Pre nekoliko godina, nekako je opet naišao težak period. U pokušaju da uradi nešto dobro, moj bivši muž je preuzeo posao od brata, dok je ovaj bio opravdano odsutan duži vremenski period. Radilo se o mlevenju plastike, te je nekako bilo podrazumevano da se u obzir uzmu i akumulatori, koji su nepresušni izvor plastike. Imali smo jednog radnika, koji je bio izuzetno vredan. Radio je najviše i najbolje od svih. I bio ekstremno odgovoran. To je bilo preko potrebno, jer je bio dovoljan momenat nepažnje i katastrofa bi se desila. Ali, taj čovek je bio poznat kao neko ko voli da popije. Te je uslov bio da ne pije na poslu i on je to do kraja ispoštovao. Ali mi nismo imali uvid u njegove privatne stvari, niti su nas se ticale. Do jednom...
Jednog dana, njemu je pozlilo. Reanimiran je nekoliko puta, na putu do VMA, gde je u baš teškom stanju stigao. Uradili su šta su mogli, a morali su da mu promene kompletnu krv i ko zna šta još, jer je ustanovljeno da se otrovao teškim metalima. Naravno, zbog olova koje je bila njegova svakodnevica, znali smo da se o tome radi. Kako smo imali još nekoliko radnika, a radionica se nalazila u podrumu kuće gde je nas osmoro stanovalo i nikome ništa nije bilo, nije nam bilo jasno kako se to njemu desilo. Zaista smo se trudili da čistimo redovno i preduzmemo sve što možemo da svi budemo što sigurniji. Ispostavilo se da čovek nema u kući kupatilo i da je jedino prao ruke, noge i umivao se redovno, ali nije svakodnevno skidao sa sebe čestice olova sa kojima je konstantno bio u kontaktu. To je baš bio traumatičan period koji ću pamtiti dok sam živa. Naučila sam toliko toga o sebi tada, a sve se dobro završilo.
Iz bolnice su tražili da nabavimo tri užasno skupa leka, za čišćenje organizma od teških metala. Ja sam tražila brojeve telefona distributera lekova i apoteka iz svih okolnih zemalja a i šire. Pošto ruski jezik nabadam, engleski pričam, ali ne baš stručne nazive, odjednom sam morala sve. Sećam se, žena od tog čoveka me je, sedeći tako kraj mene dok telefoniram, koliko ja to jezika govorim? Nisam razumela, zato što sam samo razmišljala o tome da se lekovi moraju biti nabavljeni. Ona je bila svakodnevno kod mene da čuje šta joj se sa mužem dešava. Nije išla kod njega u bolnicu, a ja nisam razmišljala zašto. Da odmah pojasnim, i ona je bila alkoholičar, ali ja to nisam primećivala tada, jer sam mislila da joj je teško zbog situacije. No, istina je da su oboje pili godinama, svađali se konstatno i ko zna šta još. Što se mene tiče, nikakvih dodirnih tačaka nisam imala sa njima, dok on nije počeo da radi za nas. I kad se desilo to što se desilo. Pošto je bilo toplo, a mi nismo pušili u kući zbog alergije moje V. na duvan, sedeli smo napolju, u dvorištu. Zato ja nisam osetila miris alkohola, niti bilo šta slično, jer je ona uvek sedela podaleko od mene. Ja sam bila bliže vratima, jer sam telefon izbacila tamo da mogu da zovem koga trebam. Njihov život je počeo da se menja kad je njen muž počeo da radi kod nas. Dugo je ostajao na poslu, odlično je zarađivao, a ja sam konstantno bdila nad njim, kao i nad drugim radnicima i kad bih videla da su se umorili, da nešto slabije ide, bilo kakvu promenu, samo bih skuvala kafu i odnela im ili bih dala pauzu.
Dok je trajao njegov oporavak, dolazilo je mnogo ljudi kod mene, više nisam mogla da pratim ko i kad, Obzirom da sam imala dvoje dece u to vreme, moja J. je napunila sedam godina, a moja V. godinu i po. Pre svih tih dešavanja, moja V. je je dobila bronhitis, te smo otkrili da ima napade zbog alergija na polen, perje, grinje i duvan. A mi smo pušači. Stoga smo sve reorganizovali, više vodili računa o svemu, a duvan izbacili iz kuće. U tim uslovima, cure su bile malo napolju, malo unutra. Ja sam na trk kuvala, spremala, prala, usisavala, dok su mi ljudi bili u dvorištu. A da, kuvala bezbroj kafa, jer niko ne dođe baš samo da pita. I telefonirala toliko da smo dobili račun od preko hiljadu eura u današnjoj vrednosti, i to dva meseca zaredom. Ali, našla sam lekove, sve se dobro završilo i nije mi žao ni jednog trenutka. No, dok su ti ljudi pili kafe, ja sam često telefonirala, jer nisam htela da gubim dragoceno vreme dok čovekov život visi o koncu. U toku tih razgovora, često bi mi se neko od gostiju obratio, kao da pričam sa dosadnom prvom komšinicom, a ne sa ustanovama koje treba da pomognu, te bih pantomimom ili već nekako davala do znanja da prestanu sad da me ispituju. Em pokušavam na meni nepoznatom jeziku da se sporazumem sa osobom sa kojom pričam, često ih zamolim da sporije pričaju, da shvatim šta govore, a onda oni fino objašnjavaju šta imaju ili nađu nekoga ko priča engleski ili bar bugarski da možemo pričati. Tako sam provodila ta dva meseca, svaki dan. Bukvalno. Preskakala sam ljude sa korpama punim veša da proširim ili pokupim veš, ostavljala ih da paze na moju decu, dok ja usisam, posklonim ili nešto na brzinu uradim dok kuvam kafe. Problem je bio i u tome što je moja V. bila opšte poznata kao neko ko ne voli ljude. Nepoznate ljude. I nije podnosila da joj bilo ko kaže bilo šta, da joj se obrati na bilo koji način. Odmah bi počela da plače. Iz kuće, ja nisam imala načina da prepoznam da li je to plač zato što se povredila ili neki drugi razlog postoji, te bih svaki put morala trčati napolje da proverim i objasnim ljudima da je ne diraju tih par minuta dok sam ja unutra. No, ni to nije pomagalo. Bila im je preslatka i to je bio dovoljan razlog da misle da će biti mirna ako joj kažu koliko je lepa, slatka ili nešto slično. Ali ne, nije bilo u pitanju šta joj govore, već što joj govore bilo šta uopšte. Bilo je tu još koješta za ispričati, ali, iskreno, više se i ne sećam previše detalja. No, mislim da je ovo što sam ispričala dovoljno da se shvati koja je ludnica bila u pitanju. I sve vreme dvostruki strah, od stanja moje V. koje je svaki čas pretilo da dovede do napada i stanja tog čoveka kome je život bio nekoliko puta pred Božjim vratima.
A da, moj bivši suprug je imao ujaka i ujnu iz obližnjeg grada i oni su otključavali kapiju, kad bi došli u naš grad i budili nas u pola sedam ujutru, da pijemo kafu sa njima. Budili su i decu, posebno moju V. zato što su je posebno voleli. Logično, moja V. to nije volela, te bi preplakala celu tu posetu, a često i ceo taj dan. I njima nije vredelo govoriti da nas ostave na miru, jer nam je baš bilo teško tada. Prosto, svi imaju taj jedan ugao, svoj. I svi misle da ćemo odmoriti kad oni odu, ne razmišljajući da u tim uslovima, takvih ljudi ima milion. Sa svim istim mislima, poput njih. Ne znam više ni koliko puta sam nahranila ljude koji su dolazili iz bolnice pravo kod mene da mi ispričaju šta ima novo. Nećak obolelog je jednom došao, bled od umora i situacije. Njega je stric othranio. Pitam ga jel gladan, kaže da jeste. Stavim mu ogromnu šerpu na sto, a ostatak ručka pliva po dnu. Bivši muž me prekori kako nisam presula to u manju šerpicu, ovaj odgovara da nema potrebe, bitno je samo da jede. A ja se mislim KAD? Eto, takvo je ludilo bilo.
A ja funkcionišem nekako blesavo, valjda. Kad sam duže pod stresom takvog intenziteta, potrebno mi je vrlo malo sna. I kad mogu da odmorim, ne mogu od sebe. Jednostavno sam prenapeta. Kako je moj bivši muž imao tetku u Nemačkoj koju smo angažovali da i ona traži lekove preko njenih prijatelja, ona je svaku noć zvala i pričala sa mnom satima o svemu i svačemu. Ona je uvek imala neki drugačiji pogled na sve. Zahvaljujući njoj, ja ću vrlo brzo preći na alternativu, prvo medicinsku, a onda i na mnogim drugim poljima. Ali u to vreme, ona je bila neko s kim sam jedino mogla da budem maksimalno otvorena oko svega. Bilo je to toliko intenzivno druženje preko žice, da su nas, kad je sve to oko bolnice prošlo, iznenadili posetom. Ona i njen tadašnji muž. Jednostavno je želela da me upozna i da vidi jesam li takva samo preko žice. Nisam. Ovakva sam uvek.
Nekako su počeci naših višečasovnih razgovora počinjali mojim izveštajima o dnevnim dešavanjima. Prvo stanje obolelog, pa deca, pa bivši muž, potraga za lekovima, ljudi, i onda sve one sitnice na koje svakodnevno usput odreaguješ i tek naveče možeš da razmišljaš o tome da se sa mnogim ljudima iste situacije ponavljaju danima i nikakva reakcija ne dotiče njih, jer misle da je u redu to što rade. Poznat vam je osećaj? I tako, ja se tetki jadam danima, pa posebno jedan dan, tj noć. Meni je zaista nerazumljivo da radiš u tuđoj kući ili sa drugim ljudima nešto na šta si upozoren da im smeta, te je tema tog razgovora bilo baš to. I vidim ja da je ona mene pustila da pričam, jer joj je poznato da kad je čovek u tom stanju da ne može da prestane da priča i priča tako da skoro gubi dah, njime, u stvari, vlada energija vetra i nju ne treba prekidati, jer vetar napravi takav mini uragan, da podigne prašinu i sve ono što smo mi nataložili na tepih i pod tepih, a onda samo oduva ono što nam nije potrebno. Ako ste bili u toj situaciji, onda znate. Pričali ste tako jako uzbuđeno o nepravdama koje su vam se desile i onda, prvi, drugi ili pedeset drugi put dok na taj način pričate o tome, jednostavno vam klikne rešenje i zaustavite se u pola rečenice i dođe vam da odjurite i odmah rešite taj problem. E tako sam i ja tad pričala i pričala i svaki, apsolutno svaki zaključak mi je bio isti: " ali JA to ne bih radila tako!", " ali JA to nikad ne bih uradila!", " JA to nikad ne bih mogla!"... I tako je tetka satima slušala isto, da bi mi na kraju toliko tiho rekla, da sam zapamtila za sva vremena: " Ali, Marija, ONI NISU TI!"
To je bilo to! Moja užasna pretpostavka da svi razmišljaju kao ja, te delaju kao ja, te se ponašaju kao ja i odudaranje od toga dovodi do toliko problema meni sa samom sobom, ne njima. Zašto? Zato što oni nisu JA! Sledeća stvar koju sam uradila je da sam svima ponaosob, kako je ko dolazio strogo podvukla da više neću tolerisati to ponašanje, koje mi pravi problem. Začudo, svi su prestali da rade što su radili. Ja sam tad imala tek napunjene dvadeset i četiri godine i smatram da je to momenat od kada se kod mene ljudi ponašaju isključivo onako kako im ja dozvolim. Bilo je čudno gledati sve te ljude koji su bili i više nego dvostruko stariji od mene kako se, odjednom, povinuju onome što kažem. Tad je i naš radnik izašao iz bolnice, zdrav, prav i došao je kod mene da mi se požali kako mora da su mu dali muslimansku krv jer ne podnosi ni alkohol, a ni svinjetinu! Hahaha, slatko smo se ismejali toj promeni u njegovom životu. Ja sam naučila da su ljudi čudo, koliko god im to dopustimo. Znam da niko od njih nije očekivao ni moju strogoću u toj meri, ali su je svi do jednog ispoštovali. Moja V. je prestala da plače u toj meri, jer više nije bilo potrebe za tim, jer joj niko nije prilazio dok ja ne odobrim. I sve se nekako smirilo, bar na kratko.....
Jednog dana, njemu je pozlilo. Reanimiran je nekoliko puta, na putu do VMA, gde je u baš teškom stanju stigao. Uradili su šta su mogli, a morali su da mu promene kompletnu krv i ko zna šta još, jer je ustanovljeno da se otrovao teškim metalima. Naravno, zbog olova koje je bila njegova svakodnevica, znali smo da se o tome radi. Kako smo imali još nekoliko radnika, a radionica se nalazila u podrumu kuće gde je nas osmoro stanovalo i nikome ništa nije bilo, nije nam bilo jasno kako se to njemu desilo. Zaista smo se trudili da čistimo redovno i preduzmemo sve što možemo da svi budemo što sigurniji. Ispostavilo se da čovek nema u kući kupatilo i da je jedino prao ruke, noge i umivao se redovno, ali nije svakodnevno skidao sa sebe čestice olova sa kojima je konstantno bio u kontaktu. To je baš bio traumatičan period koji ću pamtiti dok sam živa. Naučila sam toliko toga o sebi tada, a sve se dobro završilo.
Iz bolnice su tražili da nabavimo tri užasno skupa leka, za čišćenje organizma od teških metala. Ja sam tražila brojeve telefona distributera lekova i apoteka iz svih okolnih zemalja a i šire. Pošto ruski jezik nabadam, engleski pričam, ali ne baš stručne nazive, odjednom sam morala sve. Sećam se, žena od tog čoveka me je, sedeći tako kraj mene dok telefoniram, koliko ja to jezika govorim? Nisam razumela, zato što sam samo razmišljala o tome da se lekovi moraju biti nabavljeni. Ona je bila svakodnevno kod mene da čuje šta joj se sa mužem dešava. Nije išla kod njega u bolnicu, a ja nisam razmišljala zašto. Da odmah pojasnim, i ona je bila alkoholičar, ali ja to nisam primećivala tada, jer sam mislila da joj je teško zbog situacije. No, istina je da su oboje pili godinama, svađali se konstatno i ko zna šta još. Što se mene tiče, nikakvih dodirnih tačaka nisam imala sa njima, dok on nije počeo da radi za nas. I kad se desilo to što se desilo. Pošto je bilo toplo, a mi nismo pušili u kući zbog alergije moje V. na duvan, sedeli smo napolju, u dvorištu. Zato ja nisam osetila miris alkohola, niti bilo šta slično, jer je ona uvek sedela podaleko od mene. Ja sam bila bliže vratima, jer sam telefon izbacila tamo da mogu da zovem koga trebam. Njihov život je počeo da se menja kad je njen muž počeo da radi kod nas. Dugo je ostajao na poslu, odlično je zarađivao, a ja sam konstantno bdila nad njim, kao i nad drugim radnicima i kad bih videla da su se umorili, da nešto slabije ide, bilo kakvu promenu, samo bih skuvala kafu i odnela im ili bih dala pauzu.
Dok je trajao njegov oporavak, dolazilo je mnogo ljudi kod mene, više nisam mogla da pratim ko i kad, Obzirom da sam imala dvoje dece u to vreme, moja J. je napunila sedam godina, a moja V. godinu i po. Pre svih tih dešavanja, moja V. je je dobila bronhitis, te smo otkrili da ima napade zbog alergija na polen, perje, grinje i duvan. A mi smo pušači. Stoga smo sve reorganizovali, više vodili računa o svemu, a duvan izbacili iz kuće. U tim uslovima, cure su bile malo napolju, malo unutra. Ja sam na trk kuvala, spremala, prala, usisavala, dok su mi ljudi bili u dvorištu. A da, kuvala bezbroj kafa, jer niko ne dođe baš samo da pita. I telefonirala toliko da smo dobili račun od preko hiljadu eura u današnjoj vrednosti, i to dva meseca zaredom. Ali, našla sam lekove, sve se dobro završilo i nije mi žao ni jednog trenutka. No, dok su ti ljudi pili kafe, ja sam često telefonirala, jer nisam htela da gubim dragoceno vreme dok čovekov život visi o koncu. U toku tih razgovora, često bi mi se neko od gostiju obratio, kao da pričam sa dosadnom prvom komšinicom, a ne sa ustanovama koje treba da pomognu, te bih pantomimom ili već nekako davala do znanja da prestanu sad da me ispituju. Em pokušavam na meni nepoznatom jeziku da se sporazumem sa osobom sa kojom pričam, često ih zamolim da sporije pričaju, da shvatim šta govore, a onda oni fino objašnjavaju šta imaju ili nađu nekoga ko priča engleski ili bar bugarski da možemo pričati. Tako sam provodila ta dva meseca, svaki dan. Bukvalno. Preskakala sam ljude sa korpama punim veša da proširim ili pokupim veš, ostavljala ih da paze na moju decu, dok ja usisam, posklonim ili nešto na brzinu uradim dok kuvam kafe. Problem je bio i u tome što je moja V. bila opšte poznata kao neko ko ne voli ljude. Nepoznate ljude. I nije podnosila da joj bilo ko kaže bilo šta, da joj se obrati na bilo koji način. Odmah bi počela da plače. Iz kuće, ja nisam imala načina da prepoznam da li je to plač zato što se povredila ili neki drugi razlog postoji, te bih svaki put morala trčati napolje da proverim i objasnim ljudima da je ne diraju tih par minuta dok sam ja unutra. No, ni to nije pomagalo. Bila im je preslatka i to je bio dovoljan razlog da misle da će biti mirna ako joj kažu koliko je lepa, slatka ili nešto slično. Ali ne, nije bilo u pitanju šta joj govore, već što joj govore bilo šta uopšte. Bilo je tu još koješta za ispričati, ali, iskreno, više se i ne sećam previše detalja. No, mislim da je ovo što sam ispričala dovoljno da se shvati koja je ludnica bila u pitanju. I sve vreme dvostruki strah, od stanja moje V. koje je svaki čas pretilo da dovede do napada i stanja tog čoveka kome je život bio nekoliko puta pred Božjim vratima.
A da, moj bivši suprug je imao ujaka i ujnu iz obližnjeg grada i oni su otključavali kapiju, kad bi došli u naš grad i budili nas u pola sedam ujutru, da pijemo kafu sa njima. Budili su i decu, posebno moju V. zato što su je posebno voleli. Logično, moja V. to nije volela, te bi preplakala celu tu posetu, a često i ceo taj dan. I njima nije vredelo govoriti da nas ostave na miru, jer nam je baš bilo teško tada. Prosto, svi imaju taj jedan ugao, svoj. I svi misle da ćemo odmoriti kad oni odu, ne razmišljajući da u tim uslovima, takvih ljudi ima milion. Sa svim istim mislima, poput njih. Ne znam više ni koliko puta sam nahranila ljude koji su dolazili iz bolnice pravo kod mene da mi ispričaju šta ima novo. Nećak obolelog je jednom došao, bled od umora i situacije. Njega je stric othranio. Pitam ga jel gladan, kaže da jeste. Stavim mu ogromnu šerpu na sto, a ostatak ručka pliva po dnu. Bivši muž me prekori kako nisam presula to u manju šerpicu, ovaj odgovara da nema potrebe, bitno je samo da jede. A ja se mislim KAD? Eto, takvo je ludilo bilo.
A ja funkcionišem nekako blesavo, valjda. Kad sam duže pod stresom takvog intenziteta, potrebno mi je vrlo malo sna. I kad mogu da odmorim, ne mogu od sebe. Jednostavno sam prenapeta. Kako je moj bivši muž imao tetku u Nemačkoj koju smo angažovali da i ona traži lekove preko njenih prijatelja, ona je svaku noć zvala i pričala sa mnom satima o svemu i svačemu. Ona je uvek imala neki drugačiji pogled na sve. Zahvaljujući njoj, ja ću vrlo brzo preći na alternativu, prvo medicinsku, a onda i na mnogim drugim poljima. Ali u to vreme, ona je bila neko s kim sam jedino mogla da budem maksimalno otvorena oko svega. Bilo je to toliko intenzivno druženje preko žice, da su nas, kad je sve to oko bolnice prošlo, iznenadili posetom. Ona i njen tadašnji muž. Jednostavno je želela da me upozna i da vidi jesam li takva samo preko žice. Nisam. Ovakva sam uvek.
Nekako su počeci naših višečasovnih razgovora počinjali mojim izveštajima o dnevnim dešavanjima. Prvo stanje obolelog, pa deca, pa bivši muž, potraga za lekovima, ljudi, i onda sve one sitnice na koje svakodnevno usput odreaguješ i tek naveče možeš da razmišljaš o tome da se sa mnogim ljudima iste situacije ponavljaju danima i nikakva reakcija ne dotiče njih, jer misle da je u redu to što rade. Poznat vam je osećaj? I tako, ja se tetki jadam danima, pa posebno jedan dan, tj noć. Meni je zaista nerazumljivo da radiš u tuđoj kući ili sa drugim ljudima nešto na šta si upozoren da im smeta, te je tema tog razgovora bilo baš to. I vidim ja da je ona mene pustila da pričam, jer joj je poznato da kad je čovek u tom stanju da ne može da prestane da priča i priča tako da skoro gubi dah, njime, u stvari, vlada energija vetra i nju ne treba prekidati, jer vetar napravi takav mini uragan, da podigne prašinu i sve ono što smo mi nataložili na tepih i pod tepih, a onda samo oduva ono što nam nije potrebno. Ako ste bili u toj situaciji, onda znate. Pričali ste tako jako uzbuđeno o nepravdama koje su vam se desile i onda, prvi, drugi ili pedeset drugi put dok na taj način pričate o tome, jednostavno vam klikne rešenje i zaustavite se u pola rečenice i dođe vam da odjurite i odmah rešite taj problem. E tako sam i ja tad pričala i pričala i svaki, apsolutno svaki zaključak mi je bio isti: " ali JA to ne bih radila tako!", " ali JA to nikad ne bih uradila!", " JA to nikad ne bih mogla!"... I tako je tetka satima slušala isto, da bi mi na kraju toliko tiho rekla, da sam zapamtila za sva vremena: " Ali, Marija, ONI NISU TI!"
To je bilo to! Moja užasna pretpostavka da svi razmišljaju kao ja, te delaju kao ja, te se ponašaju kao ja i odudaranje od toga dovodi do toliko problema meni sa samom sobom, ne njima. Zašto? Zato što oni nisu JA! Sledeća stvar koju sam uradila je da sam svima ponaosob, kako je ko dolazio strogo podvukla da više neću tolerisati to ponašanje, koje mi pravi problem. Začudo, svi su prestali da rade što su radili. Ja sam tad imala tek napunjene dvadeset i četiri godine i smatram da je to momenat od kada se kod mene ljudi ponašaju isključivo onako kako im ja dozvolim. Bilo je čudno gledati sve te ljude koji su bili i više nego dvostruko stariji od mene kako se, odjednom, povinuju onome što kažem. Tad je i naš radnik izašao iz bolnice, zdrav, prav i došao je kod mene da mi se požali kako mora da su mu dali muslimansku krv jer ne podnosi ni alkohol, a ni svinjetinu! Hahaha, slatko smo se ismejali toj promeni u njegovom životu. Ja sam naučila da su ljudi čudo, koliko god im to dopustimo. Znam da niko od njih nije očekivao ni moju strogoću u toj meri, ali su je svi do jednog ispoštovali. Moja V. je prestala da plače u toj meri, jer više nije bilo potrebe za tim, jer joj niko nije prilazio dok ja ne odobrim. I sve se nekako smirilo, bar na kratko.....
Comments
Post a Comment