Danas su mi svi lepi

  Pre podne sam imala posla u gradu. Dve linije sam menjala, da bih stigla na odredište. A usput, posmatram ljude i gledam raznolikost kojom zračimo. Gledam bakicu savijenu do zemlje u sportskoj sivoj majici i cvetnoj maksi suknji. I baš mi je lepa. Gledam divnu devojku u super uskoj zelenoj mini haljini, sa zlatnim lancem oko struka kao jedinim ukrasom. I baš mi je lepa. Gledam kratko nehajno ošišanu ženu, isto tako nehajno obučenu. I baš mi je lepa. Vidim dedu od preko osamdeset godina na klupi čeka prevoz, a na nosu mu lenonke. I baš mi je lep. Gledam par, mladi su, ona u belom šorcu, a od njega vidim tetovaže na golim potkolenicama. I baš su mi lepi. Ravne kose, ispeglane, punđe, repovi, kikice, frćkice. I svi su mi lepi. Bele bluzice, lanene haljine, letnje pantalonice, majičice na bretele. I svi su mi lepi. Vozači, bageristi, viljuškaristi, građevinski radnici... I baš su mi lepi. Danas su mi svi, baš svi bili lepi. Doterane ženice svih generacija, muškarci u košuljama, pantalonama ili bermudama. I svi su mi baš lepi. Ukrštam poglede sa ljudima koji čekaju da semafor pozeleni, dok ih gledam kroz prozor autobusa i svi se osmehuju danas. I baš su mi lepi.
   Pitam se, postoji li način da tu vedrinu, te osmehe i odraz tog divnog raspoloženja nosimo zauvek sa sobom? Nismo li svi nosioci lepote u sebi? Šta se to desi da napolju tako zračimo, a negde ispoljavamo drugačiju sliku? Da li je danas bio dan za osmehe? Za lepotu? Za blagonaklonost prema svima? Ne znam. Znam da su mi danas posebno svi lepi. I ženica koja je sa mnom čekala red. Divna, plavokosa, plavooka, blage naravi, sa, čini mi se, večitim osmehom na licu. I žuti čovek sa portirnice koji nije imao osmeh na licu, jer se danas borio sa mnoštvom raznoraznih ljudi, a ja došla pred kraj radnog vremena. I njegov kolega, koji iz pet puta nije mogao da zapamti jednu rečenicu koju sam mu govorila. Svi su mi danas baš lepi. I one ženice što su danas prale izloge svojih prodavnica. I one bakice i dekice što se sunčaju na klupama po bulevarima. I silna omladina koja se sliva sa svih strana. Svi su mi danas baš lepi. I nekako, u svoj toj tapiseriji lepote, izdvojiše se baka i deka. Mislim da su oboje blizu devedeset, ako nemaju i više, godina. Omanji, sa osmesima na licu. Drže se za ruke, blago prepletenih prstiju i osmehuju se dok poteško hodaju kroz masu. Toliko ljubavi iz njih je zračilo, da sam se osmehnula od zadovoljstva, od ispunjenja.
   Zaista nekad nije bitno šta se dešava u našim životima. Nekad je dovoljno samo proći kroz ovako divno nasmešen grad i upiti svu tu lepotu kojom ljudi u njemu zrače. Danas je bio dan kad su se mladi dizali starijima u autobusu, sa posebnom pažnjom. Kada je sve prštalo od zahvalnosti. Kada su osmesi bili najlepši ukrasi na licima prolaznika, sugrađanina, ljudi. Danas je bio dan kad je sve lepo. Ne, nije bitno što me je umorio moj mali život danas. Nije bitno ni što jedva čekam da mi sin krene na spavanje, pa da i ja legnem sa njim. Nije bitno što mnogo toga talasa. Danas je bio dan nasmešenih duša! Idem na počinak sa svojim anđelom. Idem sa osmehom na licu. Jer su mi danas svi lepi. I baš mi je sve danas lepo!