Razvod

   Brak je, za mene, trebala biti zajednica u kojoj dvoje ljudi žive usmereni ka istom cilju, sa sličnim razmišljanjem, gde dopunjuju jedno drugo, puno tolerancije, komunikacije i ljubavi. U mom braku, ljubav se izgubila negde na putu ka nigde. Nismo imali zajedničke ciljeve. Zapravo, ništa zajedničko, sem dece. A opet, možda i jesmo, ali u nedostatku komunikacije, ja nisam znala šta je njegov cilj. Pretpostavljam da nije ni on. U svakom slučaju, znam da mi je smetalo mnogo toga. Smetalo mi je što nema volju da nađe načina da pružimo deci više. Smetalo mi je što moram da ga opominjem da pogleda decu, da obrati pažnju na njih, da im se posveti bar na kratko. Smetalo mi je što, pored troje dece, moram da pratim i šta on radi i usmeravam ga ka nekom ispunjenijem mestu. Smetalo mi je što nema inicijativu za ništa. Što ja moram da organizujem i šetnje i sve ostale aktivnosti. Smetalo mi je što se ne seti da, kad ide u posetu bilo kome od rodbine, ne stavi decu u auto, da idu sa njim. Smetalo mi je ..... Nisam više videla ni jedan razlog zašto bi mi ostali zajedno, kad nisam mogla da nađem ni jednu jedinu oblast za koju bih se mogla uhvatiti i reći da on svesno i voljno učestvuje u njoj. Sve probleme koje su deca imala, ja sam rešavala, dok je on ležao i gledao tv. Ja sam išla po bolnicama, lekarima i gde god je trebalo, zato što je on sve, ali baš sve prepustio meni. Kad bih ga pitala oko najmanje sitnice, da on odlluči o nečemu, recimo šta da skuvam taj dan, dobila bih odgovor da se on ne meša u kuhinju! Da, dok ne sedne da jede ono u šta se ne meša. Mnogo smo se .... čak bih i volela reći da smo se svađali, ali nismo. Mnogo vremena smo provodili u mojim monolozima, u nameri da ga pokrenem na bilo koju stranu. Svako malo, kad deca zaspu, dobro bih proverila da li su učvrstile san, a onda bi nas dvoje seli da probam da doprem do njega, da mu dočaram da život nije napraviti decu i pustiti ih da rastu bez ikakvog učestvovanja. A i kad učestvuje, mene boli to što znam da sam opet ja inicirala tu aktivnost. Jednom se desilo da je odveo decu na igralište. Meni telefon nije prestajao da zvoni. Svi su mislili da sam opet zaglavila u bolnicu! Toliko je čudno bilo videti njega samog sa devojkama! Kada je moja V. imala problema, njega nije bilo nigde. O tome ću pisati u narednoj priči. Prosto je sve prepustio meni. I bez obzira na to koliko neko maltretirao naše dete, njemu je bilo glupo da se meša, "da se ne zamera ljudima, deca će to rešiti sama!" To su njegove reči. U redu je, ako su sitne svađe u pitanju. Ni ja se ne mešam u to, ali moja V. nije imala problem sa tim. Njen problem je trajao mnogo duže i nije bio samo jedan. I to sam rešila sama. Kad je moja S. bila u predškolskom, primetila sam da sa njom trebam drugačije od druge dece. Niko to nije čuo, iako sam godinama govorila da je drugačija, da ne može da razume, da njoj treba poseban tretman. Usled nedovoljno stručnih lica u našem mestu, nismo znali o čemu se radi, stoga je njeno stanje prihvaćeno kao još jedna od mojih gluposti u nizu. I niko nije obratio pažnju na moju S, onako kako smo trebali, uključujući i mene, jer nisam znala kako. Jako je teško znati, prepoznati problem kod deteta, bez obzira što nije bio dijagnostifikovan, ali ko obrati pažnju, vidi da je nešto drugačije. I kad ukažeš na to nekome ko je i sam trebao da primeti, a on te ignoriše, jer... ne znam zašto. Prosto, nakupilo se tu svega i svačega i koliko god se ja trudila da naš život nazovem brakom, istina je bila da sam ja bila u braku sa samom sobom, a on je bio neko ko radi, dođe sa terena, izmudruje svaki put zašto nije doneo novaca koliko je trebao, provede  u odmaranju tih nekoliko dana kući i vrati se na teren. Prosto, bila sam apsolutno usamljena u životu, odlukama, bilo kom segmentu koji treba da bude zastupljen u takvom odnosu. Iako je to trajalo skoro sedam godina, još uvek sam tražila način da pronađem još to nešto, što bih mogla da probam, pre konačne odluke da se razvedem, iako sam to žarko želela. Ali, jednog dana, kad to već bude prošlost, želim da se okrenem i kažem samoj sebi da sam uradila sve što sam mogla da taj privid života ostane bar to. Zato sam čekala i čekala i čekala.. ono nešto što će biti zadnja kap u odavno prepunom buretu.
 Jednom, moj muž je trebao doći kući sa terena, a mene je obuzeo tako neki osećaj teskobe. Kao da samu sebe teram na vešala, za koja znam da me neće ubiti, ali će me dobro izmrcvariti, pre nego što uspem vrhovima prstiju da dohvatim šta god to bilo ispod njih. Do tada sam toliko puta pokušavala pričati sa njim o nama, deci, životu, tražiti način da nađemo bilo kakav cilj, sem odgajiti decu do osamnaeste, i pustiti ih da idu u beli svet, bez ikakvog daljeg uplitanja u njihov život. Po sistemu, ako budemo mogli, pomoći ćemo im, ako ne- ni prve ni zadnje koje su ostale sa srednjim školama i živele živote svojih predaka. Svaki naš razgovor se svodio na to da ja hoću, a kod njega nema načina da bilo šta uradimo. Za njega, život je težak, nije bajka i sve što nam je potrebno za puko preživljavanje je ono što mora da se dobro zapne i zaradi. Nikad nisam mogla razumeti tu lenjost za kreativno pronalaženje ideja za bolje sutra. Na to sve, kad dodam istu takvu lenjost da se svaki dan učini malo lepšim ili bar drugačijim od prethodnog, jasno je da sam iscrpila i volju da slušam ponovo njegove žalopojne poglede na život. I uvek mi je interesantno kako je u svakoj priči on uvek u pravu, a svi drugi su svakakvi. Dok ti drugi drže svoje porodice koliko toliko u normali, a on je svoju izgubio i pre nego je shvatio da je ima. Iako je takva situacija trajala oduvek, čini mi se, samo je ja iz razloga što sam gledala na drugu stranu, nisam videla, još uvek sam čekala "znak sa neba" da me natera da kažem da je dosta. Ili sam se predugo nadala filmskom raspletu gde će se on promeniti dovoljno da nam život postane makar korektan, ako ništa drugo.
     Tog dana, moja V. je bila pre podne kući, jer je u školu išla u popodnevnu smenu. Ja već umorna od svega, trudila sam se da deca što manje osete napetost koja se dešavala između mog muža i mene. Sedela sam na dvosedu, dok se moja V. igrala u mom krilu od osam sati ujutru do podne. Bukvalno, pauzu je napravila da jede i ode do toaleta. Međutim, sve to vreme dok se igrala "sa mnom", gledala je u pravcu njenog tate i čekala momenat kad će on odvratiti pogled od igrice na računaru i posvetiti joj delić vremena i pažnje. I dok se igrala tako, stalno je dozivala: "Tata! Tata! Tajo, pogledaj...!" U svakoj sličnoj situaciji pre toga, ukoliko bi on ostao gluv na dečije pozive, ja bih odreagovala, te ga glasno ili ljuto dozvala da ih pogleda. Tad sam se grizla za usnu, što je prosto nezamislivo za mene. Kako se bližio čas kad će moja V. krenuti u školu, tako sam imala već spreman govor kojim ću ga izrešetati pre nego se druge dve devojke ne vrate kući. I kreće moja V. u školu, ja je pratim, on i dalje igra igrice, samo ju je pozdravio kao stranca. Gledam je kako odlazi povijenih ramena od razočarenja svih tih četiri sata koliko nije uspela da dobije ono što je tražila. Mislim da je to jedini put u njenom životu, do puberteta da je tako otvoreno tražila bilo šta. Bila je ekstremno introvertnog karaktera kome smo imale pristup samo moja J. i ja. Osetila sam suze u očima, što je značilo da me je bes preplavio, zato sam udahula da se smirim i da sabrana pričam sa njim. Dok sam bila u pripremama, moja V. je uletela u kuću tako teško dišući, da sam mislila da će da se onesvesti! Odmah sam je sela u krilo, skinula joj torbu, počela da je umirujem i da joj govorim šta da radi. Za to vreme je on, skočio od računara, sav unezveren počeo da skače okolo, u panici, tražeći od nje odgovore. Kako očekivati od nekoga ko ne može da diše,  da priča? Tad sam mu rekla šta se dešavalo van njegove moći opažanja celo to prepodne. Kad je čuo, ljut me upitao zašto ga nisam zvala, kad sam videla da ne reaguje?!?! E pa, mili moj, što sam te zvala- zvala sam te! Dosta je! Tad sam sela sama sa sobom i povela onaj najgori razgovor koji možete da vodite ispred ogledala. Koliko god se trudila da sopstveni život pripišem tamo nekoj sudbini, ispaštanju za neke grehe mojih predaka, za nešto što sam eventualno sama uradila, a nisam ni znala da jesam, nije mi uspevalo. Nisam uspela da se ubedim da bilo čim zaslužujem ovako nešto. Kad kažem ja, mislim na decu i mene. Mi smo neodvojiva celina. A one? Odrastaju, uskoro će biti u dobu kad ih trebamo naučiti kako da se izbore za svoje mesto na svetu, kako da spoznaju sebe, budu vođene unutrašnjim glasom koji će ih odvesti do ostvarenja njihovih potencijala. Kako sam mogla očekivati bilo kakvu podršku od čoveka s kojim živim, na tom polju, kad mu je smetalo što ih puštam na ulicu ispred kuće da se igraju sa društvom? Koji ih ignoriše satima, a čak ni ne primeti to? U šetnje sa drugarima iz razreda? U svemu je video nešto loše. I uvek ono preteće:" Samo ti njih puštaj, pa ćeš videti šta će biti kad porastu!" Kao da gajimo prostitutke, u javnoj kući i sve što uradim ja, njihova majka, Madam Rođena Za Prostituisanje, vodi ka tome da moja deca slede isti taj primer. Oooooo, kao da je životna misija podmiriti međunožje! I on, čovek koji nije hteo da spava u istom krevetu sa mnom i nekom od njih tri, da neko ne bi pomislio da je pedofil!!! Kakvo je to razmišljanje oca dve ćerke i očuha jedne? I ko? Ko? Ko to, sem nas, boravi u našoj spavaćoj sobi? Što sam više razmišljala o tome, više sam uviđala apsolutnu različitost između nas dvoje i sve te njegove strahove vezane za svaki segment života u kome se nalazio. Isto tako, bila sam svesna da je pubertet doba koje je inače teško danas, samo po sebi, i zaista nisam želela da spojim to dvoje u jedno. Njegove iracionalne strahove i život moje dece i mene. Kao ni njegov nedostatak ambicije za bilo šta da nam bude bolje. U svakom slučaju, pitala sam samu sebe jedno pitanje:" Marija, imaš trideset i četiri godine, živećeš bar još toliko. Želiš li da ih provedeš kao ovo vreme koje si provela u braku, do sada, sa tendencijom da bude još gore?" Odgovor je bio toliko glasan, da sam momentalno počela da ga izgovaram mom mužu. Ništa izokola, ništa dvosmisleno, ništa nejasno. Međutim, kad god bih ja spomenula razvod, on bi se spakovao i otišao da spava! Bukvalno! U bilo koje doba dana ili noći, samo bi bez ijedne jedine reči otišao da spava! Ostala sam potpuno paralisana činjenicom da ne mogu da komuniciram sa njim ni oko toga. Kako se komunicira sa takvim čovekom? Taj put je otišao na teren tako, dok sam pokušavala da uradim bilo šta da me čuje u vezi razvoda. Kako nije, ili se pravio da nije, dok sledeći put nije došao, ja sam obišla sve pravne službe, socijalne službe, ustanove koje su mi bile potrebne da dobijem uvid u prava razvedenih roditelja i da odagnam strah, ukoliko bi mu ikad palo na pamet da mi preti oduzimanjem dece ili bilo čim sličnim. Tamo sam saznala sve, za potrebnu dokumentaciju i ono što me je zabrinjavalo, pošto sam bila nezaposlena, kakva su moja prava. Decu sam počela pripremati na razvod. Nekako mislim da su uvek bile upućene u to da i ta opcija postoji, ukoliko nas život odvede na dve strane. I odmah sam bila jasna i govorila da je to neopoziv postupak, da ne traže od mene da se pomirim sa njim, pa da živimo malo rastavljeni, malo ne, jer to nema smisla.
  Pre nego što je moj muž poslednji put došao kući sa terena, ja sam mu spakovala stvari u kofere, pripremila svu dokumentaciju potrebnu za razvod, dogovorila sa pravnom službom da će nam otkucati molbu o sporazumnom razvodu... On je, na putu do kuće, tog dvadeset osmog osmog, svratio da razmeni pedeset eura koje je doneo kao platu, kupio sebi cigarete i uplatio dopunu za mobilni, te ušao u kuću sa tri hiljade i sedamsto dinara. Za mene, odlična platforma za razgovor o tome koliko su prioriteti u njegovoj glavi pomereni. I tome da ja, koja zaista imam dobru moć zapažanja kad su ljudi bliski meni u pitanju, nisam primetila da ih uopšte ima. Tad sam skuvala kafu, kao i svaki put kad dođe. Deci sam rekla da onog momenta kad im kaže da ga puste da na miru popiju kafu, ne budu u prostoriji sa nama, kao do tad, već da odu u svoju sobu. Sve je to obavljeno tako. Isto sam im rekla da ne izlaze dok ih ne zovnem, sem ako baš trebaju ili žele izaći napolje, sa društvom. U svakom slučaju, nas dvoje moramo biti sami. Stavio je svih tri hiljade i sedamstotina dinara na sto ispred nas, po ko zna koji put se pravdajući da nije legla cela plata i da ne zna kada će. A onda sam mu rekla da sve razumem kao i toliko puta do sad, ali ovaj put on mora da razume mene. Tri dana je do početka školske godine, a deca nisu opremljena. Velikodušno sam mu vratila sve do zadnjeg dinara nazad i zamolila ga da on sa tim novcem opremi decu. Isto sam mu objasnila da su neke jeftinije farmerke oko hiljadu dinara, isto toliko koštaju i patike, knjige smo kupili, trebaju im sveske, komplet pribor i nove torbe. A jakne i ostali luksuz nekom drugom prilikom. Ostao je zatečen, počeo da zamuckuje, ispituje kako da on to uradi. A ne znam, ne znam ni kako sam ja svih tih godina, večito preklapala i sklapala i radila nemoguće samo da one imaju. I zaista sam bila umorna od svega. Naravno, on se nije snašao, te sam mu rekla da je prošli put izbegavao temu razvoda, ali ovaj put nećemo ustati od stola dok ne raščistimo stvari do kraja. Stoga je razgovor tekao u smeru da ja tražim od njega ono što on ne može da da, ali on ima planove da ide u inostranstvo da radi ( sedam godina kasnije, još uvek ima isti plan! ), pa će novac rešiti sve. Ja nikad nisam razumela priču oko novca. Lakše je kad ga imaš više, to je svima jasno. Ali nije lepo da ga imaš sa osobom koja ne primećuje sopstvenu decu, o ženi neću ni da pričam. Koliki novac je potreban da se ne gleda u taj realni problem? Koliko košta zadovoljstvo u životu? Koliko košta suza? Usamljenost u braku? Nemanje partnera? Nemanje oca? Nemanje nekoga s kim možeš da podeliš bilo šta? Postoji li dovoljno velika plata da zanemarimo život uopšte? Koliko košta spoznaja da si digao decu sa nekim sa kim ne možeš da razgovaraš na temu:"Sećaš li se kad je neka od njih uradila to i to..." kad on nije učestvovao u ničemu. Od deset sati ujutru do jedan iza ponoći smo češljali sve teme koje su mi pale na pamet u vezi našeg života. Tek tad, kad sam ih izgovarala jednu za drugom, shvatila sam da su nepresušni izvor promašaja koji se ne mogu nadoknaditi ničim. I da su se baš nakupili. U jedan iza ponoći, pošto nije imao rešenje ni za jednu opciju, pitao je glavno pitanje:"A šta ću sada ja?" E, to je bilo jedino što ga je interesovalo, zapravo. Iako je trebalo toliko sati, ni jednom nije pitao šta će deca, kako ja to mislim, ako se razvodimo, a ja nisam zaposlena, od čega ćemo živeti, ni slično. Samo to- šta će sada on. Zahvalila sam samoj sebi što završavam tu priču u našem životu.
  Ne, nisam ga izbacila iz kuće. Rekla sam mu da može da ostane dok ne ode na teren, a kad se bude vratio sledeći put, mora ići negde drugde. Danima je pokušavao da eskivira odlazak do pravne službe da nam otkucaju sporazumni razvod. Ali, kad bi otišli tamo, niko nije radio. Zaključana vrata bez ikakvog obaveštenja, te smo danima obigravali oko njih, dok nismo dobili obaveštenje da su na godišnjem do daljnjeg! Uh, šta sad? Dođem kući, pošaljem poruku svim ženama za koje znam da su se razvele, da li imaju kopiju molbe.. Tad sam imala profil na facebook-u na kome su bili isključivo ljudi koje privatno poznajem. Neke su imale, ali nisu znale gde im je, druge nisu znale gde im je, neke nisu ni odgovorile.. Ali, odgovorila mi je rođaka kojoj opet zahvaljujem ovom prilikom. Našla je na internetu primer i prosledila mi. Naš je štampač bio pokvaren, stoga sam ja prepravila molbu, drugarica mi odštampala i sve je bilo spremno. Otišli smo do suda, zakazali za isti dan ročište. Kad su nam rekli šta nam treba od papira, moj se uskoro bivši muž zadovoljno smeškao misleći da će potraga za tim dodatno da uspori proces, ali ja sam bila spremna. Sve sam prihvatila oko dece. Moje su, starateljsko i roditeljsko pravo imam ja, pošto on nije ni pitao za to. Napisala sam da će deca viđati svog oca u skladu sa našim dogovorom, a njemu sam ostavila prazan prostor da napiše deo o alimentaciji. Ne zato što sam bila kučka, već zato što nisam znala ni ime firme u kojoj radi, ni kolika mu je tačno plata, ni apsolutno ništa vezano za to. Naime, podatak o firmi sam saznala od sutkinje, koja isto tako nije uspela od njega da izvuče istinu o visini plate! Toliko je vrdao oko odgovora, da je to bilo strašno slušati. Na kraju, kad nije odgovorio, sutkinja mu je rekla:"Gospodine, za dvadeset i pet godina, koliko se bavim ovim poslom, vi ste jedini čovek koji ima stalno zaposlenje, a ne zna kolika mu je plata!" Samo se nasmešio, kao da mu je neprijatno, ali nije. Znam da je bio više nego zadovoljan. Pošto ta činjenica nije utvrđena, sutkinja je odredila visinu alimentacije u okviru zakonske regulative, petnaest posto po detetu. Inače, sutkinji sam objasnila situaciju na brzinu, pre samog početka procesa sporazumnog razvoda. On je bio tu trenutno i svakog momenta su ga mogli zvati da se vrati na teren, stoga bi bilo dobro da se postupak završi u što kraćem roku. Pitala je da li je odmah dovoljno brzo, što sam ja oberučke prihvatila. U toku samog procesa, slušala sam mog, još uvek, muža kako se obavezuje i pred sudom da će davati novaca za decu, kao i do sada. Pa je ispravio sutkinju dok je diktirala podatke o iznosu alimentacije za dvoje dece, uskačući joj u reč i govoreći da on ima troje i da ih sve podjednako gleda! No, sutkinja mu je odgovorila da su njegove samo dve, a šta će on raditi mimo rešenja, je njegova dobra volja. Slušam ja sve to, a sve u meni vrišti. Vrišti od količine gluposti koju sam čula na jednom mestu, od količine neljudskosti koju sam osetila sa njegove strane i pitala sam se zašto to nisam uradila mnogo ranije, ali tako je kako je. Kad sam bila na izlaznim vratima, po završetku procesa, sutkinja me je pozvala:" Marija, ja nisam videla srećniju ženu koja se razvela!" - " I nećete!" Bio je moj odgovor.
   Razvedena! Konačno slobodna! Ne za nove avanture, ne za nešto što dolazi, već od svega što je bilo. Kad smo sišli dole iz suda, moj bivši muž me je pitao hoćemo li negde na kafu. Pogledam ga, setim se da je prošlo više od decenije od kako smo poslednji put pili kafu negde. Ne znam da li je to trebala biti oproštajna, šta li, ali sam odbila. On je otišao nazad, kući, a ja po taj jedan papir koji sam morala dostaviti sudu odmah. Dok sam obavljala to, zvala sam redom sve svoje drugarice, vrištala na telefon, skakala po ulici, prosto pustila dušu da se raduje. Svi koji me poznaju znaju da to ni malo ne liči na mene. Prosto, to nije moj stil pokazivanja emocija. Vriska, skika, skakanje i te stvari su prosto preterane za mene. No, tad su bile pravi odraz onoga kako sam se osećala. Zaista istinska radost. Danas, kad pogledam u nazad, to je bilo tih pola dana, kad sam poslednji put bila toliko baš, baš radosna. Uživala sam, svaki moj atom je pevao pesmu slobode, pesmu rasterećenja, pesmu nekog boljeg vremena. U tom raspoloženju sam sredila sve što je trebalo u gradu, i došla do kuće. Nekoliko dana pre nego što je moj sada već bivši muž došao sa terena, rekla sam svojim roditeljima da sam donela odluku o razvodu i da samo čekam da on dođe, da je sprovedem u delo. Ni jedno od njih nije bilo za tu opciju. Nema veze što brak nije dobar, ali sam trebala ostati u njemu. Stoga, samo su režali na mene kad god me vide. I tako, ulazim u dvorište, kad tamo....
   Inače, postoje neke uzrečice koje ne mogu biti napisane, prosto ih je nemoguće pretočiti na papir, jer imaju poseban ton pri izgovaranju. Jedna od njih je psovka moje mame. U nekom prenesenom značenju, značila bi da su sve psovke sveta sažete u taj jedan zvuk. Kad su svi ljudi u najbesnijem izdanju, psovke koje se ne mogu kasnije ni prepričati, koliko su izvorne i trenutne i impulsivne i grozne- to je ta psovka moje mame. Njena poslednja, kad ni sama ne može naći dovoljno ružne reči da opiše šta misli o nečemu, iliti meni. Kad bih baš morala da je napišem, to bi bilo jedno kratko "M!" Zapravo, više liči na pokušaj da u isto vreme naglo izgovorite nešto između "G" i "K". Najgore stvari su izlazile iz usta moje mame kad bi nastavila da priča posle te psovke. Psovke tipa:" Da bog da ti..." i slične. Taj dan, iako nismo imale normalnu komunikaciju, naišla sam na nju u dvorištu i pomislila da je fer da čuje od mene pre nego od mog bivšeg muža, stoga sam joj lepo rekla, veselo, da sam od danas razvedena žena, a ona me je počastila tom kratkom psovkom i tako prezirnim pogledom, da sam se sledila. Ušla sam u kuću, a onda shvatila da sam napravila glupost. Trebala sam oboma reći u isto vreme. Ali, pošto nisam, otišla sam do tate da mu kažem, pa sam mirna. Ušla sam u sobu, on leži i pravi se da čita novine. Kad sam mu rekla, skočio je isto kao onda kad mi je satima pričao o tome kako je pušenje prva stepenica ka prostituciji. Isto kao kad mi je održao onaj govor o tome kako je moj život završen na četrdeset dana mog pokojnog muža...Nekako, bio je to sličan razgovor kao tada, samo ovog puta sam ja odreagovala drugačije. Počeo je da viče, da se nervira, da mi brani druženje i sa drugaricama, da neće da me vidi da idem ja kod drugarica i slične gluposti. Vikao je i vikao i vikao i pričao dok nisam ja zagalamila i pitala ga da li je, uopšte normalan? Imam trideset i četiri godine i može odmah da prestane da mi naređuje o bilo čemu vezano za moj život. A ako misli da je moj bivši muž vredan bilo kakvog žrtvovanja, neka ga prihvati kod sebe da živi sa njim. Meni je bilo dosta! Tako sam izašla, ne mogu reći razočarana, zaista nisam njih dvoje nikad imala iza sebe, ma šta uradila i napravila. Nego ljuta na sebe, zašto sam im u tom tolikom divno radosnom momentu došla govoriti bilo šta, kad sam znala da će pokvariti sve. To veče mi je pozlilo. Dalje pretrage su utvrdile da imam varirajući krvni pritisak. Još nešto što dobih u ime podrške mojih roditelja, kad je jako bitno.....