekao. Pošto se ispostavilo da su moji navodi tačni, a moje dete degradirano, imali smo pravo da promenimo razred. Ali moja V. to nije htela, stoga je učiteljica do kraja našeg četvrtog razreda bila pod disciplinskom. Učiteljica ima mnogo, ali ja imam samo jednu moju V. Od tada, bilo gde da upisujem dete, uvek na prvom roditeljskom bude priča baš o ovome, ukoliko sa razrednim ne možeš da rešiš problem, kuda dalje treba da se obratiš. U svakom slučaju, zahvalna sam na svemu što su uradile direktorica, pedagogica i psihologica sa te strane i trener, kumić i moja J sa njihovim društvom, s druge. Isto tako znam da moja V. upravo sada prolazi ove stvari o kojima pišem, jer ih je potisnula toliko duboko u sebe, da joj se tek ponekad, na blic, vraćaju kroz svest. Drugu polovinu osnovne škole, moja V. je provela u senci devojčica koje su izuzetno manipulativne. Zapravo, jedna je svima u razredu diktirala šta će raditi i pričati i ko će se s kim družiti. Jako mi je žao što moja V. nije smogla snage tada da stane na put toj diktaturi drugačijeg tipa, ali sve ima neki veći smisao, pa i to.
Dok je V. išla u predškolsko ,moja mala S je imala samo tri godine i toliko žarko želela da ide u vrtić, da i ona ima obaveze poput njenih sestara, da sam je na kraju i upisala. Ona je jedina od njih tri koja je tako rano krenula u socijalni život. Bila je preslatka, visoka, ogromna za svoj uzrast, kovrdže je imala kao mala crnkinja, šuškala kad priča, a nije ćutala ni kad spava. Sa njom je bila milina svake druge nedelje vrtića. Jedne nedelje ih je jutrom dočekivala jedna vaspitačica, druge druga. Ta druga je bila u nekom svom svetu, imala dva sina koja se nisu slagala, pa je iz tog ugla gledala sve nas, koji imamo više dece. Elem, na kraju prve godine smo tražili da nju zamene i onda smo imali dve divne vaspitačice za moju S. A moja S. je toliko želela brzo da odraste, da ide sama u vrtić, da sve sama radi, a s druge strane, volela je biti maza. Takva je i danas. Sa njom u zabavištu nije bilo nekih problema, jedino što su me upozoravali da joj motorika, fina motorika nije baš razvijena. To je bilo to. O njenom školovanju ću pričati kad budem završila sve priče koje trebaju biti ispričane.
Dok se vodila ta borba između mene i sistema oko moje V, svaki put bih došla kući i bila dočekana pretnjama moje mame, kako opet pravim gluposti, kako me ona upozorava sve vreme da ću napraviti zlo detetu, kako će moju decu obeležiti ludom mamom koja misli da može sama protiv svih i slične stvari. Bilo je jako teško koordinirati između svega toga i svakodnevnih obaveza, te muža koji je ili na terenu, ili nije bio tu, jer ništa od ovoga što pričam nije on otišao da reši. Ni jedan jedini put. Kasnije, na kraju četvrtog razreda moje V. on je otišao na taj predzadnji roditeljski. Ostao je na kraju sa učiteljicom i još jednom mamom i rekao je učiteljici da ga zove za bilo šta što treba u vezi V. Ova je prokomentarisala kako V. ima divnog tatu, baš divnog čoveka. Žena kojoj je to rekla je ona koja zna sve, koja je upućena u lepotu življenja sa tim divnim tatom, u nemogućnost oslanjanja na njega po pitanju bilo čega, na svu moju borbu da postignem sve što treba sa svima njima i sve napade sa svih strana koje podnosim u toku toga. Ta žena je ona jedna, koja me poznaje od kako znamo za sebe, moja M. I da, da poručim mojoj mami: može i drugačije! Može protiv sistema! Zapravo, ja se nisam borila protiv nikoga, samo za pravo svog deteta da ide slobodna u školu, da bude oslobođena nepotrebnih stega, da se normalno razvija u jedinku koja će biti vredna ovom društvu zato što je iskusila teška iskustva na samom početku života. Radila sam najbolje što sam znala ZA pravdu, ni protiv koga.
Comments
Post a Comment