Davno su ljudi rekli:" ko o čemu, baba o uštipcima!" Meni je, iskreno, trebalo dosta vremena da shvatim kako to funkcioniše, ali je taj koncept, zapravo, vrlo jednostavan. Niko od nas ne može da vidi van sebe ono što nema u njemu samom. Kako spolja, tako i iznutra. Ja to zovem sistemom ogledala. Jednostavnije mi je. I postoje ljudi koji se prave da razumeju, kad pričam o tome. Postoje i oni koji su iskreni, pa kažu da im nije baš jasno o čemu pričam. A postoje i oni koje taj koncept zainteresuje dovoljno da pročeprkaju po svom životu dovoljno da ga sami prepoznaju. Zanimljiv mi je sam taj spektar gledati sa strane. Meni nije teško pitati ako nešto ne razumem. Smatram da na svetu postoji toliko učenja, teorija, istina i pokušaja pronalaska iste, da je nemoguće bilo kom čoveku da pronikne u sve. Stoga, nije sramota pitati. Nekako mi je bez veze kad slušam nešto o čemu ništa ne razumem, klimam glavom kao da sam u toku, a razmišljam o meni stranim pojmovima, u nemogućnosti da ih povežem. Radije prekinem razgovor u pola, da mi objasne o čemu pričaju, pa ako razumem, nastavljamo dalje, ako ne.. idemo ispočetka.
Slušajući mnoge kako pričaju, interesantno je da se zaista može prepoznati ko je kakav, po karakteru. Često srećem ljude koji su se susreli nekad, negde u životu, pa meni prepričavaju prirodu tih dodirnih tačaka. I po pravilu, uvek je onaj koji priča pomogao onom o kome se govori, ali to se spomene onako, kao usput, neobavezno i nevažno. Ali se napomene! UVEK! Zašto? Sretala sam žene koje su "pomogle" komšinicama, dok su iste komšinice "pomogle" njihovom braku, popravljajući krevetsku situaciju sa njihovim muževima. Sretala sam lopove i pokradene, a oboje su pomogli jedni drugima. Suce i sudije i svi su pomogli. Svece i nesvet. Ista priča. I dalje ne razumem, čemu spominjati nešto što je nebitno i govoriti ono što nije? Kome hoćemo da se predstavimo većim nego što jesmo i zašto? Zašto nismo zadovoljni samim sobom, te možemo priznati da nismo baš uvek na dohvat ruke svima i uvek? I ja sam pričala o tome, naravno. Zato što sam bila takva da ću, nauštrb sebe, priteći drugima u pomoć. Kad pogledam razloge zašto sam to radila, shvatim da je samo jedan- bilo mi je lepo gledati ih kako im je lakše ili im je osmeh na licima ili... i ja sam odlazila nasmejana kući ili ostajala sa nekim lepim mirom u sebi. Nikad nisam pomogla nekoj baki da pređe put da bi me neko tamo video i rekao kako sam ja dobra osoba! Naprotiv. Nailazila sam na situacije gde sam ponudila pomoć baki koja jedva hoda, a nosi ogromne dve teške torbe u rukama, a ona me odbila grubo, kao da želim da joj ukradem sve što ima kod sebe! Meni je to smešno, ali njoj, verovatno nije bilo. Uostalom, kad pogledam iz njenog ugla, to izgleda drugačije nego meni: pojavljuje se osoba dve glave viša od mene, ćelava, jest da gura kolica sa bebom, ali je na svetu mnogo prevaranata poput onih koji drogiraju svoje bebe da bi prosile. Ova verovatno želi da mi oduzme sve što imam! E pa ne može: boriću se dok sam živa!!! I to je u redu. Ko zna kakva je ona imala iskustva u životu, te se tako ophodi na ponuđenu pomoć?
Neki dan, idem sa sinom na pijacu. On je u kolicima, naravno. Ispred mene bakica sa štapom, jedva hoda. Vidi se da je boli kuk. Meni nije teško da je pustim da prođe uzanom stazom, a ja ću je zaobići kad dođemo do šireg dela. Uostalom, gledam da je ne povredim kolicima i da joj ostavim dovoljno mesta za manevar sa štapom. Odjednom, iza mene poče da galami doterana bakuta kako treba da me je sramota što sam tim kolicima zakrčila put!!! Ja je pogledam, ne verujem! Guram dete, ne nešto nebitno. A gužva na pijaci baš i nije nešto nepredviđeno i nesvakidašnje. Lepo joj mojim autoritativnim glasom kažem da ne galami na mene. Taj moj glas bi i Hitlera ućutao, čini mi se, ponekad. .I nju je. Prošla je. I ostalo troje što su išli iza nje, ali njima nije smetalo što malo čekaju. Kakvo pravo mi imamo da se tako ponašamo prema bilo kome, zapravo? Meni nikad nije palo na pamet da tako odreagujem, iako mi baš smeta ludost takvog ponašanja u gradu. Ono, guram sina u kolicima kroz gužvu i odjednom, osoba ispred mene odluči da odjednom stane! Ili sretnu nekoga pa stanu na sred puta i ne gledaju da li ide neko oko njih! Nekako mi je to potpuna neosetnost na sve oko sebe, a ovde je to potpuno normalna stvar! U mom mestu, gde sam živela trideset i osam godina, mislim da nikad nisam naišla na takvu situaciju. Tamo je normalno da se skloniš u stranu, ako pričaš sa nekim, ako hoćeš da pogledaš izlog ili bilo šta što može da ometa ljude okolo. Uvek se okreneš oko sebe, da vidiš stojiš li kome na putu. Znate onu- nije teško biti fin?
Nekada sam slušala o kulturi Novog Sada i zamišljala ga kao kulturni centar sveta. Danas, ili su ti ljudi otišli negde, ili je nas svakakvih sa strane došlo, ne znam. Ali to nije to što sam slušala da jeste. Iako, Novi Sad ima mnogo drugačiji pristup strancima, recimo. Mnogo je lakša konverzacija sa ljudima. Neposredniji su. Slušala sam neke koji nisu prošli kao što prolazim ja, naravno. I nije im bilo lako, ni najmanje. Ali ja sam u devedeset i devet posto slučajeva nailazila na ljude koji su prijatni i spremni na razgovor. Bilo to u prolazu, u autobusu, parku, čekaonicama... gde god. Ali mi je i dalje fascinantna ta činjenica da možeš da udariš čoveka iza koga si do pre sekund išao na metar razdaljine, zato što je odlučio prosto da stane! Svako mesto ima svoju draž. I ja ću se naviknuti na ove, čini mi se. Ili im se pridružiti, ko zna?
Isto mi je privuklo pažnju da ti ljudi sa kojima komuniciram usput, nemaju preteranu potrebu da se prikažu boljim nego što jesu. Da li zato što smo stranci? Tako sam čula da žena koja je bila kod lekara u ordinaciji, a njen sin je čekao sa mnom u čekaonici, ne živi najsjajnije u braku, ali se nada da će se to promeniti selidbom od njegovih roditelja. Ili da je ona bakica na klupici sad već preko dvadeset godina u gradu, ali bi sve dala da se vrati u svoj rodni grad. No nema više ništa, sve je dala deci i sad samo čeka da je "onaj odozgo pozove". Ili ona bakica od neki dan kojoj je pas star šesnaest godina imao operaciju za koju su joj rekli da bi mogla biti kobna, te je nabavila mladog psa, da ne pati previše za starim. Danas se bori sa oba, jer su svi živi i zdravi. A ima i unuka od tri i po godine, pa je baš interesantno kad se svi skupe na gomili. Nema preuveličavanja, nema lažnih slika o sebi. Nema iluzija.
Najsmešnije mi je kad mi neko, koga dobro poznajem, priča o svojim navikama, nazovimo ih tako. Tad slušam ženu kod koje je u kući apoteka kako ništa nije radila posebno, ali se umorila. Čitaj, doterala je sve ćoškove u kući i verovatno našla neki novi. Sve je sredila i dovela do savršenstva, ali nije ništa posebno radila, jer je to podrazumevano! Tad slušam kako žene nemaju vremena od silnog posla koji moraju da obave svaki dan. A kad im uđeš u kuću, pitaš se, kad je njihov zapravo radni dan u tom prostoru bio? Tad slušam o veličinama ljudi koji stalno ugovaraju poslove i ne stižu nigde od silnih obaveza, dok zapravo idu od lokala do lokala i gurmanuju po ceo dan, usput napravivši pokoji razgovor. Ona tamo nije baš za šetnje, a šeta svaki dan kilometrima. Onoj je teško izaći iz kuće, a uradi posla i posla. Ona treća spava i baš voli da spava, a leže iza ponoći i budi se u cik zore. Dok oni koji su ranoranioci, idu spavati pre zdravorazumskog vremena. O novcu i tome koliko kukaju oni koji imaju i ćute oni koji nemaju nepotrebno je govoriti. Kao i onima kojima bi, po priči, na grobnom spomeniku trebalo napisati da su nevini umrli, a ostavili iza sebe trajne otiske na telima mnogih. No te su teme naveliko obrađene, meni je samo zanimljivo lažno predstavljanje svega toga. I čemu?
I onda se pitam, otkud ta potreba kad nekog kreneš bolje da upoznaješ? I naravno, koliko toga ima u meni? O čemu ja pričam sa ljudima? Koliko se ja preuveličavam i pravim boljom nego što jesam? I čemu me to vodi? Koliki smisao je u tome? Moje samoanalize su rigorozne, oduvek bile i nekako ostale. Ali, kad god se preispitam o ovoj temi, uvek se svodi na jedno- moji se razgovori najčešće svode na poboljšanje života, pronalazak i ispunjenje svrhe i da treba da počnemo da mislimo na sebe, mi koji smo tolike godine dali drugima, zaboravljajući da postojimo. Činiti sve što možemo i gde god to možemo da učinimo makar tren lepšim onima sa kojima se dodirujemo. A težiti ka tome da živimo ispunjeni i zadovoljni te širiti dobro gde god se nalazimo. Nisu svačiji planovi isti. Neki se sakrivaju iza ovih koje sam upravo izrekla, i trude se da zvuče tako, ali iza toga su sebični razlozi ispunjeni egom. Onim koji nikad nije nahranjen do kraja i uvek traži još. No, nadam se da će i to vreme skidanja maski i prepoznavanja onog što je iz srca i onog što nije uskoro dobiti drugačiju notu. Tada se nadam da će svako imati hrabrosti da kaže istinu o sebi onakvu, kakva uistinu jeste. Bez iluzija i samopodilaženja. Da smo savršeni u potpunosti, bili bismo bogovi. Ali možemo biti ljudi. Zapravo LJUDI!
Slušajući mnoge kako pričaju, interesantno je da se zaista može prepoznati ko je kakav, po karakteru. Često srećem ljude koji su se susreli nekad, negde u životu, pa meni prepričavaju prirodu tih dodirnih tačaka. I po pravilu, uvek je onaj koji priča pomogao onom o kome se govori, ali to se spomene onako, kao usput, neobavezno i nevažno. Ali se napomene! UVEK! Zašto? Sretala sam žene koje su "pomogle" komšinicama, dok su iste komšinice "pomogle" njihovom braku, popravljajući krevetsku situaciju sa njihovim muževima. Sretala sam lopove i pokradene, a oboje su pomogli jedni drugima. Suce i sudije i svi su pomogli. Svece i nesvet. Ista priča. I dalje ne razumem, čemu spominjati nešto što je nebitno i govoriti ono što nije? Kome hoćemo da se predstavimo većim nego što jesmo i zašto? Zašto nismo zadovoljni samim sobom, te možemo priznati da nismo baš uvek na dohvat ruke svima i uvek? I ja sam pričala o tome, naravno. Zato što sam bila takva da ću, nauštrb sebe, priteći drugima u pomoć. Kad pogledam razloge zašto sam to radila, shvatim da je samo jedan- bilo mi je lepo gledati ih kako im je lakše ili im je osmeh na licima ili... i ja sam odlazila nasmejana kući ili ostajala sa nekim lepim mirom u sebi. Nikad nisam pomogla nekoj baki da pređe put da bi me neko tamo video i rekao kako sam ja dobra osoba! Naprotiv. Nailazila sam na situacije gde sam ponudila pomoć baki koja jedva hoda, a nosi ogromne dve teške torbe u rukama, a ona me odbila grubo, kao da želim da joj ukradem sve što ima kod sebe! Meni je to smešno, ali njoj, verovatno nije bilo. Uostalom, kad pogledam iz njenog ugla, to izgleda drugačije nego meni: pojavljuje se osoba dve glave viša od mene, ćelava, jest da gura kolica sa bebom, ali je na svetu mnogo prevaranata poput onih koji drogiraju svoje bebe da bi prosile. Ova verovatno želi da mi oduzme sve što imam! E pa ne može: boriću se dok sam živa!!! I to je u redu. Ko zna kakva je ona imala iskustva u životu, te se tako ophodi na ponuđenu pomoć?
Neki dan, idem sa sinom na pijacu. On je u kolicima, naravno. Ispred mene bakica sa štapom, jedva hoda. Vidi se da je boli kuk. Meni nije teško da je pustim da prođe uzanom stazom, a ja ću je zaobići kad dođemo do šireg dela. Uostalom, gledam da je ne povredim kolicima i da joj ostavim dovoljno mesta za manevar sa štapom. Odjednom, iza mene poče da galami doterana bakuta kako treba da me je sramota što sam tim kolicima zakrčila put!!! Ja je pogledam, ne verujem! Guram dete, ne nešto nebitno. A gužva na pijaci baš i nije nešto nepredviđeno i nesvakidašnje. Lepo joj mojim autoritativnim glasom kažem da ne galami na mene. Taj moj glas bi i Hitlera ućutao, čini mi se, ponekad. .I nju je. Prošla je. I ostalo troje što su išli iza nje, ali njima nije smetalo što malo čekaju. Kakvo pravo mi imamo da se tako ponašamo prema bilo kome, zapravo? Meni nikad nije palo na pamet da tako odreagujem, iako mi baš smeta ludost takvog ponašanja u gradu. Ono, guram sina u kolicima kroz gužvu i odjednom, osoba ispred mene odluči da odjednom stane! Ili sretnu nekoga pa stanu na sred puta i ne gledaju da li ide neko oko njih! Nekako mi je to potpuna neosetnost na sve oko sebe, a ovde je to potpuno normalna stvar! U mom mestu, gde sam živela trideset i osam godina, mislim da nikad nisam naišla na takvu situaciju. Tamo je normalno da se skloniš u stranu, ako pričaš sa nekim, ako hoćeš da pogledaš izlog ili bilo šta što može da ometa ljude okolo. Uvek se okreneš oko sebe, da vidiš stojiš li kome na putu. Znate onu- nije teško biti fin?
Nekada sam slušala o kulturi Novog Sada i zamišljala ga kao kulturni centar sveta. Danas, ili su ti ljudi otišli negde, ili je nas svakakvih sa strane došlo, ne znam. Ali to nije to što sam slušala da jeste. Iako, Novi Sad ima mnogo drugačiji pristup strancima, recimo. Mnogo je lakša konverzacija sa ljudima. Neposredniji su. Slušala sam neke koji nisu prošli kao što prolazim ja, naravno. I nije im bilo lako, ni najmanje. Ali ja sam u devedeset i devet posto slučajeva nailazila na ljude koji su prijatni i spremni na razgovor. Bilo to u prolazu, u autobusu, parku, čekaonicama... gde god. Ali mi je i dalje fascinantna ta činjenica da možeš da udariš čoveka iza koga si do pre sekund išao na metar razdaljine, zato što je odlučio prosto da stane! Svako mesto ima svoju draž. I ja ću se naviknuti na ove, čini mi se. Ili im se pridružiti, ko zna?
Isto mi je privuklo pažnju da ti ljudi sa kojima komuniciram usput, nemaju preteranu potrebu da se prikažu boljim nego što jesu. Da li zato što smo stranci? Tako sam čula da žena koja je bila kod lekara u ordinaciji, a njen sin je čekao sa mnom u čekaonici, ne živi najsjajnije u braku, ali se nada da će se to promeniti selidbom od njegovih roditelja. Ili da je ona bakica na klupici sad već preko dvadeset godina u gradu, ali bi sve dala da se vrati u svoj rodni grad. No nema više ništa, sve je dala deci i sad samo čeka da je "onaj odozgo pozove". Ili ona bakica od neki dan kojoj je pas star šesnaest godina imao operaciju za koju su joj rekli da bi mogla biti kobna, te je nabavila mladog psa, da ne pati previše za starim. Danas se bori sa oba, jer su svi živi i zdravi. A ima i unuka od tri i po godine, pa je baš interesantno kad se svi skupe na gomili. Nema preuveličavanja, nema lažnih slika o sebi. Nema iluzija.
Najsmešnije mi je kad mi neko, koga dobro poznajem, priča o svojim navikama, nazovimo ih tako. Tad slušam ženu kod koje je u kući apoteka kako ništa nije radila posebno, ali se umorila. Čitaj, doterala je sve ćoškove u kući i verovatno našla neki novi. Sve je sredila i dovela do savršenstva, ali nije ništa posebno radila, jer je to podrazumevano! Tad slušam kako žene nemaju vremena od silnog posla koji moraju da obave svaki dan. A kad im uđeš u kuću, pitaš se, kad je njihov zapravo radni dan u tom prostoru bio? Tad slušam o veličinama ljudi koji stalno ugovaraju poslove i ne stižu nigde od silnih obaveza, dok zapravo idu od lokala do lokala i gurmanuju po ceo dan, usput napravivši pokoji razgovor. Ona tamo nije baš za šetnje, a šeta svaki dan kilometrima. Onoj je teško izaći iz kuće, a uradi posla i posla. Ona treća spava i baš voli da spava, a leže iza ponoći i budi se u cik zore. Dok oni koji su ranoranioci, idu spavati pre zdravorazumskog vremena. O novcu i tome koliko kukaju oni koji imaju i ćute oni koji nemaju nepotrebno je govoriti. Kao i onima kojima bi, po priči, na grobnom spomeniku trebalo napisati da su nevini umrli, a ostavili iza sebe trajne otiske na telima mnogih. No te su teme naveliko obrađene, meni je samo zanimljivo lažno predstavljanje svega toga. I čemu?
I onda se pitam, otkud ta potreba kad nekog kreneš bolje da upoznaješ? I naravno, koliko toga ima u meni? O čemu ja pričam sa ljudima? Koliko se ja preuveličavam i pravim boljom nego što jesam? I čemu me to vodi? Koliki smisao je u tome? Moje samoanalize su rigorozne, oduvek bile i nekako ostale. Ali, kad god se preispitam o ovoj temi, uvek se svodi na jedno- moji se razgovori najčešće svode na poboljšanje života, pronalazak i ispunjenje svrhe i da treba da počnemo da mislimo na sebe, mi koji smo tolike godine dali drugima, zaboravljajući da postojimo. Činiti sve što možemo i gde god to možemo da učinimo makar tren lepšim onima sa kojima se dodirujemo. A težiti ka tome da živimo ispunjeni i zadovoljni te širiti dobro gde god se nalazimo. Nisu svačiji planovi isti. Neki se sakrivaju iza ovih koje sam upravo izrekla, i trude se da zvuče tako, ali iza toga su sebični razlozi ispunjeni egom. Onim koji nikad nije nahranjen do kraja i uvek traži još. No, nadam se da će i to vreme skidanja maski i prepoznavanja onog što je iz srca i onog što nije uskoro dobiti drugačiju notu. Tada se nadam da će svako imati hrabrosti da kaže istinu o sebi onakvu, kakva uistinu jeste. Bez iluzija i samopodilaženja. Da smo savršeni u potpunosti, bili bismo bogovi. Ali možemo biti ljudi. Zapravo LJUDI!
Comments
Post a Comment