Nekako mi ne idu komparacije u bilo kom obliku. Obzirom da sam samoj sebi polazna osnova, a često i jedina tačka preseka u određenim momentima, nisam baš imala priliku da smišljam tuđa istovetna ili oprečna razmišljanja. Ali, može li se tako kroz život baš uvek? Moja mera je sasvim u redu, naravno. Za mene. Ili nije? Ko je zna odrediti i kad je malo, a kad previše?
Često sam kroz život čula, a i sama izgovorila onu čuvenu: " za tebe bih sve uradio!". I zaista, to tako divno zvuči. Zaista, zaista predivno. Kad iz mog ugla gledam, zapravo, zaista divno zvuči. Zašto? Pa... kad god se setim da sam nekom bila potrebna, uvek su mogli da računaju na mene. Svi, bez izuzetka. Zaista je nebitno da li mi je ta osoba bitna, prebitna, osrednje bitna, čak apsolutno nebitna. Ako je u problemu, potrebi... tu sam koliko god mogu, naravno. Shodno tome, bezbroj noći sam provrela slušajući tuđe probleme, bezbroj puta bukvalno nisam doticala krevet noću, rešavajući tuđe stvari, makar slušala, ako ništa drugo. Bezbroj puta bila na usluzi kad je trebalo prenoćište, hrana, sklonište ili šta sve ne. Bitnima i mnogo manje bitnima. Ljudi su bili u potrebi i o tome nije bilo trena razmišljanja. I zaista, kad bi neko dopao meni, da se tako izrazim, pod moju zaštitu, nije morao da misli o ničemu. Ako je zima, nisu imali za ogrev, bili su ogrejani kod mene. Bilo šta da je u pitanju, bilo bi rešeno. Sem finansija. Tu sam bila najtanja. Ali, sve ostalo, a to nije malo, je bilo podeljeno. Danas razmišljam o tim granicama. Bez razmišljanja, bilo ko bi mogao da mi poveri šta god mu je potrebno, i ja bih to obavila najljudskije moguće. Što se kaže, kao za sebe.
I nikad nisam previše razmišljala o tome kako drugi rade te stvari koje se podvode pod tu divnu rečenicu gde bi neko uradio sve.... A trebalo bi. Zapravo, naterana sam da razmišljam o tome kad je bilo vreme za to. U mom slučaju, "sve" ima svoje granice! O tome se ne razmišlja, zato što moje delovanje nije usmereno na povređivanje, niti ponižavanje drugih. To je ono što je drugačije od mnogih. Da, i ja lažem. Zapravo, ne znam ni jednu osobu koja je iskrena do srži, prvo prema samoj sebi, pa onda i prema drugima, poput sebe. U toj meri. Ne laskam sebi, ni najmanje. Pored hrabrosti da javno bacim sve iz svog života na milost i nemilost osudama ljudi koji ne znaju kud bi sa sobom, kamoli sa onim što je bitno. Pored želje da, nakon toga, dokažem ljudima da se može živeti ispunjeno, uprkos svemu. I ja lažem. " Ne mogu sada!" - zapravo, baš mi se ne da sada, nisam u mogućnosti zbog meni bitnih, tebi nebitnih stvari, ali nije tačno da ne mogu tada! Znači, laž. "Nemam!"- umesto "Ne dam!"- kad su novčane pozajmice u pitanju. Razlog je prost, život me naučio da nikakvu garanciju nemam za povrat istih, a ja ipak imam četvoro svoje dece i dva pastorka i podstanar sam i imam bezbroj stvari koje ne rešavam, zato što nemam dovoljno. Stoga je "Nemam!" umesto:" Ne dam!" lakše izrečeno. Da, imam i ja nekoliko nazovi trikova koji mi pomažu da izbalansiram ono što se može. Da li me to čini manje iskrenom osobom? Da. Koliko? Ne dovoljno da umanji tu iskrenost na nešto što može da se nazove drugačije. Za mene je to dovoljno.
Elem, neki dan mi moja J. reče da je stupila u kontakt sa roditeljima čije dete je teško obolelo od nekoliko bolesti, te plakati sa molbom za njegovo lečenje i prilozima u to ime su polepljeni po celom gradu. I šta se desilo? Jedna od bolesti te bebice je nešto što neko nama znan sigurno može da izleči. Time bi umnogome ublažilo svakodnevnu borbu te bebice. I? Moja ćerka se čudom nije mogla načuditi što su ti ljudi odbili pomoć! Zašto? Mi smo takvi da bi učinili sve da pomognemo onome kome je pomoć potrebna. Posebno ako je zdravlje u pitanju. Treba li pominjati činjenicu da je ovo u vezi bebe? Mi bi! A koliko ljudi, zapravo radi sve što može? I kad im je ruka pružena, ipak odbijaju, ne pitajući koliko je sigurna? Mislim da će moja J. zauvek ostati besna na te roditelje, i biti u žalosti za njihovom bebom, jer ne može da shvati odbijanje nečeg proverenog i njoj toliko godina poznatog. I ja sam u nerazumevanju sličnih postupaka. Ponekad mi je žao što više ljudi nema pristup takvim pacijentima, kojima verovatno mogu pomoći makar da se saniraju neke od stanja koja ne moraju biti hronična. Ja u hronično ne verujem, inače. Postoje načini da se mnoge stvari otklone, čak iskorene iz postojanja u našem organizmu, da mi je danas teško da smatram nešto trajnim.
Ima i ona treća strana, koja ne preza od ničega. Učiniti sve za nekoga za njih znači bukvalno sve. Makar to značilo da će taj neko biti ponižen, povređen, A neretko i uvučen u problem. Sa ljudima ili čak i zakonom. Sećam se jedne scene gde se žena trudila da makar izgleda dostojanstveno, iako bi joj se život jednom rečju mogao opisati kao pasji. Ona nosi garderobu i od njene nane kad je bila mlada, ali je nosi sa stilom i zaista joj sve stoji. Njen muž ulazi u kuću i sav ozaren joj prinosi poklon. Molio je ženu čoveka kod koga je radio da nešto pokloni njegovoj ženi, ne bi li je on tako obradovao. Žena, u neprijatnoj situaciji, verovatno nije ni imala ništa drugo sem onoga što i sama nosi, te je spakovala neku bundicu koju je i ona sama dobila od ko zna koga, Izlizana na laktovima, krzno pootpadalo sa trećine bunde... Zaista je izgledala kao da ju je pokupio iz kontejnera. Ali, njegov ozaren izraz lica dok je gledao njenu reakciju na upravo primljen poklon je bio potpuno iskren. Kao i njeno razočarenje i poniženje do te mere, da je pred nama, nekoliko njenih gošći, briznula u plač, izvinila se i otišla do kupatila. I njegov komentar kako ženama nikako ne možeš ugoditi! Ponoviću, ja sam iz malog mesta. Svi se negde poznajemo. Žena koja je poslala bundu je ista ona koja u prodavnici gde moja drugarica radi, ostaje dužna već mesecima, a ova je pokriva kod gazde! Second hand, rođače! Poštenije je. Ili slučajevi gde ljudi- oba pola, na kladionici pokušavaju da dobiju silne novce, ne bi li obradovali svoje partnere, pa to ide do gubljenja kuća i porodica. Ima li kraja tome? Pljačkanju za dobrobit sopstvene porodice? Čak i ubistva....
Želim reči da kad se traži po meri, bilo to osoba, posao, pripadnost bilo čemu... valja dobro obratiti pažnju kakve su mere kojom kroje ostali. Nije isto krojiti po svojim i tuđim merilima. Počesto se dešava da naša mera ostaje neprimerena u pojedinim okolnostima, iako je možda, najsavršenija moguća u datim okolnostima. A možda nas tuđe mere toliko pomere s mesta, da pobrkamo svoje. U svakom slučaju, ništa od toga nije nešto što je nepromenljivo i u kamen uklesano. Ali ipak moramo dobro da porazmislimo ko zaslužuje našu.
Često sam kroz život čula, a i sama izgovorila onu čuvenu: " za tebe bih sve uradio!". I zaista, to tako divno zvuči. Zaista, zaista predivno. Kad iz mog ugla gledam, zapravo, zaista divno zvuči. Zašto? Pa... kad god se setim da sam nekom bila potrebna, uvek su mogli da računaju na mene. Svi, bez izuzetka. Zaista je nebitno da li mi je ta osoba bitna, prebitna, osrednje bitna, čak apsolutno nebitna. Ako je u problemu, potrebi... tu sam koliko god mogu, naravno. Shodno tome, bezbroj noći sam provrela slušajući tuđe probleme, bezbroj puta bukvalno nisam doticala krevet noću, rešavajući tuđe stvari, makar slušala, ako ništa drugo. Bezbroj puta bila na usluzi kad je trebalo prenoćište, hrana, sklonište ili šta sve ne. Bitnima i mnogo manje bitnima. Ljudi su bili u potrebi i o tome nije bilo trena razmišljanja. I zaista, kad bi neko dopao meni, da se tako izrazim, pod moju zaštitu, nije morao da misli o ničemu. Ako je zima, nisu imali za ogrev, bili su ogrejani kod mene. Bilo šta da je u pitanju, bilo bi rešeno. Sem finansija. Tu sam bila najtanja. Ali, sve ostalo, a to nije malo, je bilo podeljeno. Danas razmišljam o tim granicama. Bez razmišljanja, bilo ko bi mogao da mi poveri šta god mu je potrebno, i ja bih to obavila najljudskije moguće. Što se kaže, kao za sebe.
I nikad nisam previše razmišljala o tome kako drugi rade te stvari koje se podvode pod tu divnu rečenicu gde bi neko uradio sve.... A trebalo bi. Zapravo, naterana sam da razmišljam o tome kad je bilo vreme za to. U mom slučaju, "sve" ima svoje granice! O tome se ne razmišlja, zato što moje delovanje nije usmereno na povređivanje, niti ponižavanje drugih. To je ono što je drugačije od mnogih. Da, i ja lažem. Zapravo, ne znam ni jednu osobu koja je iskrena do srži, prvo prema samoj sebi, pa onda i prema drugima, poput sebe. U toj meri. Ne laskam sebi, ni najmanje. Pored hrabrosti da javno bacim sve iz svog života na milost i nemilost osudama ljudi koji ne znaju kud bi sa sobom, kamoli sa onim što je bitno. Pored želje da, nakon toga, dokažem ljudima da se može živeti ispunjeno, uprkos svemu. I ja lažem. " Ne mogu sada!" - zapravo, baš mi se ne da sada, nisam u mogućnosti zbog meni bitnih, tebi nebitnih stvari, ali nije tačno da ne mogu tada! Znači, laž. "Nemam!"- umesto "Ne dam!"- kad su novčane pozajmice u pitanju. Razlog je prost, život me naučio da nikakvu garanciju nemam za povrat istih, a ja ipak imam četvoro svoje dece i dva pastorka i podstanar sam i imam bezbroj stvari koje ne rešavam, zato što nemam dovoljno. Stoga je "Nemam!" umesto:" Ne dam!" lakše izrečeno. Da, imam i ja nekoliko nazovi trikova koji mi pomažu da izbalansiram ono što se može. Da li me to čini manje iskrenom osobom? Da. Koliko? Ne dovoljno da umanji tu iskrenost na nešto što može da se nazove drugačije. Za mene je to dovoljno.
Elem, neki dan mi moja J. reče da je stupila u kontakt sa roditeljima čije dete je teško obolelo od nekoliko bolesti, te plakati sa molbom za njegovo lečenje i prilozima u to ime su polepljeni po celom gradu. I šta se desilo? Jedna od bolesti te bebice je nešto što neko nama znan sigurno može da izleči. Time bi umnogome ublažilo svakodnevnu borbu te bebice. I? Moja ćerka se čudom nije mogla načuditi što su ti ljudi odbili pomoć! Zašto? Mi smo takvi da bi učinili sve da pomognemo onome kome je pomoć potrebna. Posebno ako je zdravlje u pitanju. Treba li pominjati činjenicu da je ovo u vezi bebe? Mi bi! A koliko ljudi, zapravo radi sve što može? I kad im je ruka pružena, ipak odbijaju, ne pitajući koliko je sigurna? Mislim da će moja J. zauvek ostati besna na te roditelje, i biti u žalosti za njihovom bebom, jer ne može da shvati odbijanje nečeg proverenog i njoj toliko godina poznatog. I ja sam u nerazumevanju sličnih postupaka. Ponekad mi je žao što više ljudi nema pristup takvim pacijentima, kojima verovatno mogu pomoći makar da se saniraju neke od stanja koja ne moraju biti hronična. Ja u hronično ne verujem, inače. Postoje načini da se mnoge stvari otklone, čak iskorene iz postojanja u našem organizmu, da mi je danas teško da smatram nešto trajnim.
Ima i ona treća strana, koja ne preza od ničega. Učiniti sve za nekoga za njih znači bukvalno sve. Makar to značilo da će taj neko biti ponižen, povređen, A neretko i uvučen u problem. Sa ljudima ili čak i zakonom. Sećam se jedne scene gde se žena trudila da makar izgleda dostojanstveno, iako bi joj se život jednom rečju mogao opisati kao pasji. Ona nosi garderobu i od njene nane kad je bila mlada, ali je nosi sa stilom i zaista joj sve stoji. Njen muž ulazi u kuću i sav ozaren joj prinosi poklon. Molio je ženu čoveka kod koga je radio da nešto pokloni njegovoj ženi, ne bi li je on tako obradovao. Žena, u neprijatnoj situaciji, verovatno nije ni imala ništa drugo sem onoga što i sama nosi, te je spakovala neku bundicu koju je i ona sama dobila od ko zna koga, Izlizana na laktovima, krzno pootpadalo sa trećine bunde... Zaista je izgledala kao da ju je pokupio iz kontejnera. Ali, njegov ozaren izraz lica dok je gledao njenu reakciju na upravo primljen poklon je bio potpuno iskren. Kao i njeno razočarenje i poniženje do te mere, da je pred nama, nekoliko njenih gošći, briznula u plač, izvinila se i otišla do kupatila. I njegov komentar kako ženama nikako ne možeš ugoditi! Ponoviću, ja sam iz malog mesta. Svi se negde poznajemo. Žena koja je poslala bundu je ista ona koja u prodavnici gde moja drugarica radi, ostaje dužna već mesecima, a ova je pokriva kod gazde! Second hand, rođače! Poštenije je. Ili slučajevi gde ljudi- oba pola, na kladionici pokušavaju da dobiju silne novce, ne bi li obradovali svoje partnere, pa to ide do gubljenja kuća i porodica. Ima li kraja tome? Pljačkanju za dobrobit sopstvene porodice? Čak i ubistva....
Želim reči da kad se traži po meri, bilo to osoba, posao, pripadnost bilo čemu... valja dobro obratiti pažnju kakve su mere kojom kroje ostali. Nije isto krojiti po svojim i tuđim merilima. Počesto se dešava da naša mera ostaje neprimerena u pojedinim okolnostima, iako je možda, najsavršenija moguća u datim okolnostima. A možda nas tuđe mere toliko pomere s mesta, da pobrkamo svoje. U svakom slučaju, ništa od toga nije nešto što je nepromenljivo i u kamen uklesano. Ali ipak moramo dobro da porazmislimo ko zaslužuje našu.
Comments
Post a Comment