Nekako život odvede našu svakodnevicu tamo gde po inerciji zaboraviš ono što bilo. Zapravo samo potisneš, jer smatraš da neke preživljene stvari treba da ostanu tamo gde jesu- u prošlosti. Ali u zadnje vreme se dešava da se istorija uveliko ponavlja, pa prosto evocira uspomene koje, nisam ni znala, još uvek tako živo tinjaju u meni.
Znam da sam bar delom srpkinja, rođena u Srbiji, odrasla u njoj, i dalje živim u njoj. Od malena živela tako da ne pitam ko je ko po nacionalnosti, zato što je u mom rodnom mestu bilo mnogo istih, te smo svi bili složni, bar koliko se sećam, a sećam se. Priča o tome ko je ko po tom osnovu, nije bilo, jer nije ni bilo potrebe za tim. A onda dođu te devedesete, gde je odjednom baš to bitno. Pa saznaš da u ulici koju si mislio da poznaješ, živi više svih drugih, osim srba. Pa shvatiš da su ti najbolji drugovi neke mešavine ko zna kojih nacija, prijatelji, veliki deo ljudi koje poznaješ. Pa vidiš grozotu samostalnog prisilnog opredeljenja za neku od strana, pretpostavljam ponukane stavovima iz domova. U mom domu se pričalo o strahotama rata, samog po sebi. Istina je da je moj otac mrzeo nemce, ali i da nije voleo hrvate. Ali nije o tome pričao. Samo se zgrožavao nad kolonama ljudi proteranih iz svojih domova, okovanih strahom i beznađem. U mojoj kući se pričalo o tome koliko je zla nanešeno tim ljudima, koliko je sve što se dešavalo tih godina velika glupost, tragedija i besmisao. Iz moje kuće se pomagalo tim ljudima, kad su došli u naš komšiluk.
Meni je bilo teško da gledam bilo šta što je imalo veze sa ratom. Živela sam preblizu da ne vidim. Ali sam slušala bombe koje su padale na Vukovar i okolinu i svaku noć oplakala izgubljene živote. Sve bake, dede, majke, očeve, sinove i kćeri, ujake, ujne, stričeve, strine, komšije, kumove, prijatelje, kućne ljubimce i anonimne živote. Svaka bomba za mene znači smrt. Smrt kako života, tako i ljudskosti u nama. Ko može da se raduje ubistvu nečijeg nekoga? Ko može da u tom užasu traži bilo šta dobro? Ko može da uživa sklapajući delove nečijih tela rasutih po dojučerašnjem životu? Sva tuga koju sam osetila u to vreme vodila je samo jednom- obećanju da ću svoju decu, ako ih ikad budem imala vaspitati drugačije. A u slučaju rata, po bilo kom osnovu, odvesti daleko odatle, jer nema tog tuđeg ideala koji je vredan ičijeg života!
Između ostalog, ja sam taj rat devedesetih doživela kao lični atak na sve nas. Nisam dala sebi za pravo da sanjam o bilo čemu, sem o miru za sve nas, jer ko sam ja da sanjam, dok drugi vode bitke za sopstvene živote? Kakvi snovi su bitni u tim trenucima, sem tog sveopšteg mira?
Prošle su godine, ja dobih decu, danas četvoro njih. Poučena prošlim vremenima, učila sam ih da se čovek po karakteru poznaje, ne po poreklu, naciji, pripadnosti. I one danas tako razmišljaju. Toliko ulaganja u njih da gledaju srcem i glavom pri upoznavanju sa novim ljudima, toliko truda uloženog u to da ne gledaju ko pod čijom zastavom stoji. Pune dvadeset i dve godine, plus sedamnaest, plus četrnaest, a sin je još mali. Malo li je? Malo li je za tračak nade da je bar većina onih koji su rat preživeli učinili slično? A danas? Ponovo se huška, ponovo se vodi debata o tome trebamo li ratovati? I svo ovo vreme dok ja svoju decu učim onom što smatram ispravnim vrednostima, čitam komentare mržnje dosta pojedinaca između naših naroda po društvenim mrežama. Čitam komentare onih koji su se rodili posle rata, kad i moja deca, koji tu mržnju mogu da nose kao preneseno učenje svojih predaka. Tužno li je... Tužno je što smo došli u situaciju da se istorija ponavlja tako brzo. Tužno što i dalje ima onih koji bi da se bore za tuđe ideale. Tužno je i što su ih prisvojili kao svoje. Tužno je i što ima nas koji smo ubeđeni da mir možemo doneti jedino ujedinjeni u toj želji i udruženi u akciji ili neakciji kad od nas zatraže da se okujemo oružjem. Tužno i što sam svoju decu odgajala srcem, ne razumom koji je govorio da će mnogo vode rekom proteći pre nego to bude zaživelo....
Najtužnije mi je što sam, jureći da obezbedim golo preživljavanje za svoju decu, ostala zatečena brzinom kojom se ponovo priča o ratu. Nisam uspela da pripremim ništa za eventualni odlazak od rata, da ih zaštitim od svega toga. Pitam se, zar naša deca nemaju pravo da žive slobodni od makar dela onoga što smo mi proživeli? Da li je moguće da je sav naš trud otišao u pravcu bumeranga? I dokle žrtvama rata nećemo dati da počivaju u miru, dižući naše nametnute ideale za ono što njih više nije briga?
Koliko još vremena treba da prođe pre nego mir zavlada svetom? Koliko još ratova je potrebno, pre nego kažemo da je dosta? Da nas se tiče svih? I rat u Iranu, Iraku, Siriji, Gruziji, Afganistanu, Japanu... bilo gde na svetu, jer svaki rat je samo nečija igračka koja se u nekom trenutku prebaci na našu vodenicu! Dokle ćemo ćutati i čekati da ta igračka dođe kod nas? Dokle ćemo strepeti za živote nas i ljudi oko nas? Da, to ste i vi koji pričate priče mržnje prema bilo kome! Bomba ne pita jeste vi za njih ili nas? Volite li crni ili beli hleb? Veličate li njihove ideale ili želite mir svima? Šta je potrebno da jednom da svi zajedno stanemo i kažemo DOSTA JE, sem dobre volje svih nas? I kad ćemo ustati i pokazati tu našu dobru volju za dobrobit svih?!?!
Čovek čoveku da bude brat, a ostavimo zveri da zveruju međ sobom.....
Znam da sam bar delom srpkinja, rođena u Srbiji, odrasla u njoj, i dalje živim u njoj. Od malena živela tako da ne pitam ko je ko po nacionalnosti, zato što je u mom rodnom mestu bilo mnogo istih, te smo svi bili složni, bar koliko se sećam, a sećam se. Priča o tome ko je ko po tom osnovu, nije bilo, jer nije ni bilo potrebe za tim. A onda dođu te devedesete, gde je odjednom baš to bitno. Pa saznaš da u ulici koju si mislio da poznaješ, živi više svih drugih, osim srba. Pa shvatiš da su ti najbolji drugovi neke mešavine ko zna kojih nacija, prijatelji, veliki deo ljudi koje poznaješ. Pa vidiš grozotu samostalnog prisilnog opredeljenja za neku od strana, pretpostavljam ponukane stavovima iz domova. U mom domu se pričalo o strahotama rata, samog po sebi. Istina je da je moj otac mrzeo nemce, ali i da nije voleo hrvate. Ali nije o tome pričao. Samo se zgrožavao nad kolonama ljudi proteranih iz svojih domova, okovanih strahom i beznađem. U mojoj kući se pričalo o tome koliko je zla nanešeno tim ljudima, koliko je sve što se dešavalo tih godina velika glupost, tragedija i besmisao. Iz moje kuće se pomagalo tim ljudima, kad su došli u naš komšiluk.
Meni je bilo teško da gledam bilo šta što je imalo veze sa ratom. Živela sam preblizu da ne vidim. Ali sam slušala bombe koje su padale na Vukovar i okolinu i svaku noć oplakala izgubljene živote. Sve bake, dede, majke, očeve, sinove i kćeri, ujake, ujne, stričeve, strine, komšije, kumove, prijatelje, kućne ljubimce i anonimne živote. Svaka bomba za mene znači smrt. Smrt kako života, tako i ljudskosti u nama. Ko može da se raduje ubistvu nečijeg nekoga? Ko može da u tom užasu traži bilo šta dobro? Ko može da uživa sklapajući delove nečijih tela rasutih po dojučerašnjem životu? Sva tuga koju sam osetila u to vreme vodila je samo jednom- obećanju da ću svoju decu, ako ih ikad budem imala vaspitati drugačije. A u slučaju rata, po bilo kom osnovu, odvesti daleko odatle, jer nema tog tuđeg ideala koji je vredan ičijeg života!
Između ostalog, ja sam taj rat devedesetih doživela kao lični atak na sve nas. Nisam dala sebi za pravo da sanjam o bilo čemu, sem o miru za sve nas, jer ko sam ja da sanjam, dok drugi vode bitke za sopstvene živote? Kakvi snovi su bitni u tim trenucima, sem tog sveopšteg mira?
Prošle su godine, ja dobih decu, danas četvoro njih. Poučena prošlim vremenima, učila sam ih da se čovek po karakteru poznaje, ne po poreklu, naciji, pripadnosti. I one danas tako razmišljaju. Toliko ulaganja u njih da gledaju srcem i glavom pri upoznavanju sa novim ljudima, toliko truda uloženog u to da ne gledaju ko pod čijom zastavom stoji. Pune dvadeset i dve godine, plus sedamnaest, plus četrnaest, a sin je još mali. Malo li je? Malo li je za tračak nade da je bar većina onih koji su rat preživeli učinili slično? A danas? Ponovo se huška, ponovo se vodi debata o tome trebamo li ratovati? I svo ovo vreme dok ja svoju decu učim onom što smatram ispravnim vrednostima, čitam komentare mržnje dosta pojedinaca između naših naroda po društvenim mrežama. Čitam komentare onih koji su se rodili posle rata, kad i moja deca, koji tu mržnju mogu da nose kao preneseno učenje svojih predaka. Tužno li je... Tužno je što smo došli u situaciju da se istorija ponavlja tako brzo. Tužno što i dalje ima onih koji bi da se bore za tuđe ideale. Tužno je i što su ih prisvojili kao svoje. Tužno je i što ima nas koji smo ubeđeni da mir možemo doneti jedino ujedinjeni u toj želji i udruženi u akciji ili neakciji kad od nas zatraže da se okujemo oružjem. Tužno i što sam svoju decu odgajala srcem, ne razumom koji je govorio da će mnogo vode rekom proteći pre nego to bude zaživelo....
Najtužnije mi je što sam, jureći da obezbedim golo preživljavanje za svoju decu, ostala zatečena brzinom kojom se ponovo priča o ratu. Nisam uspela da pripremim ništa za eventualni odlazak od rata, da ih zaštitim od svega toga. Pitam se, zar naša deca nemaju pravo da žive slobodni od makar dela onoga što smo mi proživeli? Da li je moguće da je sav naš trud otišao u pravcu bumeranga? I dokle žrtvama rata nećemo dati da počivaju u miru, dižući naše nametnute ideale za ono što njih više nije briga?
Koliko još vremena treba da prođe pre nego mir zavlada svetom? Koliko još ratova je potrebno, pre nego kažemo da je dosta? Da nas se tiče svih? I rat u Iranu, Iraku, Siriji, Gruziji, Afganistanu, Japanu... bilo gde na svetu, jer svaki rat je samo nečija igračka koja se u nekom trenutku prebaci na našu vodenicu! Dokle ćemo ćutati i čekati da ta igračka dođe kod nas? Dokle ćemo strepeti za živote nas i ljudi oko nas? Da, to ste i vi koji pričate priče mržnje prema bilo kome! Bomba ne pita jeste vi za njih ili nas? Volite li crni ili beli hleb? Veličate li njihove ideale ili želite mir svima? Šta je potrebno da jednom da svi zajedno stanemo i kažemo DOSTA JE, sem dobre volje svih nas? I kad ćemo ustati i pokazati tu našu dobru volju za dobrobit svih?!?!
Čovek čoveku da bude brat, a ostavimo zveri da zveruju međ sobom.....
Comments
Post a Comment