Dok sam odrastala, imali smo trpezariju odvojenu od dnevnog boravka, pa nisam previše obraćala pažnju na mogućnost nelagode prilikom gledanja televizijskog programa. Odgajana da se stidim bilo kakvog intimnijeg odnosa, da se o intimnim delovima govori kao o "onom dole", da je to nešto ružno, prljavo, i najčešća rečenica bi bila kako muškarci samo žele da se dočepaju toga dole, iskoriste i odbace nas žene. Bilo je još mnogo zanimljivih objašnjenja, ali oni nisu tema ovog teksta. Naime, prilikom gledanja TV programa sa mojim roditeljima, najnelagodnije je bilo kad bi se dvoje počeli ljubiti u nekom filmu. Tad bi, po pravilu, ili pokrila rukama oči, ili izašla iz prostorije u kojoj smo moji roditelji i ja gledali tv, ili bi jednostavno otac prebacio kanal. Nekad bi to trajalo dok "škakljiva" scena ne prođe, a nekad se otac ne bi ni vratio na taj program, da se te scene ne bi ponovile, pa da mu opet ne bi bilo neugodno. Kako sam odrastala, tako se menjao i TV program. A i naši životi. Više nije bilo nezamislivo da uzmemo tacnu i ručamo u dnevnoj sobi, dok gledamo TV. Ali, situacije sa nelagodom su postale sve češće i češće.
Iskreno, ne znam kome je prijatno da dok otvara usta da zagrize svoj prvi zalogaj sendviča napravljenog po želji istančanog ukusa toga trenutka, gleda reklame o bakterijama u wc šolji, tako živopisno oslikane, da ti se zgadi život! Meni je, kao detetu, bilo strašno neprijatno gledati reklame o ulošcima, pred ocem. A i devojke žele da misle o tim danima, samo dok traju. Ne želimo podsetnik da nas isto to čeka sledeći mesec, i sledeći i tako godinama. Ja sam u tim danima, danima ciklusa, bila izuzetno gadljiva. Tad su mi smetale sitnice koje možda danas ne razumem, ali je moj organizam čudno reagovao u tim, određenim trenucima. Naime, nisam mogla podneti da je u kuhinji hladno. Ako bi se desilo da je temperatura u kuhinji hladnija od drugih prostorija, ja ne bih mogla jesti. Jednostavno, želudac mi je bio u grlu i sve što bi tada dospelo do njega, izašlo bi iz mene pre vremena. Zato sam mogla samo da ručam, najčešće. Doručak i večera bi bili preskočeni. Isto tako, dok traje ciklus, nisam mogla da slušam ništa o hrani koja je na tanjiru. Ako bi u nekom momentu neko spomenuo detalje,a mama je to često znala da uradi, opet ne bih mogla jesti. Mama nije džigericu zvala tako, nego bi onako jako naglasila to DŽ, dok bi me pitala da li mi se sviđa DŽDŽDŽDŽDŽIIIIGGGGGGGGAAAAA. To je bilo dovoljno da mi zalogaj zastane u grlu, dobije onaj neki grozan olovan ukus i nisam mogla jesti dalje. Ili ako bi me pitala znam li koji je to deo životinje, ili bilo šta vezano za hranu. A moja mama je to redovno radila. Tako da sam ja ostajala gladna za vreme ciklusa. Možda danas mnogima deluje nezamislivo da se ne priča o ciklusima. Ali nekad se o tome nije pričalo. Ja nisam znala da to postoji, dok me nije zadesilo. Naravno da sam bila u šoku. Naravno da sam mislila da sam se povredila "tamo dole" ili sam kažnjena za nešto što ni ne znam da sam uradila, jer to dole je tako prljavo, da se o tome ne priča! Mislila sam da je to problem u mojoj kući, da ostali pričaju sa svojom decom o takvim stvarima. Ali, uvidela sam da je to malo širi problem od moje kuće. Mnoge moje drugarice su imale sličan problem. Ili su za ciklus saznale od nas, koje smo već bile u tim vodama.
Kad sam bila u nekim ranim dvadesetim, rođaka me je zamolila da pričam sa njenom ćerkom o tome. Devojčica je imala oko dvanaest godina tada. I dok sam joj pričala, videla sam da je ona poznavala materiju isto kao i ja u svoje vreme. Ni naznake nije bilo da zna išta o tome! Njen brat, koji je bio dve godine stariji je upao u sobu i naružio je kako je glupava što nije čula za to, kad on zna da je to normalno i da sve devojčice to imaju! Toliko je to bila tabu tema, želim vam reći. I možete li sad da zamislite da su takve devojčice dolazile u situacije da gledaju reklame o ulošcima, dok sede u prostoriji sa svojim očevima, stričevima, dedama, ujacima...
Zamislite situaciju kasnije, kad smo se preselili, pa nam je TV bio u istoj prostoriji gde smo obedovali. Mogli smo ugasiti TV dok jedemo, naravno. Ali mi smo gledali neke muzičke emisije koje su deca jako volela. I nelogično mi je da zbog bloka reklama, uskraćujemo neke trenutke užitka. Dok su deca bila mala, imali smo nekoliko emisija koje smo gledali u toku nedelje. Obično su to bile muzičke emisije ili crtani filmovi. Ostatak dana smo provodili u drugim aktivnostima.
Zar ne postoji cenzura za reklame? Ko ih odobrava, uopšte? Ko nas smatra toliko glupima da ne znamo da upala prouzrokuje bol, da Mikael iz Švedske ne zna običaje bolje od nas (užasno mi je glupa scena gde on cepa košulju domaćinu dok mu čestita slavu, a svi Srbi ostaju u šoku, dok domaćin ne odobri postupak! ), da šamponi daju volumen čak dva dana?!? U moje vreme si imao volumen dok ne opereš kosu ponovo, a to je bilo obično nedeljom. Samo nedeljom! Da li zaista ima svrhe kad jednu reklamu ponove po nekoliko puta u samo jednom bloku? Zar to ljudima nije naporno? Dosadno? A šta kažete za one eksperte za pranje zuba? I zašto se u reklamama toliko smotano prikazuju dosadašnji načini života? Ako se reklamira novi set noževa, zar sa starim niko nije znao da barata? Ako se odjednom jede keks za doručak, mora li se kečapom zaliti radni sto? Mora li se popljuvati sve staro da bi se vazdiglo novo? I mi to gutamo svaki dan!
Isto tako ne razumem poentu reklamiranja programa koji upravo gledamo! Razumem najavu programa koji treba da odgledamo, ali reklamiranje samog programa na kojem smo se zaustavili mi je potpuno degutantno.
A možda ja ne treba da komentarišem to što vidim. Godinama nisam gledala TV, tu i tamo poneki film, za koji čujem da je dobar i to na internetu. Isto tako sam bila zaokupljena nekim putevima koje ljudi nazivaju radom na sebi i sličnim. Sad sam u neku ruku, u situaciji da je TV ponovo aktuelan u mom životu i ostala sam šokirana količinom izrečenih laži, načinom na koji se ljudi ubeđuju da je to tako kako se kaže da jeste, i tim groznim reklamama koje su toliko iritantne i degutantne da mi nije jasno zašto niko nije odreagovao da se one uklone sa naših malih ekrana. Ja znam da mi sledi gledanje takvog programa još kratak period, kad se opet vraćam svom životu onako kako želim i trebam. Ostaje mi da saosećam sa ljudima kojima je ta kutija jedna od primarnih stvari u životu. I da im poželim da se što pre odvoje od nje. Tamo negde, pruža se pogled koji otkriva mnogo više i lepše nego što ta kutija može da pruži.
Iskreno, ne znam kome je prijatno da dok otvara usta da zagrize svoj prvi zalogaj sendviča napravljenog po želji istančanog ukusa toga trenutka, gleda reklame o bakterijama u wc šolji, tako živopisno oslikane, da ti se zgadi život! Meni je, kao detetu, bilo strašno neprijatno gledati reklame o ulošcima, pred ocem. A i devojke žele da misle o tim danima, samo dok traju. Ne želimo podsetnik da nas isto to čeka sledeći mesec, i sledeći i tako godinama. Ja sam u tim danima, danima ciklusa, bila izuzetno gadljiva. Tad su mi smetale sitnice koje možda danas ne razumem, ali je moj organizam čudno reagovao u tim, određenim trenucima. Naime, nisam mogla podneti da je u kuhinji hladno. Ako bi se desilo da je temperatura u kuhinji hladnija od drugih prostorija, ja ne bih mogla jesti. Jednostavno, želudac mi je bio u grlu i sve što bi tada dospelo do njega, izašlo bi iz mene pre vremena. Zato sam mogla samo da ručam, najčešće. Doručak i večera bi bili preskočeni. Isto tako, dok traje ciklus, nisam mogla da slušam ništa o hrani koja je na tanjiru. Ako bi u nekom momentu neko spomenuo detalje,a mama je to često znala da uradi, opet ne bih mogla jesti. Mama nije džigericu zvala tako, nego bi onako jako naglasila to DŽ, dok bi me pitala da li mi se sviđa DŽDŽDŽDŽDŽIIIIGGGGGGGGAAAAA. To je bilo dovoljno da mi zalogaj zastane u grlu, dobije onaj neki grozan olovan ukus i nisam mogla jesti dalje. Ili ako bi me pitala znam li koji je to deo životinje, ili bilo šta vezano za hranu. A moja mama je to redovno radila. Tako da sam ja ostajala gladna za vreme ciklusa. Možda danas mnogima deluje nezamislivo da se ne priča o ciklusima. Ali nekad se o tome nije pričalo. Ja nisam znala da to postoji, dok me nije zadesilo. Naravno da sam bila u šoku. Naravno da sam mislila da sam se povredila "tamo dole" ili sam kažnjena za nešto što ni ne znam da sam uradila, jer to dole je tako prljavo, da se o tome ne priča! Mislila sam da je to problem u mojoj kući, da ostali pričaju sa svojom decom o takvim stvarima. Ali, uvidela sam da je to malo širi problem od moje kuće. Mnoge moje drugarice su imale sličan problem. Ili su za ciklus saznale od nas, koje smo već bile u tim vodama.
Kad sam bila u nekim ranim dvadesetim, rođaka me je zamolila da pričam sa njenom ćerkom o tome. Devojčica je imala oko dvanaest godina tada. I dok sam joj pričala, videla sam da je ona poznavala materiju isto kao i ja u svoje vreme. Ni naznake nije bilo da zna išta o tome! Njen brat, koji je bio dve godine stariji je upao u sobu i naružio je kako je glupava što nije čula za to, kad on zna da je to normalno i da sve devojčice to imaju! Toliko je to bila tabu tema, želim vam reći. I možete li sad da zamislite da su takve devojčice dolazile u situacije da gledaju reklame o ulošcima, dok sede u prostoriji sa svojim očevima, stričevima, dedama, ujacima...
Zamislite situaciju kasnije, kad smo se preselili, pa nam je TV bio u istoj prostoriji gde smo obedovali. Mogli smo ugasiti TV dok jedemo, naravno. Ali mi smo gledali neke muzičke emisije koje su deca jako volela. I nelogično mi je da zbog bloka reklama, uskraćujemo neke trenutke užitka. Dok su deca bila mala, imali smo nekoliko emisija koje smo gledali u toku nedelje. Obično su to bile muzičke emisije ili crtani filmovi. Ostatak dana smo provodili u drugim aktivnostima.
Zar ne postoji cenzura za reklame? Ko ih odobrava, uopšte? Ko nas smatra toliko glupima da ne znamo da upala prouzrokuje bol, da Mikael iz Švedske ne zna običaje bolje od nas (užasno mi je glupa scena gde on cepa košulju domaćinu dok mu čestita slavu, a svi Srbi ostaju u šoku, dok domaćin ne odobri postupak! ), da šamponi daju volumen čak dva dana?!? U moje vreme si imao volumen dok ne opereš kosu ponovo, a to je bilo obično nedeljom. Samo nedeljom! Da li zaista ima svrhe kad jednu reklamu ponove po nekoliko puta u samo jednom bloku? Zar to ljudima nije naporno? Dosadno? A šta kažete za one eksperte za pranje zuba? I zašto se u reklamama toliko smotano prikazuju dosadašnji načini života? Ako se reklamira novi set noževa, zar sa starim niko nije znao da barata? Ako se odjednom jede keks za doručak, mora li se kečapom zaliti radni sto? Mora li se popljuvati sve staro da bi se vazdiglo novo? I mi to gutamo svaki dan!
Isto tako ne razumem poentu reklamiranja programa koji upravo gledamo! Razumem najavu programa koji treba da odgledamo, ali reklamiranje samog programa na kojem smo se zaustavili mi je potpuno degutantno.
A možda ja ne treba da komentarišem to što vidim. Godinama nisam gledala TV, tu i tamo poneki film, za koji čujem da je dobar i to na internetu. Isto tako sam bila zaokupljena nekim putevima koje ljudi nazivaju radom na sebi i sličnim. Sad sam u neku ruku, u situaciji da je TV ponovo aktuelan u mom životu i ostala sam šokirana količinom izrečenih laži, načinom na koji se ljudi ubeđuju da je to tako kako se kaže da jeste, i tim groznim reklamama koje su toliko iritantne i degutantne da mi nije jasno zašto niko nije odreagovao da se one uklone sa naših malih ekrana. Ja znam da mi sledi gledanje takvog programa još kratak period, kad se opet vraćam svom životu onako kako želim i trebam. Ostaje mi da saosećam sa ljudima kojima je ta kutija jedna od primarnih stvari u životu. I da im poželim da se što pre odvoje od nje. Tamo negde, pruža se pogled koji otkriva mnogo više i lepše nego što ta kutija može da pruži.
Comments
Post a Comment