Ja sam spoj svega što sam preživela i doživela i upila kao svoje iskustvo u svom bitisanju na ovom svetu u vreme koje mi je dato. Važim za optimstičnog, vedrog borca koji je uspevao da se izbori sa većinom situacija u koje me je život postavio. Sa nekima se još borim. Sa nekim mirim. I sve je proces. Sve je deo nečega što je veće od onoga što se na prvi pogled čini. I sve ima svoje razloge koje mi često vidimo tek kad se proces završi. Onda to nazivamo lutanjem ili potragom. A šta tražimo? Sebe? Ako tražimo sebe, ono što nam je uvek na dohvat ruke i na raspolaganju, jedino što nam je uvek u potpunosti dostupno, onda je potpuno zadivljujuća činjenica da uspešno nalazimo neke od segmenata koji mislimo da nam nedostaju u potpunjivanju slike o sebi. Tako smo, često nesvesni, uspevali pronaći pravu ljubav, roditi dobru decu, biti dobra deca našim roditeljima, učenici, prijatelji, kolege, savetodavci, poslodavci, radnici... šta god. I svaka nam čast.
Nakon dugogodišnje borbe za slobodu da budem ono što sam, otkrila sam u sebi gorčinu koju sam ranije vešto sakrivala ili je nisam ni posedovala. Sve teže podnosim nepravdu, nejednakost, neravnopravnost, nemogućnost, okovanost, nasilje, pritisak... Stoga sam postala slatko-gorka mešavina ljudskog bića, koji je vedar dok god postoji nada da će biti dobro. Ali kad ona nestane ili postane daleka, postajem ogorčeni predstavnik svih ugnjetavanih u svom okruženju i šire. I uvek potkopana dobrim argumentima. Po prirodi istraživač, nemirnog duha. Stagnacija me tera na akciju,a početak svake akcije je upitan iz opreza.
Sve ovo je teško uklopiti u činjenicu da dobro razumem da svako od nas ima svoj životni put kojim je odabrao svoje iskustvo u ovom životu. Kad moje analize završe, kad iskažem šta vidim, kad izreknem svoju gorčinu, uvek se vratim na ono što je najbitnije u celoj priči. Sami smo izabrali da budemo to što jesmo. Svako od nas. I svako od nas ima prava da bude to što jeste. Tad opet sve razumem. I sve ima smisla.
Živeći dalje u toj mešavini koja mi se nakupila tokom iskustva koje se život zove, dolazim u situaciju da ne želim da ćutim. Ne više. Želim da komentarišem svoja iskustva, tuđa iskustva koja osećam kao svoja ili ih potpuno ne razumem. Želim da budim želju za mišljenjem. Svi ga imamo. A toliki se boje da ga kažu. Nisam malo puta bila u situaciji da mi kažu kako mi se dive što kažem što mislim, da se oni boje da urade slično u strahu od osude okoline. Čak i ljudi koje ne poznaju lično, već su samo bezlična imena na društvenim mrežama. Ja se ne bojim onoga što jesam. Nekad mekana kao pamuk, nekad nežna kao žena, ali često neko ko svoje iskustvo zna da utka u svaku situaciju koja joj se nametne na putu. Mom ili tuđem. I neću da ćutim. Ni kad sam slatka, ni kad sam gorka. Sve ima svoje razloge, a moji su meni dobro znani. I treba da se čuju, polako, jedan po jedan. I ako se zapitate ko to tamo pomera amplitude razbacanih misli. JA! I stojim iza svega izrečenog!
Nakon dugogodišnje borbe za slobodu da budem ono što sam, otkrila sam u sebi gorčinu koju sam ranije vešto sakrivala ili je nisam ni posedovala. Sve teže podnosim nepravdu, nejednakost, neravnopravnost, nemogućnost, okovanost, nasilje, pritisak... Stoga sam postala slatko-gorka mešavina ljudskog bića, koji je vedar dok god postoji nada da će biti dobro. Ali kad ona nestane ili postane daleka, postajem ogorčeni predstavnik svih ugnjetavanih u svom okruženju i šire. I uvek potkopana dobrim argumentima. Po prirodi istraživač, nemirnog duha. Stagnacija me tera na akciju,a početak svake akcije je upitan iz opreza.
Sve ovo je teško uklopiti u činjenicu da dobro razumem da svako od nas ima svoj životni put kojim je odabrao svoje iskustvo u ovom životu. Kad moje analize završe, kad iskažem šta vidim, kad izreknem svoju gorčinu, uvek se vratim na ono što je najbitnije u celoj priči. Sami smo izabrali da budemo to što jesmo. Svako od nas. I svako od nas ima prava da bude to što jeste. Tad opet sve razumem. I sve ima smisla.
Živeći dalje u toj mešavini koja mi se nakupila tokom iskustva koje se život zove, dolazim u situaciju da ne želim da ćutim. Ne više. Želim da komentarišem svoja iskustva, tuđa iskustva koja osećam kao svoja ili ih potpuno ne razumem. Želim da budim želju za mišljenjem. Svi ga imamo. A toliki se boje da ga kažu. Nisam malo puta bila u situaciji da mi kažu kako mi se dive što kažem što mislim, da se oni boje da urade slično u strahu od osude okoline. Čak i ljudi koje ne poznaju lično, već su samo bezlična imena na društvenim mrežama. Ja se ne bojim onoga što jesam. Nekad mekana kao pamuk, nekad nežna kao žena, ali često neko ko svoje iskustvo zna da utka u svaku situaciju koja joj se nametne na putu. Mom ili tuđem. I neću da ćutim. Ni kad sam slatka, ni kad sam gorka. Sve ima svoje razloge, a moji su meni dobro znani. I treba da se čuju, polako, jedan po jedan. I ako se zapitate ko to tamo pomera amplitude razbacanih misli. JA! I stojim iza svega izrečenog!
Comments
Post a Comment