Toliko dugo sam želela pripadnost bilo čemu, bilo kome i toliko dugo je tražila i lutala u tom traženju, da sam prosto, prirodom stvari, zalutala nekoliko puta. Pošto su moji roditelji bili ateisti, sa crvenom, komunističkom knjižicom u srcu, kao nečeg čega se sa ponosom sećaju i setom na licu, što se vremena promeniše za njihovog života, u našoj kući se nije slavilo ništa što ima veze sa crkvenom religijom. Zapravo, u nekom mom odrastanju, Božić su počeli da slave onda kad se moja polusestra udala za čoveka druge veroispovesti, a čiji su roditelji itekako držali do svojih običaja. Božić u našoj kući bi se mogao opisati kao Nedelja. Dan kad je ručak malo bolji, ima možda koji kolač više i više vrsta pića u kući, za goste koji, možda, zapravo, ne daj Bože, naiđu. I tako svake godine. Tokom tih godina, bila sam nekako zadivljena verom koju sam videla u ljudima koji su odlazili u crkvu. Zapravo, za mene tada sam odlazak u crkvu je bilo verovanje. Šta drugo? Nikog nisam videla da se bilo čim drugim eksponira kao vernik, sem nedeljne crkvene prakse i Božića i Uskrsa, koji su proslavljani redovno. Nisam videla praktikovanje vere niti bilo koje znake iste na neki drugi dan, sem nedelje, kad bih gledala ljude kako izlaze iz katoličke crkve u centru mog grada, i nekako blaženo komuniciraju između sebe. Samo taj doživljaj me je terao da mislim o crkvi više no što bih inače.
Naše, pravoslavne crkve, nije bilo u mom gradu tada. Nekoliko godina je stajao dveni krst zaboden u zemlju kao obeležje gde će se graditi budući pravoslavni hram, ali ga tada još nisu počeli graditi. Kad je moja želja da pripadam postala dovoljno velika, pravoslavna crkva je iznajmila neki prostor u blizini osnovne škole i koristila ga privremeno, dok se hram ne sagradi. Moja J. je imala četiri godine, kad sam odlučila da pristupim pravoslavlju. Da bih nju krstila, trebala sam i ja biti krštena. U to vreme, ljudi su se masovno krstili, potapajući se u zatvoreni bazen obližnje banje, ali za mene, sam čin krštenja je trebao biti mnogo intimniji trenutak, gde će sveštenik, prilikom tog obreda, izgovarati imena moje J. i mene, kao da nam se sam Bog sa nebesa obraća. Samo tad je za mene krštenje imalo smisla. Tako smo i uradile. Umesto masovnog krštenja, odabrale smo to malo, intimno. I to smo uradile tačno na četvrti rođendan moje J. koji je te godine padao u nedelju. Ne sećam se kako smo bile obučene, jer osoba koju sam zamolila da nas slika, nije skinula blendu sa fotoaparata, te nemamo ni jednu jedinu sliku sa tog događaja. Najžalije mi je što moja J. nema slike sa popodnevnog slavlja. Znam da nam je bilo jako lepo. A moja očekivanja u vezi sa pripadnosti, od samog početka pristupanja crkvenoj zajednici, doživela su lom i otpor. Nikad ranije nisam čitala Bibliju, nikad je nisam ni držala u rukama, te sam zamolila rođaku da mi je donese, da je "pročitam!" Kad se samo setim njenog izraza lica! "Biblija se ne može pročitati, Marija! Biblija se studira čitavog života, a i pred kraj istog, kad je otvoriš, može da ti pruži nova znanja koja nisi uspela da shvatiš do tad!" Znala sam da ima istine u tome što mi je rekla, ali sam zaista htela samo da vidim šta piše, a onda ću nekad, negde, potražiti i kupiti je.
Na moje zaprepašćenje, dok sam čitala sve te divne mudrosti koje postoje u njoj, celo moje biće je bivalo u stanju teškog otpora, zapravo više odbrane od svega napisanog! Priče u oba zaveta o ženama, ulogama žena u čitavoj postavci življenja, za mene je bila pogrešna. U redu je poštovati i treba da se poštuje žena, majka i sve što je žena, a za to vreme, ona ne sme ni da pomisli grešne misli i slično. Ako je i na silu uzmu, ona je prljava, okaljana i slično. Za vreme "onih dana" je isto tako prljava. Kako god, mora da se povinuje želji svog oca, muža, brata.. koga već ne. Dok zarad produžetka loze, recimo, dve ćerke opijaju oca i legaju sa njim! I to je opravdano, one su divne, jer mu produžavaju lozu!!!! Znam da me je zgrozilo sve ono što stoji, a nije napisano, sve što je napisano, ali izrečeno tako uvijeno, da se ne shvati baš šta je rečeno. Biblija, sa svim njenim uvijenim pričama, za mene je predstavljala knjigu koju je pisao čovek, muškarac, koji se toliko trudio da sakrije svoju mržnju prema ženama, i što je najgore, uspeo je u tome, jer je milioni i milioni žena grle kao najsvetiju stvar na svetu. Ja nisam mogla. Za mene, sem tog, prvobitnog otpora, Bog koji uslovljava svoju ljubav i mesto pod njegovim Nebom, ukoliko se ne pridržavamo onoga što je Zakon. Jednostavno, ceo koncept na kome je zasnovano učenje o nečemu što je, po meni, trebalo biti najlepše na svetu, odabrati religiju koja ti najviše prija, a smisao svake je trebao biti isti, i uživati u toj pripadnosti, kao Anđeo na paperjastom oblaku.
U crkvi sam bila malo, na prste mogu da prebrojim koliko puta, a najčešće je to bio neki povod. Ali sam dobijala literaturu direktno odande, ne bih li u tome pronašla nešto za sebe. I jesam, zaista. Mnoga sveštena bića su bila jasnovida, oni koje sam čitala ili gledala, zaista su bili izuzetne osobe, izgrađenog karaktera i posvećeni svom pozivu do beskraja. A kad bi i pričali o tom svom pozivu, bili bi mnogo blaži od onoga što sam čitala u Svetoj knjizi, tako da sam mogla da ih slušam, čitam i prisvajam neke od njihovih pogleda na život, svet. Ali mi se i tamo uloga žene nije dopadala. Bila sam toliko razočarana što, posle toliko biranja, toliko razmišljanja i želje za pripadnosti, ili nisam dobro odabrala ili vera u smislu crkvenog učenja, prosto nije za mene. Tad sam već bila venčana u crkvi i dugo godina bila ubeđena da ću navući neki greh ako ne na sebe, tad na svoje ćerke, ukoliko se usudim da ga pred tim strašnim Bogom, rastavim. Pogotovo ja, kao grešna žena. Jer svaka je žena grešna, prljava..
Kad sam se udala za drugog muža, prvi Božić je bio onaj neki, za koji sam još uvek očekivala da će sad, kad smo nas dve i moj muž, pripadnici crkve, uspeti da uz tu prenesenu snagu vere, da ubedimo moje roditelje da postanu vernici i onda ćemo svi živeti u nirvani verovanja zauvek. Valjda je prirodno kad krenem u nešto novo, mislim da, kad bi svi praktikovali to što i ja radim, bio bi to dobar put da se reše sve nesuglasice koje su do tad vladale našim životima. To bi baš bila zanimljiva misija- pretvarati moje roditelje u prave praktikante crkvene vere! Eto, taj prvi Božić u našem domu, koji smo slavili sa mojim mužem je pripreman oko dva meseca. Poznavajući mog oca, videla sam sarkazam u svemu što radi, i to pokušavala objasniti mom mužu, koji nije hteo da sluša, nadajući se da će baš on da preobrati toliko zagrižene ateiste. Dva meseca je moj tata ispitivao mog muža oko pravila i svega što uz to ide oko Božića. Kako se ruča, koji su običaji, kad šta ide, kojim redom i slično. Svaki dan, bez prestanka, neko pitanje oko toga. A dok moj muž odgovara na pitanja, ja vidim poluzatvorene kapke mog tate, kao i uvek kad se sprda sa nekim, pa neće u lice da mu kaže, već mimikom tela. Ali to mogu da prepoznaju samo oni koji ga jako dobro poznaju. Moj muž nije slušao kad sam mu pričala o tome. Dok Božićni dan nije došao, on je bio ubeđen da je sad, u potpunosti obrazovao mog oca i da je ovaj sad apsolutno i definitivno spreman da dođe za sto, spusti glavu, pomoli se, ili "iščita Oče naš", kako bi rekao moj bivši muž, sedne za sto, preobraćen. Postavljen sto, mama u čudu čeka da vidi šta će da se desi, tata neće da dođe iz sobe, moj muž čeka još samo njega, pa da počne sa molitvom. Kako njega nema, pa nema, a mama i ja nećemo da odemo po njega, odlazi moj muž i onda čujemo bujicu iz mog tate:"Ma jesi li ti normalan? JA da se krstim?! U životu se nisam prekrstio, šta je tebi? Kom da se molim? Za šta da se molim?! Nemam ja kome šta da se molim, ni kome da se krstim, ni u šta da verujem........." Izlazila je bujica iz njega, ne mareći za nikog oko sebe. Nit je on ručao, nit smo mi mogli. Moj muž je tako bio razočaran, da teško to mogu da objasnim. On je i pored svih mojih upozorenja, bio ubeđen da je moj tata stvarno zainteresovan za slavljenje Božića.
Da se vratim na priču o pripadnosti. Umesto da osetim to predivno zadovoljstvo verovanja, uhvatila sam sebe, u jednom momentu, da umesto što komuniciram sa Bogom po nekom ustaljenom šablonu, na koji sam navikla, počela sam da ga se bojim, pripisujući mu sve one strašne osobine koje sam pročitala u mojoj novoj literaturi. Iako sam bila ubeđena da onaj Bog kojeg ja poznajem od ranije, neko ko je pun bezuslovne ljubavi, u pravom smislu te reči, ne bilo kakvim interpretacijama ljudskog uma, počela sam da se pitam, nisam li ja, možda, spoznala samo tu jednu njegovu stranu, a ovu drugu je čuvao za tolike ljude koji ga štuju kroz crkvu? Ako je Bog sve, a jeste, da li pokazuje svoje lice svakome individualno, po zasluzi? Ako je tako, šta sam ja uradila da je do krštenja bio prema meni onako divan i bezuslovan, a posle toga toliko strog i rigorozan? Ma koliko se ja trudila da se oduprem od tih misli, trebalo mi je nekoliko godina da proširim svoju svest dovoljno i pripojim sebe tamo gde oduvek pripadam, a odakle nikad nisam ni otišla. I da verujem i živim i dišem ljubav svoju prema Bogu i njegovu prema svima.
I dalje slavim Božić. Zapravo, obeležavamo ga. Isusa nosim u srcu, duši, svesti svaki dan. Kako verujem da je masa istorijskih događaja iskrivljena u prepričavanju, namerno ili slučajno, teško da me neko može ubediti da se tačno zna Isusov dan rođenja, smrti ili bilo čega drugog, a da je to apsolutna istina. Uzmite u obzir da još uvek postoje ljudi koji su živeli na selima i nisu prijavljeni istog dana kad su se rađali, već i par godina kasnije, kad im se ni rođena majka nije mogla setiti datuma, kamoli sata rođenja. Tu spadaju generacije mojih roditelja, a nečijih baba i deda. Svejedno, ako nismo sigurni u tako blisku istoriju, kako možemo sa tolikom sigurnošću tvrditi da znamo davnašnju? Ne, odlučila sam da se ne povodim za istorijskim podacima, samo za osećajima koji mi govore da tu može biti istine i koliko. Vrlo sam zadovoljna putem koji me moja osećanja vode. Što se tiče Božića, za mene, Isus živi, oduvek i zauvek.
Naše, pravoslavne crkve, nije bilo u mom gradu tada. Nekoliko godina je stajao dveni krst zaboden u zemlju kao obeležje gde će se graditi budući pravoslavni hram, ali ga tada još nisu počeli graditi. Kad je moja želja da pripadam postala dovoljno velika, pravoslavna crkva je iznajmila neki prostor u blizini osnovne škole i koristila ga privremeno, dok se hram ne sagradi. Moja J. je imala četiri godine, kad sam odlučila da pristupim pravoslavlju. Da bih nju krstila, trebala sam i ja biti krštena. U to vreme, ljudi su se masovno krstili, potapajući se u zatvoreni bazen obližnje banje, ali za mene, sam čin krštenja je trebao biti mnogo intimniji trenutak, gde će sveštenik, prilikom tog obreda, izgovarati imena moje J. i mene, kao da nam se sam Bog sa nebesa obraća. Samo tad je za mene krštenje imalo smisla. Tako smo i uradile. Umesto masovnog krštenja, odabrale smo to malo, intimno. I to smo uradile tačno na četvrti rođendan moje J. koji je te godine padao u nedelju. Ne sećam se kako smo bile obučene, jer osoba koju sam zamolila da nas slika, nije skinula blendu sa fotoaparata, te nemamo ni jednu jedinu sliku sa tog događaja. Najžalije mi je što moja J. nema slike sa popodnevnog slavlja. Znam da nam je bilo jako lepo. A moja očekivanja u vezi sa pripadnosti, od samog početka pristupanja crkvenoj zajednici, doživela su lom i otpor. Nikad ranije nisam čitala Bibliju, nikad je nisam ni držala u rukama, te sam zamolila rođaku da mi je donese, da je "pročitam!" Kad se samo setim njenog izraza lica! "Biblija se ne može pročitati, Marija! Biblija se studira čitavog života, a i pred kraj istog, kad je otvoriš, može da ti pruži nova znanja koja nisi uspela da shvatiš do tad!" Znala sam da ima istine u tome što mi je rekla, ali sam zaista htela samo da vidim šta piše, a onda ću nekad, negde, potražiti i kupiti je.
Na moje zaprepašćenje, dok sam čitala sve te divne mudrosti koje postoje u njoj, celo moje biće je bivalo u stanju teškog otpora, zapravo više odbrane od svega napisanog! Priče u oba zaveta o ženama, ulogama žena u čitavoj postavci življenja, za mene je bila pogrešna. U redu je poštovati i treba da se poštuje žena, majka i sve što je žena, a za to vreme, ona ne sme ni da pomisli grešne misli i slično. Ako je i na silu uzmu, ona je prljava, okaljana i slično. Za vreme "onih dana" je isto tako prljava. Kako god, mora da se povinuje želji svog oca, muža, brata.. koga već ne. Dok zarad produžetka loze, recimo, dve ćerke opijaju oca i legaju sa njim! I to je opravdano, one su divne, jer mu produžavaju lozu!!!! Znam da me je zgrozilo sve ono što stoji, a nije napisano, sve što je napisano, ali izrečeno tako uvijeno, da se ne shvati baš šta je rečeno. Biblija, sa svim njenim uvijenim pričama, za mene je predstavljala knjigu koju je pisao čovek, muškarac, koji se toliko trudio da sakrije svoju mržnju prema ženama, i što je najgore, uspeo je u tome, jer je milioni i milioni žena grle kao najsvetiju stvar na svetu. Ja nisam mogla. Za mene, sem tog, prvobitnog otpora, Bog koji uslovljava svoju ljubav i mesto pod njegovim Nebom, ukoliko se ne pridržavamo onoga što je Zakon. Jednostavno, ceo koncept na kome je zasnovano učenje o nečemu što je, po meni, trebalo biti najlepše na svetu, odabrati religiju koja ti najviše prija, a smisao svake je trebao biti isti, i uživati u toj pripadnosti, kao Anđeo na paperjastom oblaku.
U crkvi sam bila malo, na prste mogu da prebrojim koliko puta, a najčešće je to bio neki povod. Ali sam dobijala literaturu direktno odande, ne bih li u tome pronašla nešto za sebe. I jesam, zaista. Mnoga sveštena bića su bila jasnovida, oni koje sam čitala ili gledala, zaista su bili izuzetne osobe, izgrađenog karaktera i posvećeni svom pozivu do beskraja. A kad bi i pričali o tom svom pozivu, bili bi mnogo blaži od onoga što sam čitala u Svetoj knjizi, tako da sam mogla da ih slušam, čitam i prisvajam neke od njihovih pogleda na život, svet. Ali mi se i tamo uloga žene nije dopadala. Bila sam toliko razočarana što, posle toliko biranja, toliko razmišljanja i želje za pripadnosti, ili nisam dobro odabrala ili vera u smislu crkvenog učenja, prosto nije za mene. Tad sam već bila venčana u crkvi i dugo godina bila ubeđena da ću navući neki greh ako ne na sebe, tad na svoje ćerke, ukoliko se usudim da ga pred tim strašnim Bogom, rastavim. Pogotovo ja, kao grešna žena. Jer svaka je žena grešna, prljava..
Kad sam se udala za drugog muža, prvi Božić je bio onaj neki, za koji sam još uvek očekivala da će sad, kad smo nas dve i moj muž, pripadnici crkve, uspeti da uz tu prenesenu snagu vere, da ubedimo moje roditelje da postanu vernici i onda ćemo svi živeti u nirvani verovanja zauvek. Valjda je prirodno kad krenem u nešto novo, mislim da, kad bi svi praktikovali to što i ja radim, bio bi to dobar put da se reše sve nesuglasice koje su do tad vladale našim životima. To bi baš bila zanimljiva misija- pretvarati moje roditelje u prave praktikante crkvene vere! Eto, taj prvi Božić u našem domu, koji smo slavili sa mojim mužem je pripreman oko dva meseca. Poznavajući mog oca, videla sam sarkazam u svemu što radi, i to pokušavala objasniti mom mužu, koji nije hteo da sluša, nadajući se da će baš on da preobrati toliko zagrižene ateiste. Dva meseca je moj tata ispitivao mog muža oko pravila i svega što uz to ide oko Božića. Kako se ruča, koji su običaji, kad šta ide, kojim redom i slično. Svaki dan, bez prestanka, neko pitanje oko toga. A dok moj muž odgovara na pitanja, ja vidim poluzatvorene kapke mog tate, kao i uvek kad se sprda sa nekim, pa neće u lice da mu kaže, već mimikom tela. Ali to mogu da prepoznaju samo oni koji ga jako dobro poznaju. Moj muž nije slušao kad sam mu pričala o tome. Dok Božićni dan nije došao, on je bio ubeđen da je sad, u potpunosti obrazovao mog oca i da je ovaj sad apsolutno i definitivno spreman da dođe za sto, spusti glavu, pomoli se, ili "iščita Oče naš", kako bi rekao moj bivši muž, sedne za sto, preobraćen. Postavljen sto, mama u čudu čeka da vidi šta će da se desi, tata neće da dođe iz sobe, moj muž čeka još samo njega, pa da počne sa molitvom. Kako njega nema, pa nema, a mama i ja nećemo da odemo po njega, odlazi moj muž i onda čujemo bujicu iz mog tate:"Ma jesi li ti normalan? JA da se krstim?! U životu se nisam prekrstio, šta je tebi? Kom da se molim? Za šta da se molim?! Nemam ja kome šta da se molim, ni kome da se krstim, ni u šta da verujem........." Izlazila je bujica iz njega, ne mareći za nikog oko sebe. Nit je on ručao, nit smo mi mogli. Moj muž je tako bio razočaran, da teško to mogu da objasnim. On je i pored svih mojih upozorenja, bio ubeđen da je moj tata stvarno zainteresovan za slavljenje Božića.
Da se vratim na priču o pripadnosti. Umesto da osetim to predivno zadovoljstvo verovanja, uhvatila sam sebe, u jednom momentu, da umesto što komuniciram sa Bogom po nekom ustaljenom šablonu, na koji sam navikla, počela sam da ga se bojim, pripisujući mu sve one strašne osobine koje sam pročitala u mojoj novoj literaturi. Iako sam bila ubeđena da onaj Bog kojeg ja poznajem od ranije, neko ko je pun bezuslovne ljubavi, u pravom smislu te reči, ne bilo kakvim interpretacijama ljudskog uma, počela sam da se pitam, nisam li ja, možda, spoznala samo tu jednu njegovu stranu, a ovu drugu je čuvao za tolike ljude koji ga štuju kroz crkvu? Ako je Bog sve, a jeste, da li pokazuje svoje lice svakome individualno, po zasluzi? Ako je tako, šta sam ja uradila da je do krštenja bio prema meni onako divan i bezuslovan, a posle toga toliko strog i rigorozan? Ma koliko se ja trudila da se oduprem od tih misli, trebalo mi je nekoliko godina da proširim svoju svest dovoljno i pripojim sebe tamo gde oduvek pripadam, a odakle nikad nisam ni otišla. I da verujem i živim i dišem ljubav svoju prema Bogu i njegovu prema svima.
I dalje slavim Božić. Zapravo, obeležavamo ga. Isusa nosim u srcu, duši, svesti svaki dan. Kako verujem da je masa istorijskih događaja iskrivljena u prepričavanju, namerno ili slučajno, teško da me neko može ubediti da se tačno zna Isusov dan rođenja, smrti ili bilo čega drugog, a da je to apsolutna istina. Uzmite u obzir da još uvek postoje ljudi koji su živeli na selima i nisu prijavljeni istog dana kad su se rađali, već i par godina kasnije, kad im se ni rođena majka nije mogla setiti datuma, kamoli sata rođenja. Tu spadaju generacije mojih roditelja, a nečijih baba i deda. Svejedno, ako nismo sigurni u tako blisku istoriju, kako možemo sa tolikom sigurnošću tvrditi da znamo davnašnju? Ne, odlučila sam da se ne povodim za istorijskim podacima, samo za osećajima koji mi govore da tu može biti istine i koliko. Vrlo sam zadovoljna putem koji me moja osećanja vode. Što se tiče Božića, za mene, Isus živi, oduvek i zauvek.
Comments
Post a Comment