Oduvek imam dar, da ga tako nazovem, iako ga nije lako nositi, da vidim dalje nego mnogi. Jednostavno sam rođena sa tim. Sećam se još u osnovnoj školi, dok bih sedela u klupi i gledala ko i šta radi okolo, znala sam kako će se određene situacije završiti, gde će ko otprilike završiti kad odraste i slične stvari. Čak sam i za učiteljicu znala kuda će je život odvesti. Ali u tom periodu, iako ne pričaš o tome nikome, treba da prođe vreme, da se takva razmišljanja dokažu. Sećam se jedne devojke koja je krenula sa mnom u gimnaziju. Jednostavno je nisam videla tu, u školi. Nisam znala kud će je život odvesti, ali sam znala da neće ostati u gradu. Udala se nakon prvog srednje, živi kraj Novog Sada već godinama. Znala sam i ko hoće, a ko ne imati decu, ko će doseći veće položaje i odgovornost, ko će lagano proći kroz život, a ko se napatiti. Negde sam slutila razloge toga, ali nikad to nisam osvestila do kraja.
Danas, kroz priču sa čovekom, mogu da odredim mnogo toga. Vidim srž. Vidim potencijal i granice. Jednostavno, to je u meni snaga koja me pokreće. I kad svi misle da je neko beznadežan slučaj, a ja ne mislim tako, najviše volim da vidim baš te ljude kako se dižu poput feniksa i svima dokazuju da nisu u pravu. Ima i onih koji se nikad ne odvaže živeti svojim punim potencijalom. Njih mi je žao. Žao zato što nikad ne spoznaju punoću života, a uvek im je nadohvat ruke, tačnije ispred nosa. Zaista ih deli samo još taj jedan korak! Cena ovakvog dara ili bremena se ogleda u tome što dok se daješ nekome kome je potrebno, smatraš ga vrednim davanja, a on misli da si lud, da nema nikakve šanse da to što pričaš može njima da se obistini. Vremenom, dao si sve što si mogao. Za te ljude, ti si luda koja hoda. A oni meni večita nada u ostvarenje. Putevi se raziđu, vreme prođe, dođemo ponovo u kontakt. I onda slušam kako su se toliko puta setili mojih reči, kako su im one bile vodilja kroz mračno vreme. Kako su im bile snaga kad je drugde nisu nalazili. Kako sam im i danas pitak izvor kojeg im je duša željna. A ja, neke ljude još uvek čekam da se ostvare. Ljude koji su propustili tolike šanse da to urade, a i dalje im se pruža prilika. Ljude koji su se toliko davali drugima, da nikad sebi nisu posvetili dovoljno vremena da to isto urade sebi. Ljude koji su bili krila drugima, polet i snaga, na isti način na koji ja to radim tolike godine. A kad oni padnu, pitaju se gde su svi! Tu su, samo oni nemaju snagu da pomognu nikome, jer su se tek podigli iz svog mraka i izlaze na svetlo. Tu su, samo ako pruže ruku davljeniku, znaju da će se utopiti sa njim. Tu su, ali nisu oni ti koji mogu da pomognu jakim osobama. Jaki se najčešće sami izvuku. Kako? To znaju samo oni, ali se izvuku! Jaki nađu tačku koja im je bitna i gledaju prema njoj dok god ne vide kako se tačka pretvara u formu, a forma u ono što im je potrebno. Preko potrebno. Do tada, jaki ćute i žutuju!
Poznajem ljude slične sebi, koji vide dalje. Poznajem njihove strahove i skretanja sa puta iz bilo kog razloga. I znam da su najviše udareni životom, kad najviše skrenu ili kad su nadomak cilja. Svim jakim ljudima želim da što pre pronađu tačku koju će pretvoriti u formu, a formu u cilj! Cena je velika, to znamo mi koji smo slični. Ali uvek, zaista uvek vredi svakog truda! Kroz dalekovidost, kako je trenutno zovem, dešavaju se situacije sa raznim profilom ljudi. Situacije beznađa, apsolutne neverice, potpunog odbacivanja onog što čuju, odmahivanja glavom i rukom i nogom i zadnjicom. Nema recepta, prosto neverica da može biti dobro. A onda, nađemo pukotinu u kojoj se nazire tačka, pa tačka postane... I onda ih pustim. Jave mi se obično kad ostvare cilj. Tad imaju druge neke, manje bitne. Tad shvataju da su mogli, oduvek su imali snage za još taj korak o kome sam im toliko pričala. I uvek mi bude milina na srcu i duši kad vidim da su uspeli! Da žive svoj potencijal i daju ga drugima nesebično! A ti jaki, ti što su bili na dnu i dodirnuli zvezde, oni najbolje znaju koliko to sve boli, koliko košta i koliko je vredno na kraju! Ne mogu vam opisati koliko sam počastvovana da budem deo borbe toliko jakih ljudi, koji kasnije rade velike stvari za sebe i mnoge, mnoge, druge kojima su uvek preko potrebni. Ne mogu da vam opišem kolika ljubav u meni gori za njih i njihove finalne korake ka ostvarenju sopstvenih ciljeva, jer poznajem davanje drugima nauštrb sebe. Koliki ponos je u meni, kad upoznam jaku osobu koja je večiti izvor pitke vode, pored svih svojih muka i problema. Koliko volim da gledam takve ljude, koji žive za veći smisao od njih samih, da budem deo njihovog života i pratim njihove puteve. Zaista sam zahvalna do besvesti na svakom ovakvom iskustvu kojih je uvek bilo i uvek će biti u mom životu. Svakom ko misli da nije jak, da je sve potonulo, da nema dalje, preporučujem da nađu svoju tačku, koja će se pretvoriti u formu... Ona zaista postoji! Ako je ne vidite, okrenite se na drugu stranu! Pretvorite NE MOŽE u MOŽDA, MOŽDA u MOGUĆNOSTI! A mogućnosti u akciju koja već ide prirodnim tokom. I videćete da vas je od svega delio samo korak! Samo jedan mali, malecki, najteži korak! To je cena moje dalekovidosti, nerazumevanje dok se to- možda ne pretvori u mogućnosti! Ja znam koliko košta!
Danas, kroz priču sa čovekom, mogu da odredim mnogo toga. Vidim srž. Vidim potencijal i granice. Jednostavno, to je u meni snaga koja me pokreće. I kad svi misle da je neko beznadežan slučaj, a ja ne mislim tako, najviše volim da vidim baš te ljude kako se dižu poput feniksa i svima dokazuju da nisu u pravu. Ima i onih koji se nikad ne odvaže živeti svojim punim potencijalom. Njih mi je žao. Žao zato što nikad ne spoznaju punoću života, a uvek im je nadohvat ruke, tačnije ispred nosa. Zaista ih deli samo još taj jedan korak! Cena ovakvog dara ili bremena se ogleda u tome što dok se daješ nekome kome je potrebno, smatraš ga vrednim davanja, a on misli da si lud, da nema nikakve šanse da to što pričaš može njima da se obistini. Vremenom, dao si sve što si mogao. Za te ljude, ti si luda koja hoda. A oni meni večita nada u ostvarenje. Putevi se raziđu, vreme prođe, dođemo ponovo u kontakt. I onda slušam kako su se toliko puta setili mojih reči, kako su im one bile vodilja kroz mračno vreme. Kako su im bile snaga kad je drugde nisu nalazili. Kako sam im i danas pitak izvor kojeg im je duša željna. A ja, neke ljude još uvek čekam da se ostvare. Ljude koji su propustili tolike šanse da to urade, a i dalje im se pruža prilika. Ljude koji su se toliko davali drugima, da nikad sebi nisu posvetili dovoljno vremena da to isto urade sebi. Ljude koji su bili krila drugima, polet i snaga, na isti način na koji ja to radim tolike godine. A kad oni padnu, pitaju se gde su svi! Tu su, samo oni nemaju snagu da pomognu nikome, jer su se tek podigli iz svog mraka i izlaze na svetlo. Tu su, samo ako pruže ruku davljeniku, znaju da će se utopiti sa njim. Tu su, ali nisu oni ti koji mogu da pomognu jakim osobama. Jaki se najčešće sami izvuku. Kako? To znaju samo oni, ali se izvuku! Jaki nađu tačku koja im je bitna i gledaju prema njoj dok god ne vide kako se tačka pretvara u formu, a forma u ono što im je potrebno. Preko potrebno. Do tada, jaki ćute i žutuju!
Poznajem ljude slične sebi, koji vide dalje. Poznajem njihove strahove i skretanja sa puta iz bilo kog razloga. I znam da su najviše udareni životom, kad najviše skrenu ili kad su nadomak cilja. Svim jakim ljudima želim da što pre pronađu tačku koju će pretvoriti u formu, a formu u cilj! Cena je velika, to znamo mi koji smo slični. Ali uvek, zaista uvek vredi svakog truda! Kroz dalekovidost, kako je trenutno zovem, dešavaju se situacije sa raznim profilom ljudi. Situacije beznađa, apsolutne neverice, potpunog odbacivanja onog što čuju, odmahivanja glavom i rukom i nogom i zadnjicom. Nema recepta, prosto neverica da može biti dobro. A onda, nađemo pukotinu u kojoj se nazire tačka, pa tačka postane... I onda ih pustim. Jave mi se obično kad ostvare cilj. Tad imaju druge neke, manje bitne. Tad shvataju da su mogli, oduvek su imali snage za još taj korak o kome sam im toliko pričala. I uvek mi bude milina na srcu i duši kad vidim da su uspeli! Da žive svoj potencijal i daju ga drugima nesebično! A ti jaki, ti što su bili na dnu i dodirnuli zvezde, oni najbolje znaju koliko to sve boli, koliko košta i koliko je vredno na kraju! Ne mogu vam opisati koliko sam počastvovana da budem deo borbe toliko jakih ljudi, koji kasnije rade velike stvari za sebe i mnoge, mnoge, druge kojima su uvek preko potrebni. Ne mogu da vam opišem kolika ljubav u meni gori za njih i njihove finalne korake ka ostvarenju sopstvenih ciljeva, jer poznajem davanje drugima nauštrb sebe. Koliki ponos je u meni, kad upoznam jaku osobu koja je večiti izvor pitke vode, pored svih svojih muka i problema. Koliko volim da gledam takve ljude, koji žive za veći smisao od njih samih, da budem deo njihovog života i pratim njihove puteve. Zaista sam zahvalna do besvesti na svakom ovakvom iskustvu kojih je uvek bilo i uvek će biti u mom životu. Svakom ko misli da nije jak, da je sve potonulo, da nema dalje, preporučujem da nađu svoju tačku, koja će se pretvoriti u formu... Ona zaista postoji! Ako je ne vidite, okrenite se na drugu stranu! Pretvorite NE MOŽE u MOŽDA, MOŽDA u MOGUĆNOSTI! A mogućnosti u akciju koja već ide prirodnim tokom. I videćete da vas je od svega delio samo korak! Samo jedan mali, malecki, najteži korak! To je cena moje dalekovidosti, nerazumevanje dok se to- možda ne pretvori u mogućnosti! Ja znam koliko košta!
Comments
Post a Comment