Verena

   
Posle razvoda bilo je nekako lakše živeti s jedne strane, a mnogo drugačije s druge. Najzad slobodna da se ne borim oko svake sitnice koju sam smatrala normalnom, imala sam osećaj da imam krila. Donekle naučena da volim sebe, što je preduslov za ispunjen život, krojila sam dane onako kako sam mislila da treba. Zaposlila se, radila samo prepodnevnu smenu, dolazila kući, sređivala sve što je trebalo, vodila decu u šetnje po šumi, šetalištu, na kupanje, u društvo. Živele smo tako da nam svaki dan bude ispunjen. Nije bilo bez problema, naravno, ali trudili smo se.
  U to vreme, noću bih čitala po internetu stvari koje su me zanimale, ali i četovala sa ljudima iz celog sveta. Imala sam ekipicu za čet od nas četvoro, sa kojima sam znala celu noć pričati o pranju veša, bukvalno, tako da bi se cerekali do ranih jutarnjih sati. Tu sam upoznala neke drage ljude sa kojima se i dan danas čujem. Između svih se izdvojio jedan. Bio je mlađi od mene, i to znatno, što je za mene u startu bila prepreka, jer smo u svemu ostalom jednostavno tako kliknuli, da je to bilo prosto neverovatno. Ili ne, obzirom da sam ja do tada živela tako što sam vizualizovala tog svog nekog budućeg, živela sa njim svaki tren, dogovarala sa njim oko svega, delila sve još dok sam bila u braku. To me je, čini mi se, držalo živom u nekim situacijama. Prvo što mi je zapalo za oko je to što je bio toliko sličnih razmišljanja meni, a opet toliko različit. Ja, večiti tragaoc za nečim više i bolje od onoga što je, a on jedan od onih koji stoji čvrsto na zemlji. Ja u oblacima koje sam sama stvorila, koliko god sam to mogla da uradim od realnosti od koje nisam mogla da pobegnem, on i dalje čvrsto na zemlji. On mišljenja da bez alata nema ni zanata, da radom možeš sve. Ja vizualizovala neke stvari koje su čak i meni takvoj bile nezamislive, on i dalje čvrsto na zemlji. Ja bez religije, sa verom u Boga, on religiozan, sav u crkvi. Ja slobodna, on u stavovima. On je oblikovao ono što ja jesam, tiho, polako, nenametljivo. On je upotpunio svo ono neznanje o meni samoj. On me je naučio da budem ono što jesam, da volim to što jesam, da cenim to što jesam. On je bio prva osoba na svetu koja je bila apsolutno na mojoj strani, čak i kad grešim, pa polako u četiri oka obrazložio razloge za i protiv. On je jedan od retkih čije je mišljenje uvek bitno. Jedan od još ređih čije mišljenje je uvek dobrodošlo. On je zaista jedinstvena osoba na ovom svetu koja je toliko toga uradila za mene, a kojoj ja to nikad neću moći uzvratiti.
  On je neko ko je u istoj sekundi ukucao VOLIM TE, kad sam i ja njemu. On je neko ko je osetio to popodne da meni nije bilo dobro, te da sam primila inekciju. On je taj koji je sagledavao stvari iz drugog ugla i nije se bojao da mi ukaže na taj ugao. On je postao neko s kim je bilo lako živeti, ko je zaslužio mesto u mom životu s punim pravom i punog srca. On je onaj koga voliš jednom, uvek i zauvek bezuslovnom ljubavlju jer drugačije ne možeš. Nismo se videli, samo smo kuckali preko neta i pričali preko skajpa. I dok se naša priča zahuktavala, dok smo shvatali da su nam se duše prepoznale, a srca preplela,  ja sam i dalje tražila neke znakove kraj puta koji bi mi potvrdili da sam na pravom putu, da treba da se upustim u priču sa njim. Kad živiš u tom takozvanom sinhronizitetu, stvari se baš tako i dešavaju. Jednom, dok sam šetala sa tadašnjom drugaricom, stale smo u jednoj uličici, rešene da ovekovečimo momenat koji nam je obema značio. Nedaleko od nas se nalazila hrpa šljunka, a obe smo jako volele kamenčiće, te smo odlučile da nasumično uzmemo po jedan kamenčić svaka, kao neki zavet tom trenutku. Dok smo se grlile posle toga, u zanosu divnog raspoloženja, pogled mi je pao na zid koji je osvetlila ulična rasveta. Na njemu je velikim, ogromnim slovima, preko celog zida stajao ulični grafit: " ADRIA"! Nekome to ništa posebno ne znači, zar ne? A meni? Ceo svet! On je s mora, kroz naše svakodnevne prepiske me je zvao svojom vilom s Dunava, a ja njega iz jedne dalmatinske pesme, mojim čovikom s mora. Njegovo more je Jadradnsko, ili Adriatic, te je on moja Adria! I tako redom, nizale su se potvrde, znakovi koji su ukazivali da je on zaista onaj neko ko ostavlja dubok, neizbrisiv trag kad odluči nekom da se da, a meni se dao. Ceo. Nekoliko meseci nakon prve izjave ljubavi, on je došao na moj prag. Pre toga me je iskušavao bezbroj puta, kao samohranu majku, da se nađemo negde na pola puta, da ja dođem kod njega i slično. Ali, nikad nisam pristala na tako nešto. Iz razloga što to prvo ne bih uradila sebi, drugo ni svojoj deci, u situaciji gde se svaki dinar broji, nikad sebi ne bih oprostila da sam svoju decu uskratila za osnovne stvari, zarad mog ispunjenja želje, ma kako ta želja velika bila. Kasnije, ispostavilo se da su to bili njegovi testovi, da li samo pričam da sam takva majka ili je to priča kao kod drugih žena, koje bi na tim ispitima padale. I zbog mog nepokolebljivog stava, neizmerno me je cenio.
  Razumela sam njegovu potrebu da proveri moje reči. On je dobrostojeći samac, a već je bio u prilikama da ga žene hvataju na raznorazne fore, ne bi li se dobro udale. I ne samo što je dobrostojeći, već je i lep, visokointeligentan, intuitivan, zgodan, prijatelj, savetnik, sve što treba da bude. On je čovek, velikim slovima ispisan. Ja nikad nisam znala šta on poseduje, jer nisam slušala dok je nabrajao. Možda bi trebalo da mu se izvinim zbog toga, ali sam smatrala da je to njegovo i da nema veze sa mnom. Nije me interesovalo. Interesovao me je on, jer je sam po sebi, zaista pravo blago. Tako je on dolazio kod mene svaki put kad bi prilike dozvolile. U početku, iznajmljivao bi sobicu u kojoj je boravio, a kasnije je ostajao kod nas, kad su se upoznali devojke i on i zavoleli dovoljno, da je ta opcija došla u obzir. Sa njim je ljubav i preko interneta i uživo bila nešto o čemu ne postoje ni knjige ni romani. Prosto ono nešto neopisivo, što svaki, ali svaki tren življenja čini zaista vrednim. Da se računa. Sve je protkano tom uzvišenom ljubavlju koja zrači iz nas. Sve odluke se donose zajedno, koje su moguće, naravno. Sve ide u jednom pravcu. Mi smo priča koja nema početak i nema kraj, koja prosto postoji u svim dimenzijama vremena i prostora i obitava tamo negde, van ovozemaljskog. On je bio tu kad su se mnoge važne stvari desile u mom životu. Uvek, ali uvek je bio tu. Sem toga, rođen je sa tim nekim instiktivnim prepoznavanjem onoga što jeste, a što nije, te me je bezbroj puta upozorio na stvari koje sam ja, po inerciji, prihvatila onakvim kakve jesu, ne želeći da ih menjam. A bilo je potrebno. Čim bi video nekoga, rekao bi kakva je osoba i nikad nije pogrešio. Nikad. Upoznao je jednu moju drugaricu, za koju je rekao da je ljubomorna na mene, pa drugu za koju je rekao da mi to nije prijatelj, pa treću.... Za svaku je bio u pravu. Za sve koje je okarakterisao nije bilo greške. Za moju mamu je, recimo rekao da nije sreo ženu koja se više pretvara dok priča, a da veće zlo viri iz nje. I za polusestru isto, samo da je mudrija od mame. Mog tatu nije razumeo, jer je njemu bilo neshvatljivo da živimo pod istim krovom, u različitim stanovima, a da njega ne interesuje ništa što ima veze sa mnom, kao njegovu jedinu ćerku. Ni mamu nije razumeo, jer je svako njeno uvijanje da se predstavi kao dobra osoba smatrao ogavnim. Nije ih puno komentarisao, samo bi pogledom ili pokretom pokazao šta misli. A nekad ni to, prosto sam znala. Devojke je obožavao. Nikad neću zaboraviti njihovu prvu šetnju bez mene. Odveo ih je u veliki market sa sve kolicima za kupovinu, odveo do odelenja sa slatkišima i rekao da uzmu šta god požele. One su uzele svaka po čips i to je bilo to. Ponovio im je da uzmu sve što žele, ali su one ponovo uzele po jedan čips i krenule dalje. Zatim im je ponovio da smeju da uzmu SVE šta požele, međutim, one su ponovo uzele po jednu stvar za svaku i otišle dalje. Ja sam tad bila na poslu, a kad sam se vratila, zatekla sam ga kako plače. Tad je shvatio razmere razlike kvalitete života između onoga za šta je on mislio da je normalno i nas, koji preživljavamo. Tad smo se dogovorili da se deca ne kupuju, jer je to lako, kad nemam ja da im pružim i da shvatam da mu to nije bila namera, ali može tako da se protumači. Nikad više nije ništa uradio bez dogovora sa mnom.
   Sećam se jedne prilike kad mi je poslao novac koji nisam tražila, čisto da proveri da li radi prenos novca preko te opcije, jel te... Kako su mu ime i prezime isti kao i kod jednog poznatog pevača, a i potiču iz iste zemlje, službenica na šalteru me je počela zagledati kako je ukucavala podatke u računar. Na kraju, izvinjava mi se, pa me pita što meni poznata ličnost šalje novac? A ja se uozbiljila, pa joj sve tako lepo odgovorim kako ga ucenjujem! Ona se sva začudi, pa razrogači oči, ali nisam uspela da ostanem ozbiljna, pa sam joj objasnila o čemu se radi. Dugo posle se smeškala kad me sretne na ulici ili na radnom mestu.
  On, po prirodi skeptik, veruje u šta vidi, a ja slobodnog duha da istražujem neistraženo. I uvek bi se našli na našoj sredini, da upotpunimo jedno drugo u toj ljubavi koja nas je nosila. sećam se kad sam mu rekla da gledam u Tarot i da živim kraj reke gde često šetam kroz šumu, a on mi kasnije rekao da me je zamišljao kao vešticu koja živi u nekoj kolibi u šumi, ima kristalnu kuglu ispred sebe. Prosto, mi smo bili idealan spoj nespojivog. Tako se činilo. Tako je bilo. Uvek tu jedno za drugo, uvek u spoznaji da si sa nekim u koga imaš potpuno poverenje koje neće biti narušeno ni sa jedne strane. I dan danas imam papir na kome sam napisala tekst za ne daj Bože situacije. Na njemu stoji da u tom slučaju, treba pozvati njega, jer on jedini na svetu zna koje su moje želje šta da rade sa mnom, ako ja ne budem u stanju to uraditi, ni reći. Mogu reći da je baš to poverenje bila poveznica koja je našu ljubav tako čvrsto držala na mestu odakle je Sedmo Nebo bilo baš lep pejzaž negde u sredini Postojanja. Pored poverenja, postojalo je ogromno poštovanje svega što jesmo. Nismo se vređali, nismo imali potrebe za tim. Prosto smo se upotpunjavali i uživali u načinu na koji utičemo na kvalitet života jedno drugog. Deluje idealno, zar ne? I jeste, bilo je. Prost spoj dvoje koji jako dobro znaju šta hoće i kako do toga da dođu, a mnogo je lakše u dvoje.
  Uz njega sam naučila da budem žena u svakom pogledu. Uz njega sam bila sve ono što nisam ni znala da jesam, ali sam se potajno nadala da mogu da budem. Uz njega je život bio toliko lep, da sam često imala običaj da kažem kako bih volela sebe da vidim njegovim očima. On je bio taj koji bi sa šesnaestočasovnog puta došao kod mene, popio kafu, otišao u nabavku i kuvao za nas. On je bio taj kome ništa nije bilo teško uraditi za mene i moje ćerke. On je taj koji je imao rešenje za sve, ili skoro sve. On je onaj od poverenja kome možeš reći sve i znati da je na sigurnom. Sa njim sam zaista prvi put u životu osetila tu uljuljkanost kad si sa nekim apsolutno svoj i zaštićen i siguran i voljen. Sa njim je kvalitetno sedeti u tišini, gledati filmove, smišljati planove, smejati se, spavati i živeti. On je onaj za koga sam bila verena četiri godine, a da ne znam momenat kad je ta veridba počela. On je proslavio punoletstvo moje J. sa nama, on je prošao moje uspone i padove sa mnom, on je bio tu kad mi je tata umro, on je bio sa mojom decom dok sam ja sređivala sve oko sahrane. On je bio toliko divan i strpljiv da, pored mojih bubica trpi i bubice moje tri ćerke i mojih roditelja i okoline. A bilo je svašta u to vreme. On je bio taj koji bi ćutao o svojim problemima toliko dugo, jer su moji uvek veći i prioritetniji, a on će svoje sam... Postojala je samo jedna začkoljica. Oboje smo isključivi i to jeste dobro, kad su lepe stvari u pitanju, ali život je spoj svega i svačega.
   Bilo je neminovno da neko takav upliva u moj život, da iskusim ono o čemu mnogi sanjaju, a neki se ni ne usude. Bilo je neminovno da ta priča potraje dovoljno da joj zapamtim miris i ukus, boju i teksturu, sastav i komponente. Bilo je neminovno da živim bezuslovnu ljubav u pravom smislu te reči. Ljubav koja teče i prosto te prožme bez zahteva i prohteva jer sve što joj je potrebno ste vas dvoje. Isto tako, bilo je neminovno da se raziđemo. Jedino čega sam se bojala kad sam videla tu neminovnost je da će njegova isključivost dovesti do toga da se više nikad ne čujemo. Ispostavilo se da nije toliko isključiv. I danas smo u kontaktu. Da li zbog sećanja na ono što smo imali ili na toliko poštovanje i poverenje koje još uvek gajimo jedno prema drugome, ne znam. Znam samo da je on onaj deo mene koji nikad ne umire. Onaj deo koji teži idealu kako ljubavi, tako i života. On je onaj koga voliš jednom, uvek i zauvek jer je drugačije nemoguće.