Uvek sam se divila ljudima koji su imali izražen jedan talenat. Njihov život je tako jednostavan. Ne kažem lak, samo jednostavan. Velikim naporom, upornošću, vežbom dolaze do rezultata koji ih kuju u zvezde. Ali je oduvek jasno za šta su predodređeni. Prosto znaš da su rođeni za to i to je put kojim idu kroz život. Možda to deluje kao jednosmerna ulica. Kao neraznovrsnost. Ali meni to izgleda fantastično. Zamislite da imate dete koje od malih nogu pokazuje talenat i interesovanje za sport, umetnost, pisanje, lečenje.. bilo šta. Gledate ga dok odrasta kako se sve više i više uživljava u ulogu koja mu pripada po rođenju. Vi, kao roditelj, imate zadatak da mu pomognete da taj talenat dovede na najveći mogući nivo i da budete ponosni na sebe i na njih što ste postigli to što ste postigli.
Ja spadam u grupu svaštara. Pomalo sam talenat za sve. Dok sam se bavila sportom, bila sam prva postava uvek. Kad sam pisala, bila sam dobra u pisanju. Ako radim nešto, dobra sam u tome. Pomalo je tragično što sad, računam da sam na nekoj polovini svog životnog puta, u ničemu nisam briljirala. Mnogi prepoznaju moje, nazovi talente, ali niko nije konkretan u njihovom iznošenju. I svi se slažu da prosto imam "ono nešto" i to je to. A za one koji nisu upoznati sa istim, imati "to nešto" je najgora moguća opcija koju neko može da ima. U mojoj interpretaciji istog, to može da znači da ste slatki, ali ne i lepi. Da ste zgodni, ali ne i zgodni. Da ste inteligentni, ali ne brilijantni. Da ste nešto, ali niste ništa. Sve ste, al ništa konkretno. I u svemu imate to nešto. I ostavljate pečat za sobom, nije da ne. Originalnost koju posedujete nije zanemarljiva. Ali.... To vam je kao da uvek dobijate srebrnu medalju. Kao da ste čovek iz senke. Kao da ste "Unkle Sam"!
I kako se uvući u tu svoju svoju svaštaru u glavi i iskopati jednu stvar kojoj ćeš se posvetiti dovoljno dugo da u njoj ostvariš svoj maksimalni potencijal? Kako kad ima toliko drugih stvari koje te podjednako privlače i vuku na tu stranu? I šta rade ljudi koji su slični meni? Kako nalaze svoje mesto potpune ispoljene kreativnosti? I šta rade sa njom? Da li nas svaštarenje čini osrednjima? Ili smo odlučili da budemo svaštari da bi isprobali od svega po malo? Da budemo zlatna sredina? Da gledamo one koji su iznad nas, pomažemo onima koji nisu došli tu gde smo mi i rasipamo i dalje svoje multitalente na sve i svašta, kao i do sad?
Meni ostaje nada da će se stvoriti uslovi u kojima ću pokazati šta sve mogu, šta sve znam i da ću zadiviti samu sebe količinom postignutog. Moja je želja da svi imaju mogućnost ispoljavanja svega dobrog što u nama spava. Nek nam je na radost, pa makar bili osrednji!
Ja spadam u grupu svaštara. Pomalo sam talenat za sve. Dok sam se bavila sportom, bila sam prva postava uvek. Kad sam pisala, bila sam dobra u pisanju. Ako radim nešto, dobra sam u tome. Pomalo je tragično što sad, računam da sam na nekoj polovini svog životnog puta, u ničemu nisam briljirala. Mnogi prepoznaju moje, nazovi talente, ali niko nije konkretan u njihovom iznošenju. I svi se slažu da prosto imam "ono nešto" i to je to. A za one koji nisu upoznati sa istim, imati "to nešto" je najgora moguća opcija koju neko može da ima. U mojoj interpretaciji istog, to može da znači da ste slatki, ali ne i lepi. Da ste zgodni, ali ne i zgodni. Da ste inteligentni, ali ne brilijantni. Da ste nešto, ali niste ništa. Sve ste, al ništa konkretno. I u svemu imate to nešto. I ostavljate pečat za sobom, nije da ne. Originalnost koju posedujete nije zanemarljiva. Ali.... To vam je kao da uvek dobijate srebrnu medalju. Kao da ste čovek iz senke. Kao da ste "Unkle Sam"!
I kako se uvući u tu svoju svoju svaštaru u glavi i iskopati jednu stvar kojoj ćeš se posvetiti dovoljno dugo da u njoj ostvariš svoj maksimalni potencijal? Kako kad ima toliko drugih stvari koje te podjednako privlače i vuku na tu stranu? I šta rade ljudi koji su slični meni? Kako nalaze svoje mesto potpune ispoljene kreativnosti? I šta rade sa njom? Da li nas svaštarenje čini osrednjima? Ili smo odlučili da budemo svaštari da bi isprobali od svega po malo? Da budemo zlatna sredina? Da gledamo one koji su iznad nas, pomažemo onima koji nisu došli tu gde smo mi i rasipamo i dalje svoje multitalente na sve i svašta, kao i do sad?
Meni ostaje nada da će se stvoriti uslovi u kojima ću pokazati šta sve mogu, šta sve znam i da ću zadiviti samu sebe količinom postignutog. Moja je želja da svi imaju mogućnost ispoljavanja svega dobrog što u nama spava. Nek nam je na radost, pa makar bili osrednji!
Comments
Post a Comment